Moj grad
Milorad Đorđević o Požarevačkom miru: Nijedan rat ne može doneti ništa dobro
Foto: S. Lisac/Boom 93
U nedelju, 21. jula, navršilo se 306 godina od potpisivanja Požarevačkog mira. O značaju ovog događaja razgovarali smo sa dr Miloradom Đorđevićem, kustosom-istoričarem.
Požarevački mir predstavljao kraj rata koji je vođen između Turske s jedne i Austrije, odnosno Habzburške monarhije i Venecije s druge strane, započinje Đorđević.
“Rat je počeo tako što je Turska napala venecijanske posede na Moreji, odnosno današnjem Peloponezu, 1714. godine. Austrija je taj događaj iskoristila i umešala se u rat 1716. godine tako što je napala Tursku preko tadašnje granice na Savi i Dunavu. Godine 1717, velikom pobedom kod Beograda nad turskom vojskom od strane princa Eugena Savojskog, koji je predvodio austrijsku vojsku, rat je bio rešen”, navodi Đorđević.
Mirovna konferencija, kako kaže, trajala je izvesno vreme: od 6. juna do 21. jula 1718. godine. Na mirovnoj konferenciji učestvovale su zaraćene strane – Venecija i Habzburška monarhija s jedne i Turska s druge, uz posredništvo Engleske i Holandije.
“Možemo reći da je pre toga Turska doživela jedan veliki poraz koji je značajno umanjio njene izglede ne samo u tom ratu već i u potonjoj istoriji. Kod zemalja centralne Evrope, kao što su pre svega Austrija, Poljska i sama Venecija, javilo se takozvano Istočno pitanje, odnosno šta će se desiti sa povlačanjem Turske i ko će zauzeti taj prostor. Tu je bilo više zainteresovanih strana”, kaže Đorđević.
Prethodni rat je, prema njegovim rečima, možda i važniji za Austriju, jer je Austrija posle tog rata postala velika sila na tom prostoru, što je i pokazala Požarevačkim mirom.
“Požarevački mir predstavlja najveći uspeh Austrije u njenoj balkanskoj ili jugoistočnoj politici, u njenom tzv. pohodu na istok. Tim mirom uspela je da granicu kao nikada do tada u istoriji, ukoliko ne računamo Prvi svetski rat, kada to nije bilo zvanično priznato pomerenje granice. Granica je pomerana sa Save i Dunava, tako da je ovaj kraj ušao u sastav Austrije, odnosno Habzburške monarhije, kao poseban dištriht, odnosno njena oblast. I ne samo ovaj kraj. Granica je praktično išla slivovima reka od Timoka, rekama Pek, Mlava, Velika Morava, zatim donjim tokom reke Drine, prelazila je kod Bijeljine u Bosnu i išla je sve do Une. Krajevi južno od Save i Dunava, računajući i naše krajeve, ušli su u sastav Habzburške monarhije”, objašnjava Đorđević.
Naglašava da Turska ipak nije bila samo poražena u tom ratu.
“Turska je uspela da venecijanske posede na Peloponezu zauzme, odnosno da ih povrati jer ih je izgubila u prethodnom ratu. Turska je čak i sve odredbe Požarevačkog mira uspela da poništi u sledećem ratu i Beogradskim mirom, 1739. godine, njena granica je vraćena na Savu i Dunav i ovi krajevi su ponovo ušli u sastav Turske”, kaže Đorđević.
Kako ističe, priča o kontinuitetu vladavine Turaka nad Srbima u trajanju od 500 godina na ovom prostoru ne važi.
“Ima mišljenja da za Srbe u ovim krajevima Požarevački mir nije imao neki posebni značaj, osim da se Požarevac prvi put čuo u evropskim, pa i svetskim tokovima. To nije tačno jer je praktično prekinuta turska vladavina i kontinuitet turske vladavine”, navodi Đorđević.
