Na kome leži odgovornost za saobraćajno obrazovanje i vaspitanje?

Posredi je samo iznošenje mišljenja i stava. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju unapređenja bezbednosti saobraćaja na teritoriji R. Srbije. Jedino to i ništa drugo.

Od strane Uprave saobraćajne policije, pravna lica koja vrše osposobljavanje kandidata za vozače (auto škole) su dobila obaveštenje u kojem se navodi sledeće

„Potredno je da pravna lica koja vrše osposobljavanje kandidata za vozače koja imaju odgovornost za sprovođenje mera saobraćajnog vaspitanja i obrazovanja i značajnu ulogu u sistemu bezbednosti saobraćaja, ulože dodatne napore da obuka kandidata bude što kvalitetnija…“.

 
Ovo je u najmanju ruku nepošteno i uvredljivo za radnike auto škola širom Srbije, gde se odgovornost sistema i kreatora saobraćajne politike prebacuje samo na jednu kariku u sistemu saobraćajnog vaspitanja i obrazovanja.

U ovom tekstu mi nije cilj da branim i zastupam auto škole, već da skrenem pažnju na mnogo veći problem i odgovornost kreatora saobraćajne politike.

Unapređenje saobraćajnog obrazovanja i vaspitanja dece i odraslih predstavlja jedan od najznačajnijih strateških mera u okviru Nacionalnih strategija bezbednosti saobraćaja i važan segment Zakona o bezbednosti saobraćaja. Zato se saobraćajnom obrazovanju i vaspitanju posvećuje dužna pažnja u svim razvijenim zemljama (osim u R. Srbiji).

Bitan podatak za našu priču je, da prema istraživanjima koja se sprovode u zemljama EU, u promeni ponašanja leži najveći potencijal uticaja na bezbednost saobraćaja. Ovaj potencijal se procenjuje na 20 odsto do 40 odsto, ali u našim uslovima on je još veći.

 
Zakonom je predviđeno sprovođenje mera saobraćajnog obrazovanja i vaspitanja u cilju (citat iz zakona): „sticanja znanja, veština i neophodnih navika, kao i unapređivanja i učvršćivanja pozitivnih stavova i ponašanja značajnih za bezbedno učešće u saobraćaju“.

Po zakonu odgovornost za navedeno imaju svi, počev od porodice, preko državnih organa i institucija, organa lokalne samouprave, vaspitno-obrazovnih ustanova, Аgencije za bezbednost saobraćaja, javnih službi, stručnih i naučnih institucija, sredstava javnog informisanja do udruženja i grupa građana. Ovde se postavlja pitanje, da li svi pobrojani izvršavaju svoje obaveze? Odgovor se sam naslućuje.

Kako u svom autorskom tekstu navodi Nenad Jevtić „Ne može se od auto škola očekivati da urade sve, prve svega ono što je porodica trebalo da učini. Kandidat za vozača koji dolazi u auto školu na obuku za određenu kategoriju već mora biti vaspitan pravilno i da ima osnovna znanja o saobraćaju“.

Bitno je napomenuti, kada pričamo o osnovnoškolskom obrazovanju, da ne postoje planovi nastave i ne postoji udžbenik posvećen saobraćajnom vaspitanju i obrazovanju. Tako da ne možemo kriviti i odgovornost prebaciti samo i na roditelje, kad ne postoji saobraćajno obrazovanje i vaspitanje u osnovnim i srednjim školama.

 
Pozitivan primer je, da je udruženje Sigurne staze izdalo udžbenik posvećen učenicima nižih razreda osnovne škole, pod nazivom Siguran smer (prvi udžbenik kod nas), ali kreatori saobraćajne politike su odbili da to podrže.

Uz pomoć sponzora udruženje je uspelo da izda i odštampa pomenuti udžbenik i da besplatne primerke podeli svim osnovnim školama na teritoriji grada Bora, Zaječara, Negotina i Boljevca.

Takođe, vrlo bitna stvar, kada se odgovornost prebacuje na auto škole, Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima predviđeno je da svaka auto škola pre početka sprovođenja teorijske obuke mora da obezbedi svakom kandidatu, na trajno korišćenje, stručnu literaturu za osposobljavanje kandidata za vozače.

