Ućutkane oskudicom: Kako siromaštvo isključuje žene u Srbiji iz demokratskih procesa

Ova pojava koja se naziva i "feminizacija siromaštva" ograničava njihovu sposobnost aktivnog učešća u građanskom životu i demokratskim procesima, piše 021. 
 
"Šta možeš da uradiš sa 23.000 dinara?", pomirljivo pita Emilija* misleći na mesečnu socijalnu pomoć koju dobija. 
 
Sedeći na improvizovanom kauču ispred kuće sagrađene od paleta, dasaka i cerade, sa zastavom romskog naroda koja visi iznad njene glave, i jedina dodaje malo boje i živosti, inače mračnom eksterijeru mesta koje zove domom, Emilija, 25-godišnjakinja, odgovara na svoje pitanje sleganjem ramenima: "Gotovo ništa".

Emilija i njena prijateljica Nada*, 31, žive u neformalnom naselju na periferiji Beograda, sastavljenom od baraka i kontejnera. Emilija ima troje dece, Nada petoro.
 
"Čekamo ceo mesec za novac i potrošimo ga za jedan dan", kaže Emilija za BIRN. "Na primer, kada dete zatraži igračku, ili kada izađemo sa decom, dete je dete i reći će: 'Mama, hoću ovo'. Ali ne može da dobije; to mi je jako teško."
 
Nadi je teško da priušti hranu jer je sada jako skupa.
 
"Naravno, mogu da nađem odeću [u kontejnerima], ali ponekad moraš nešto da kupiš", kaže ona. I ako uspeju nešto da kupe, to retko bude za njih. Čak I menstrualni ulošci, proizvod koji se u Srbiji oporezuje kao luksuzni artikal, predstavljaju ogromno opterećenje za njihov budžet, posebno za Nadu, koja ima ćerku tinejdžerku.
  
Pokazalo se da je gotovo nemoguće da nađu posao, kažu one za BIRN.
 
"Ovo nije okruženje u kojem možeš da ostaviš decu. Volela bih da radim, zašto da ne? Muškarcima je lakše da nađu fizički posao, ali mi kao žene moramo da biramo, imamo kuću i decu da čuvamo", kaže Nada.
 
Emilija je nekoliko puta pokušala da nađe posao, ali je teško za žene kao što je ona, s obzirom na to da će izgubiti socijalnu pomoć ako dobije posao. Nijedan od ponuđenih poslova ne traje dovoljno dugo da bi im omogućio da stanu na svoje noge.
 
"Radila sam na selu pre nekoliko godina. I radila sam u Galeriji [tržni centar u Beogradu] kao čistačica. Platili su mi 750 dinara za tri sata. Dobijala bih 27.000 dinara mesečno, ali ne bi mi platili ceo iznos odjednom. Daju ti polovinu i zadrže drugu polovinu za sebe da ne bi 'izgubili' radnicu”, kaže Emilija.

Sarita Bradaš, psihološkinja i sociološkinja, kaže za BIRN da Nada i Emilija oličavaju ono što ona naziva "feminizacijom siromaštva", gde je stopa siromaštva među ženama veća nego među muškarcima zbog rodne nejednakosti u svim njenim različitim oblicima.
 
"Da bi se izašlo iz siromaštva, moraš da ostvaruješ prihod. Da bi ostvarivao prihod, moraš da budeš zaposlen. I naravno, da li si siromašan ili ne, zavisi i od iznosa koji zarađuješ", kaže Bradaš.

Nejednake od starta
 
Korisnik socijalne pomoći prima mesečnu isplatu od 11.674 dinara, manje od 100 evra. Dodatne naknade se isplaćuju za druge članove porodice i decu, ali prema osnovi za određivanje visine socijalne pomoći, porodica od tri člana (majka i dvoje dece) bi primila oko 18.000 dinara. To je tri puta manje od iznosa potrebnog za minimalnu potrošačku korpu u Srbiji.
 
Podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da su žene svih starosnih grupa, osim onih od 55 do 64 godine, u većem riziku od siromaštva u odnosu na muškarce. A prošlogodišnji izveštaj Evropske komesarke za ljudska prava utvrdio je da zaposlene žene zauzimaju niže pozicije čak i u javnom sektoru ili imaju manje šanse da budu zaposlene na određeno vreme, čak i kada imaju viši nivo obrazovanja. Komesarka je u izveštaju takođe izrazila zabrinutost zbog dugogodišnje rodne nejednakosti kada je reč pravu na imovinu.
 
