Šta se to dogodilo na Homolju: „Kainov kamen“ na aktiviste i novinare

Kainov kamen

Ako me pitate šta se dogodilo na raspetim planinama istoka Srbije, na Crnom vrhu koji se nalazi na putu između Žagubice i Bora, reći ću vam sledeće. Desilo se beznađe sakriveno u magli potpunih smutnji koje traju sa namerom da se satru čovek, priroda i život.

Šta je držao u rukama čovek Javno-komunalnog preduzeća. Kamen, oblutak. Drugi je jurnuo sa pajserom. Ne znam, nisam siguran i ne želim da verujem da bi ih upotrebili.

Pitali su me šta očekujem. Ništa, odgovorio sam. Već dugo ne očekujem ništa. Sve to smo prošli i prolazimo na različite načine mnogo puta.

Ovog puta su bili ugoženi svi. Ljudi koji pokušavaju da ukažu na probleme, aktivisti, oni koji vole prirodu, koji pokušavaju da ukažu, potom ljudi koji su napali, kao i svi vi i svi mi.

Otiđite do planina Homolja, tamo je isto priroda. Tamo su isto potoci, jaganjci i vama znani život odvajkada.

Ne tražite druge destinacije jer ni njih neće biti ako ne vidimo i ne čujemo šta se dešava. Kako se ruše planine i bregovi, reke i potoci guraju u vodovodne i svake druge cevi. Na dobro ranjenim planinama Homolja iz potoka se crpi voda kako bi mašine kojima se ne zna broja danonoćno svetlele, bušile i urušavale prirodu. Armije nekih ljudi koji sve polako spremaju za pretvaranje dobranog dela zdrave teritorije u pustinju.

Ako se pod velom manipulativne magluštine ukrašene gospodarima života i smrti, lokalnim kabadahijama i nepromišljenim ljudima sve ovo dešava što se dešava, onda je magloviti ambijent prepun svih vrsta otrova; otrovan se saplete, padne ili jurne na onoga ko traži još koji gutljaj čiste vode i dah zdravog vazduha.

Ko to stvara mrak i ko je taj koji je dozvolio čoveku da se lati pajsera i kamena? Tu je i pitanje i i odgovor. Samo ako malo, malo promislimo.

A ljudi koji upozoravaju se procesuiraju, hapse, privode, maltretiraju. Uništavaju im se životi, porodice dovode u bezizlazno stanje.

Ima još. Etiketiraju se, nazivaju špijunima, plaćenicima, ovakvim i onakvim, kao da su stranci u sopstvenoj zemlji gde su ostali da žive i gde su im se preci napili te iste vode koja danas nestaje.

I baš tamo, na tom čudesnom Homolju i po svemu sudeći istoku predatom mašinama i multinacionalnim čudima, ali i na zapadu, severu i jugu, dešava se juriš na prirodu, ali pre svega na ljude kojim je ona data na korist.

Da, šta očekujem? Ništa, jer se negde, u lavirintu minotaura koji proždire sve što mu je na putu, sklonila, utihnula svetiljka institucija koje su tu čoveka radi.

Stočni fond je sistematski desetkovan. Riba zdravih reka traži vazduh iznad površine gotovo kao i čovek tamo gde se „proizvodi“ novac bez da se pita za zdravlje.

Ako je vazduh u pojedinim delovima zemlje zagađen opasnim i kancerogenim elementima, a vetar zna očas da ga donese do gradova pretvorenih u betonske kaveze, jasno je svakom zašto strašne bolesti haraju i odnose danak.

Čovek se sunovratio, sapleo, držeći u rukama Kainov kamen okrenut ka bratu koji mu nije želeo zlo. Zbog zavisti, sujete, pohlepe i opstanka, bez da se osvrne oko sebe.

Šta da očekujete u vremenu i bremenu intelektualaca koji ćute ili povremeno, po ličnoj potrebi ili ugroženosti pozicije, a pre svega kapitala, progovore.

Kako da pomogne čovek čoveku otrovanom prašinom i tišinom vremena koje retke i hrabre stručnjake raspinje i uklanja bez da se trepne.

Taj juriš na čoveka koji upozorava da se sačuva ono što vredi je zapravo strah koji je stigao od gospodara koji stvaraju mrak. Njihovo ime nije ni važno. Nebitno, skroz. Nepomenuto, sa razlogom. Nije vredno toga.