Ta literatura praktično ne postoji, jer nijedna knjiga nije do sada akreditovana kao udžbenik. Time što se objavljuje baza sa pitanjima (ISO sistem) sa rešenim testovima i odgovorima ne ispunjava se ta obaveza.

 
U obaveštenju Uprave saobraćjne policije se navodi i sledeće „Kvalitetnijiom obukom bi kandidat stekao što bollja teorijska i pratična znanja i veštine potrebne za samostalno i bezbedno upravljanje vozilom…“

Tu se sad postavlja pitanje, kako obuka da bude kvalitenija kada auto škole nemaju akreditovan udžbenik po kom se obuka sprovodi? Zašto kreatore saobraćajne politike ne zanima udžbenik? Jedino postoji online baza podataka sa pitanjima iz kojih se kandidat sprema tokom obuke.

U toj bazi podataka se nalaze minimum 30% pitanja koji nemaju veze sa bezbednošću saobraćaja, sa realnim saobraćnim situacijama i problemima u saobraćaju i koja zapravo ne doprinose boljoj obuci kandidata. Odgovornost za bazu podataka ne snose auto škole jer nisu u tome učestvovale niti ih je neko pitao za mišljenje.

O samoj problematici gospodin Jevtić u svom tekstu kaže sledeće „Metodologija sastavljanja testa (naučni interdisciplinarni model) je u zavisnosti od broja ponuđenih odgovora (3 ili 4) uvek ista i čak i onaj ko ništa ne zna, ako mu radi osnovna logika, ima 50 odsto šanse da test prođe. Zašto?

Upravo zbog metodologije i principa sastavljanja testova, gde je (kod testova sa 4 odgovora) jedan ponuđeni odgovor na pitanje uvek totalno pogrešan (tzv. odgovor za eliminaciju apsolutnih neznalica), znači odbacuje se kao besmislen, drugi je sličan tačnom ali postoji logička greška (npr. umesto 1500 piše 5100 i sl.), koji logičko razmišljanje odbacuje, jedan je približno tačan a samo jedan potpuno tačan.

Dakle, ukoliko izbacimo dva odgovora koje logika odstranjuje, ostaje 50 odsto šanse da se nasumičnim izborom pogodi pravi odgovor. Kod testova sa tri ponuđena odgovora još je lakše jer treba odbaciti samo jedan besmislen odgovor.

Jer, stečeno znanje mora biti primenjivo na realne životne situacije. Nije svrha učenja položiti test već moći primeniti stečeno znanje. Zbog neke greške na testu može se samo „pasti“ ispit a u realnoj situaciji zbog iste te greške izgubiti život ili oduzeti nečiji.

 
Ako u pravljenju sistema učenja pođemo od toga da je zadati cilj položiti test, nema realnog ni primenjivog znanja. Pogledajte šta o primenjivom znanju dece u Srbiji govore PISA testovi.

Nisu naša deca lenja i neinteligentna i nije tačno da ne uče, već je to rezultat sistema predavanja i ispitivanja koji vlada poslednjih godina. Ako se vratimo na pravila saobraćaja, gde ćemo većinu situacija naučiti tako što ćemo zapamtiti skicu situacije, to znanje nije primenjivo.

Misaoni proces je takav da se jednostavno uvek traži prepoznavanje modela, te ako nema potpunog podudaranja nema ni pravilnog zaključka. S druge strane ako se jednom upadne u grešku, ne može se izaći iz zatvorenog kruga, zbog psihološkog procesa tzv. pristrasnog potvrđivanja, kada se ne razmišlja ispočetka nego uporno traži potvrda i opravdanje za ono što je već zaključeno. E upravo to je pogrešno.

Ovakav pogrešan model vlada kod nas u svim segmetnima. Nasuprot tome, najvažnije je shvatiti princip, koji se onda, jednom prihvaćen, primenjuje u svim varijacijama koje realan život nameće. Dakle, isto kao što se primenjuje matematička formula, koja je uvek ista samo se menjaju konkretne vrednosti (nepoznate) u zadatku“.

Gore navedeno samo pokazuje da našoj zemlji nedostaje sistemski i kontinuiran pristup u saobraćajnom obrazovanju i vaspitanju, i da kreatori saobraćajne politike nisu zainteresovani za rešenje tog problema.

Jevtić dalje dodaje „U školama, iako su one nekada igrale značajnu ulogu u ovom procesu, saobraćaju je, pogotovo u nižim razredima, po nastavnom planu i programu posvećeno par časova ukupno. Realno, ne stigne se odraditi ni jedan kompletan čas godišnje.