U Srbiji samo 25 odsto žena ima imovinu registrovanu na svoje ime. Razlog za to je što su žene isključene iz reda nasledstva u korist muških članova porodice u više od 40 odsto slučajeva; s druge strane, samo 0,5 odsto muškaraca je isključeno u korist žene. Situacija je još gora u ruralnim sredinama, gde više od 80 odsto žena nema nikakvu imovinu na svoje ime, dok ostatak obično ima parcele manje od 2 hektara koje nisu namenjene za stanovanje.
 
Sarita Bradaš, psihološkinja i sociološkinja, kaže za BIRN da je rodni jaz u zapošljavanju najizraženiji u grupi nekvalifikovanih i neobrazovanih ljudi. Uzmimo za primer Emiliju. Ona je završila samo četiri razreda osnovne škole, dok je Nada trenutno u šestom razredu osnovne škole za odrasle.
 
"Među ženama 39,4 odsto nema kvalifikacije, u poređenju sa 29,1 odsto muškaraca", objašnjava ona.
 
Što se tiče obrazovanja, Bradaš kaže da podaci pokazuju da neobrazovani muškarci imaju veće šanse da budu zaposleni od neobrazovanih žena. 
 
"63 odsto muškaraca bez diplome je zaposleno, u poređenju sa samo 40 odsto žena. Muškarci imaju veće šanse da budu zaposleni na poslovima koji ne zahtevaju kvalifikacije. Imaju lakši pristup tržištu rada, bez obzira na nivo obrazovanja, pri čemu se ove razlike smanjuju sa povećanjem nivoa obrazovanja", kaže ona.
 
Rodna dimenzija je vidljiva i u neformalnom sektoru. Ovaj sektor obuhvata samostalne preduzetnike, neprijavljene radnike, one koji rade na crno i neplaćene porodične radnike. 
 
"Ako pogledate strukturu prema ovom statusu, 70 odsto žena je među neplaćenim članovima porodice, dok je postotak za muškarce 25. To znači da 75 odsto muškaraca zarađuje prihod od neformalnog rada, za razliku od samo 30 odsto žena”, objašnjava Bradaš. “Kao rezultat toga, one nemaju prihode i su u većem riziku od siromaštva."
 
Što se tiče korisnika socijalne pomoći, žene retko mogu da zarade prihod jer moraju da ostanu kod kuće i brinu o porodici.
 
"Treba imati na umu da ljudi u razvijenim zemljama mogu da žive od socijalne pomoći. Ali ovde porodica ima manje od 20.000 dinara (170 evra). Šta možeš da uradiš sa 20.000 dinara? Možeš li da kupiš hranu, a kamoli bilo šta drugo?", pita Bradaš.
 
Za Nadinih petoro dece i Emilijinih troje, šanse da pobegnu iz ovog začaranog kruga siromaštva su male.
 
“Verovatnoća da se dete upiše na fakultet je 11 puta veća ako roditelji imaju visok nivo obrazovanja nego ako su roditelji završili samo osnovnu školu. Deca iz ovih slabo obrazovanih porodica su siromašnija, nemaju novca za obrazovanje, a naravno siromaštvo reprodukuje nejednakost", napominje Bradaš.
 
"S druge strane, imamo problem što deca iz marginalizovanih grupa i siromašnih porodica nemaju skoro nikakvu podršku za obrazovanje. U ruralnim sredinama deca su uključena u radni proces od najranijeg uzrasta kako bi pomogla svojim porodicama", dodaje ona.
 
"Muški posao" koji rade žene
 
Čak i tamo gde su žene zaposlene, diskriminacija je očigledna.
 
Mirjana ima 51 godinu i radi u fabrici koja proizvodi elektronske komponente za automobilsku industriju. To je fizički zahtevan posao koji ona opisuje kao "muški posao", iako fabrika uglavnom zapošljava žene.
 
Uprkos teškoj prirodi posla, Mirjana kaže za BIRN da su plate jadne. 
 
"Oni koji rade subotom i nedeljom plaćeni su više. Ja sam dobila 61.000 dinara za ceo mesec posle 13 godina rada, bez ijedne subote. Ali ima i topli obrok, ima i bonusa. Topli obrok je 5.000 dinara mesečno. Jedan bonus je 3.500 dinara; drugi je 1.500 dinara. Ako imate subotu i nedelju, onda su ti bonusi veći", kaže ona.
 
Mirjana to trpi jer je majka, ali žali mlađe žene koje tamo rade. I njena ćerka je radila u istoj fabrici neko vreme, ali je otišla.
 
Dugoročne zdravstvene posledice rada u takvom pogonu su ozbiljne. 
 
