Preti li Srbiji opasnost da ostane bez vode?

U Gornjem Milanovcu je proglašena vanredna situacija zbog nestašice vode, a javno komunalno preduzeće kao razlog restrikcija navodi „drastično nizak priliv vode“.

Slično je i u Topoli, gde je u petak proglašena vanredna situacija u delu opštine. „Trenutno imamo situaciju da su dva od tri izvorišta sirove vode presušila, a treće Jarmenovačka reka je na granici biološkog minimuma i na kritičnom nivou eksploatacije. Gradska izvorišta – bušotine su u fazi opadanja jer se crpljenje vode vrši danonoćno već 30 dana“, saopštila je predsednica opštine Jasna Vuković.

Bez vode je i Majdanpek, Mionica, a u Lučanima i Čačku na snazi su mere zabrane nenamenskog korišćenja vode.

U Sjenici je vanredna situacija zbog suše koja je izazvala probleme u vodosnabdevanju ljudi i napajanju stoke. Sjenici pomaže Vojska Srbije, koja je pomogla krdu poluduvljih konja i stoke da ne umre od žeđi na pašnjacima Suve planine.

Situacija zvuči dramatično, ali nije problem u tome što vode u Srbiji nema, kaže za N1 Zoran Stevanović, profesor hidrogeologije u penziji sa Rudarsko-geološkog fakulteta.

U našem širem regionu u najbogatije vodom su Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Albanija, Slovenija, Hrvatska i Austrija. Srbija je nešto manje bogata, dok Severna Makedonija pripada grupi od oko 40 država u svetu koje se svrstvaju u „zemlje pod stresom“. Ovo se delom odnosi i na Grčku.
Niti će tako brzo nestati usled sve dužih perioda suše, ekstremnih temperatura i klimatskih promena. Profesor objašnjava da razloga za paniku nema, а da će Srbija do kraja ovog milenijuma imati dovoljno vode.

Napominje da će u budućnosti mnogo izraženiji problem od nedostatka same vode biti njeno očuvanje i sprečavanje daljeg zagađenja zbog prisustva brojnih zagađivača i nedekvatne primene politike ekološke prevencije.

„Vode naših reka, i posebno kanala i akumulacija, izloženi su značajnim pritiscima na kvalitet usled ispuštanja neprerađenih industrijskih i komunalnih otpadnih voda, nedostatka savremenih regionalnih deponija čvrstog otpada i nekontrolisanog odlaganja otpada na divljim deponijama“, objašnjava profesor.

Zašto su građanima slavine suve, a bebe kupaju „na kantice“?
S jedne strane, voda je, kao i svaki drugi resurs, raspoređena neravnomerno, kaže profesor Stevanović. S druge strane, vodoprivredna politika nije dobra, ulaganja u sisteme za vodosnabdevanje su nedovoljna, a 35 do 55 odsto proizvedene vode se ili raspe ili ukrade, dodaje.

U Srbiji je posle Drugog svetskog rata samo oko 10 odsto građana bilo priključeno na javnu vodovodnu mrežu. Do 1975. godine taj procenat se povećao na 55 odsto, da bi do sredine osamdesetih godina već oko dve trećine stanovništva bilo obuhvaćeno centralizovanim vodosnabdevanjem.

Čak 70 odsto potrošača snabdeva se vodom za piće iz podzemnih izvora. Nekada je taj broj bio 90 odsto, ali je opao kada su počele da se grade velike akumulacije, a Beograd da koristi savsku vodu za piće.

Određene delove Srbije karakterišu male rezerve podzemnih voda, a tu spadaju Šumadija i jug Srbije. S druge strane, zapadna i istočna Srbija imaju mnogo izvora vode, a malo stanovnika, pa u tim krajevima nestašica voda ne bi trebalo da bude. Najveći gradovi u Srbiji, poput Beograda i Novog Sada, imaju izvorišta locirana duž obala Save i Dunava.
Profesor Stevanović objašnjava da su podzemni izvori stabilniji za vodosnabdevanje, ali da problem nastaje kada pojedina izvorišta imaju slab prirodni kapacitet, kao što je to slučaj sa Gornjim Milanovcem i Topolom.

Drugi problem Milanovca je to što se povezao u regionalni sistem većeg kapaciteta iz kojeg se vodom napajaju još četiri grada: Čačak, Arilje, Požega i Lučani. Takozvano „petograđe“ oslonilo se na akumulaciju Svračkovo, za koju u javnosti kažu da se zida kao „Skadar na Rzavu“.