Svest o tome čemu pravila služe i potrebi njihovog poštovanja nije značajna samo za saobraćaj kao jednu oblast, već uopšteno za funkcionisanje čitavog društva. Svest o poštovanju pravila, prvenstveno radi zaštite i korisnosti po sebe a ne zbog straha od kazne je srž vaspitanja i obrazovanja. Ko u najmlađem uzrastu shvati pravilno zašto se ulica prelazi samo na obeleženom mestu, kasnije će shvatati i zašto je važno poštovati sva druga pravila, pisana i nepisana“.

U obaveštenje Uprave saobraćajne policije vidi se zabrinutost i želja da se nešto povodom pomenutog problema uradi. Ova zabrinutost dolazi od poražavajućih podataka koji se navode u obaveštenju.

Naime, u periodu od 01.01. do 31.07.2024. godine na putevima u R. Srbiji dogodile su se 17.851 saobraćajne nezgode, u kojima je život izgubilo 265 učesnika u saobraćaju, dok je 10.312 povređeno.

Kao master inž. saobraćaja zastupam i kroz svoj rad aktivno promovišem savremen koncept odgovornosti za stanje bezbednosti saobraćaja. Tako da umesto samo pravne odgovornosti, neophodno je pričati o stručnoj, moralnoj i političkoj odgovornosti. Umesto samo priče o odgovornosti učesnika nezgode, trebalo bi više pričati o odgovornosti kreatora sistema.

Pored savremenog koncepta odgovornosti za stanje bezbednosti saobraćaja, u R. Srbiji u stručnim i političkim krugovima nije prihvaćen koncept održive urbane mobilnosti, koji je u pogledu bezbednosti saobraćaja dao najbolje rezultate u Evropi.

Kod nas se za stanje bezbednosti saobraćaja nikad ne pominje politička i stručna odgovornost, kao i odgovornost kreatora saobraćajne politike. Upravo zbog toga, R. Srbija, po stanju bezbednosti saobraćaja kasni 15 godina za prosekom EU i 25 godina za Švedskom.

 
Takođe, ukupni društveno-ekonomski troškovi saobraćajnih nezgoda, u 2019. godini nam iznose 4,1 milijarde evra.

Veliki problem predstavlja i to, da ni jedan član iz redova auto škola nije aktivno učestvovao u izradi Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima (koliko je meni poznato), iako ova branša u svojim redovima ima preko 500 inženjera saobraćajne struke.

Tu se sad postavlja pitanje, kako kreatore saobraćjne politike ne zanima šta imaju da kažu svi ti inženjeri koji osam sati dnevno provode u učionici i na ulici sa kandidatima, i u svom radu koriste 70 odsto članova ZOBS-a?

Takođe, radnici auto škola (predavači teorijske obuke, instruktori vožnje i ispitivači) jednom godišnje su u obavezi da idu na seminare unapređenja znanja koje organizuje Agencija za bezbednost saobraćaja R. Srbije.

Na tim seminari su, od strane predstavnika auto škola, dati na desetine predloga i sugestija kako unaprediti proces obuke, ispitivanja, polaganja itd. Na sve te predloge se nije odgovaralo, nije dolazilo do razumevanja, jednostavno nije bilo zainteresovanosti nadležnih da saslušaju i primene ono što bi unapredilo proces obuke.

Jednom rečju, Agencija za bezbednost saobraćaja i Ministarstvo unutrašnjih poslava u stručnom kadru koje imaju auto škole ne vide ravnopravnog partnera i saradnika, koji treba da se kreću ka istom cilju. A taj cilj je da nema stradalih u saobraćaju.

Bitno je napomenuti, da ovu branšu napušta sve više kvalitetnih ljudi, koji ozbiljno shvataju svoj posao i poziv. Napuštaju zbog loših uslova rada, malih plata a velike odgovornosti koju nosi ovaj posao. I na sve to, od kreatora saobraćajne politike, iz nekog razloga, se uvek kao krivci mapiraju radnici auto škole.

I na kraju da zaključim, za stanje bezbednosti saobraćaja u Srbiji, odgovorni su kreatori saobraćajne politike.

Autor je master inž. saobraćaja. Tekst prvobitno objavljen na portalu Sigurne staze.com.