"Primam injekcije u laktove. Bila sam u najtežem delu proizvodnje, gde žene rade na čvorovima, savijaju prste, lome zglobove. Posle osam godina nisam imala više funkcionalne laktove - ruke su mi bile ukočene. Dok smo vukli kablove, dobila sam kilu. Nije nimalo bezazleno, nije lako", kaže Mirjana.
 
Procenjuje da je 90 odsto starijih radnika bolesno ili povređeno. 
 
"Jedna koleginica je doživela prelom kičme dok je vukla instalacije i sada ima šrafove u vratu. Ona i dalje radi. Imamo i koleginice koje su imale operaciju kičme, gde su se formirale ciste i tumori usled fizičkog napora, jer mi svi držimo ruke gore sve vreme. Žene se vraćaju na liniju ubrzo posle operacija", žali se Mirjana BIRN-u.
 
Postoji nekoliko fabrika u Srbiji koje proizv ode sekundarne sirovine i komponente. Većina njih je dobila državne subvencije za otvaranje svojih pogona ovde. Ove kompanije uglavnom zapošljavaju žene. U martu prošle godine dve radnice su umrle u kratkom periodu u dve od ovih fabrika. Kako su mediji izveštavali i kako su svedočile njihove porodice, obe žene su pokazale simptome iscrpljenosti, ali su vraćene na posao čak i nakon žalbi. Inspekcije nisu pronašle nepravilnosti.

Lara Končar, antropološkinja, kaže za BIRN da je položaj žena na tržištu rada nepovoljan u odnosu na muškarce, te da ih to održava u stanju siromaštva i izlaže ih različitim vrstama mobinga i zlostavljanja na radnom mestu, uključujući i seksualno zlostavljanje.
 
"Siromaštvo nije isključivo posledica ekonomskih odnosa. Ima veze i sa odnosima između partnera, rođaka i porodice, između ostalog, to je posebno važno kada žene pogađa porodično nasilje… Ako ste u situaciji gde vam je sloboda kretanja na tržištu rada definitivno ograničena, veoma je verovatno da ćete ostati u tom položaju jer nema mogućnosti da se zaposlite negde drugde, i to će vas održati u situaciji mobinga", kaže ona.
 
Končar kaže da žene trpe mnoge vrste mobinga i zlostavljanja na radnom mestu. To su skriveni oblici mobinga, kao što je nemogućnost napredovanja na radnom mestu. 
 
"Znamo šta se dešava… ženama koje se vraćaju posle porodiljskog odsustva, da se one često vraćaju na svoju poziciju, ali da se napredovanje koje je trebalo da usledi ne događa", kaže ona.
 
Nada Padejski, rukovoditeljka Sigurne kuće za žene u Novom Sadu, takođe vidi jasnu vezu između nasilja nad ženama i njihovog finansijskog stanja. Kako objašnjava za BIRN, ovo se može posmatrati iz tri ugla.
 
"Prvo, ekonomska zavisnost utiče na to da li ćete ostaviti počinioca ili ne. Drugo, da li se samo žene sa nižim ekonomskim statusom posebno smeštaju u sigurni smeštaj. I treće, kako nasilje uopšte utiče na stambeno i ekonomsko stanje žrtava nasilja u porodici", kaže ona.
 
Padejski kaže da nije neuobičajeno da žene budu nezaposlene upravo zbog uticaja nasilnog počinioca. 
 
"U smislu da on kaže: 'Ne moraš da radiš, ovde imaš dvoje male dece, zašto bi išli u vrtić, bolje je da ostaneš kod kuće, ja ću ti dati novac'. Tako ona ostaje kod kuće sa decom, a oni su smešteni i zbrinuti. Ali kada nasilje eskalira, uvek se podvlači to da je žena nezaposlena i nema pravo ništa da kaže", kaže ona.
 
Padejski navodi i slučajeve kada su žene morale da podignu kredite da bi otplatile dugove svojih muževa ili da bi im pomogle da počnu posao, samo da bi ostale bez ičega.
 
Padejski naglašava da porodično nasilje direktno dovodi do beskućništva među ženama. Bez trajnog stanovanja koje se nudi u Srbiji kao usluga socijalne zaštite, žena koja je odlučila da napusti nasilnu vezu često nema gde da ode.
 
"Većina ovih žena ima dva ili tri posla i nije ostvarila imovinsko-pravni zahtev, jer je postupak predug ili još nije završen, ili ga uopšte nije ni počela", kaže ona.

Imovinsko-pravni postupci su takođe dugotrajni, komplikovani i idu na štetu žena. 
 
"Sudovi ne uzimaju u obzir činjenicu da je bilo porodičnog nasilja prilikom odlučivanja o imovinsko-pravnim postupcima. Nijedna žena nikad ne dobije sve što je uložila. Nasilnik obično ne plaća alimentaciju. Ako ona podnese tužbu, to traje predugo, ili se ne isplati kako treba, ili joj se tužba odbije", objašnjava ona.
 
Gledajući primer Novog Sada, drugog po veličini grada u Srbiji, podaci pokazuju da žene retko pokreću postupke za podelu imovine – a čak i kada to učine, sudovi retko odlučuju u njihovu korist. Od 2019. do 2022. godine bio je 2.551 razvod u Novom Sadu, dok su u istom periodu žene pokrenule samo 17 postupaka za podelu imovine, pri čemu su sudije odlučile u korist žena u samo šest slučajeva. Nasuprot tome, u istom četvorogodišnjem periodu, pokrenuto je čak 367 postupaka zbog neplaćanja alimentacije.
  
Bespomoćnost reprodukuje bespomoćnost
 
"Bespomoćnost", zaključuje Padejski, "doprinosi reprodukciji bespomoćnosti."
 
Mirjana, radnica u fabrici, pita se kako može da ubedi svoju decu da je Srbija dobro mesto za život, kada niko, pa ni gradonačelnik ni državni funkcioneri, ne progovori kada se radnici, posebno žene, očigledno eksploatišu.
 
Istovremeno, postoji javni pritisak na one koji se eksploatišu da učestvuju u demokratskim procesima države, tako što će biti informisani i glasati za promenu.
 
Bradaš, psihološkinja i sociološkinja, kaže da je zahtevati od siromašnih i marginalizovanih da izazovu političke promene duboko nepravedno. 
 
"Ono što mi smeta kod takozvane elite je to što krive siromašne za prodaju glasova i upozoravaju da je to kršenje zakona. Siromaštvo je kršenje ljudskih prava - to je osnovna stvar", kaže ona.
 
"Ako ste fokusirani na preživljavanje i traženje načina da to uradite, radite teške poslove, radite u teškim uslovima, za male plate da preživite, vi i ne možete da mislite da je vaš glas važan. Vaš život nije važan u ovom društvu, pa koga briga za taj glas?"
 
U svom ekspozeu kao premijer početkom ove godine, Miloš Vučević iz Srpske napredne stranke (SNS) posvetio je veliki deo govora ženama - ali ne kao ravnopravnim članovima društva, već kao "svetinjama za svakog patriotu".
 
"Ženi se uvek mora pokazati dužno poštovanje, jer je ona simbol obnove, rađanja i pobede. Žena donosi novi život na svet, a to je čini bićem koje je zapravo najsličnije Bogu", rekao je Vučević.
 
Iako je obećao da će "žene u Srbiji imati ista prava i iste početne pozicije kao muškarci", istakao je da vlada nije zainteresovana za stvaranje društva "jednakih prihoda".
 
"Ovo nije i neće biti vlada koja će promovisati ideje samoupravnog socijalizma", naglasio je Vučević.
 
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić takođe je nekoliko puta govorio o važnosti žena za državu i za SNS, procenjujući - bez dokaza - da je više od dve trećine žena koje su glasale na poslednjim izborima podržalo SNS.
 
Koliku su podršku žene dobile zauzvrat, upitno je. Na primer, između 2021. i 2023. godine, Srbija je pala sa 19. na 38. mesto na Globalnom indeksu rodne ravnopravnosti.
 
Međutim, kada je reč o traženju njihove podrške, žene koje je intervjuisao BIRN kažu da vlasti ne oklevaju. Emilija i Nada kažu da "ljudi iz grada" dolaze u njihovo naselje pre svakih izbora da ih upozore da će biti kažnjene ako ne glasaju.
 
Na pitanje da li su dobile poklone ili ponude za pomoć kada je od njih traženo da glasaju, obe odgovaraju: "Ne ove godine."
 
"Ali smo dobijali ranije, iskreno, dali su nam čak i 3.500 dinara", kaže Emilija za BIRN. "Daju nam olovku, mi potpisujemo tom olovkom, vratimo je, a onda ako vratite olovku, dobijete novac."
 
Nada kaže da su i ove godine glasale, dobrovoljno, iako nisu ništa dobile zauzvrat.
 
"Glasale smo. Za koga drugog da glasamo i kako? Vučić će svakako pobediti. Imamo mi svoje probleme na pragu, ne moramo da brinemo i o tome. Autoritet je autoritet."
 
*Imena su promenjena

Ceo tekst možete pročitati OVDE.