Takođe, stanovništvo koje je živelo na ovim prostorima promenilo se i u demografskom smislu, budući da su se dogodile seobe Srba.
“Po prvi put u našoj istoriji, kad govorimo o Braničevskom okrugu, pa i šire, doseljava se u severoistočnu Srbiju vlaško, odnosno romansko stanovništvo iz krajeva preko Dunava, odnosno današnje Rumunije, tadašnje Vlaške, Moldavije i Istočnog Banata. Ali sa druge strane u Braničevo uglavnom kosovsko-metohijsko stanovništvo, a jednim delom dolazi i hercegovačko. Ono uglavnom dolazi u Homolje, dok požarevački kraj uglavnom naseljavaju stanovnici koji dolaze sa Kosova i Metohije, odnosno moravsko stanovništvo. Struktura stanovništva se menja”, navodi Đorđević.
Ono što takođe ističe jeste da je prekid kontinuiteta turske vladavine značio da Turci neće moći više da nastave vladavinu po starom.
“Da bi privukli novo stanovništvo, oni su nešto morali da promene u upravi i stvorili su tzv. kneževsku samoupravu. Stanovništvo je došlo, a na čelu tog stanovništva bile su starešine, knezovi. I sama Austrija je već počela njihovo organizovanje za to vreme, iako je njena uprava bila jako rigorozna. Morala je da stanovnike koji su novi veže za zemlju i da ubire veliki danak da bi izdržavala svoju upravu na ovim prostorima. Taj period nije baš ostao u sećanju srpskog naroda u nekim lepim uspomenama, tako da im to oslobađanje od Turaka, odnosno austrijska okupacija nije baš zgodno pala, jer su Austrijanci bili jako strogi zbog odnosa prema pokorenom stanovništvu. Turci su dolaskom 1939. godine to promenili i uveli samoupravu. Srbi su imali neku vrstu uprave nad sopstvenim narodom i ta uprava se dalje prenosila na turske vlasti koje su bile u većim mestima. To se sve formira u vreme Požarevačkog i posle Požarevačkog mira", objašnjava naš sagovornik.
Tako je, kako objašnjava, u srpsku i tursku istoriju ušao izraz obor-knez, nemačkog porekla u značenju nad-knez.
Kako dalje navodi Đorđević, Austrija je slavila svoj veliki trijumf.
“U čast pobede Karlo VI, austrijski car, naredio je da se pre svega iskuju medalje u čast pobede, gde se trijumfalno slavi taj uspeh Habzburške monarhije. Pored toga, postojale su brojne gravire i grafike koje prikazuju scene iz same bitke za Beograd, Požarevačkog mira, raspored šatora gde je potpisan Požarevački mir, čak je i ispevana jedna pesma u čast pobede austrijske vojske nad Turcima ili Požarevačkog mira”, kaže Đorđević.
Govoreći o Požarevcu kao lokaciji na kojoj je održana mirovna konferencija, Đorđević kaže da je u to vreme Požarevac bio jedno vrlo malo mesto sa turskim garnizonom.
“Posle rata koji je protutnjao ovim krajevima nije ostalo mnogo toga gde je mogao da se organizuje tako važan događaj na kome je učestvovalo praktično pet delegacija – tri zaraćene strane i dve pregovaračke, a bilo je i još prisutnih. Bilo je tu i turske i austrijske vojske koje su obezbeđivale samu konferenciju”, rekao je Đorđević.
Prema njegovim rečima, Sopotska greda i brdo Sopot su važna lokacija koja je u to vreme označavala komunikaciju, te su je izabrali kao mesto na kome je održana konferencija.
Milorada Đorđevića pitali smo kako su Požarevački mir i promenjena struktura stanovništva uticali na razvoj Požarevca, posebno na njegovoj kulturni razvoj.
“Možemo samo da kažemo da je Požarevac posle Požarevačkog mira izgledao drugačije u smislu jer se našao na granici. Ako bi se kultura posmatrala kao produkt jednog prostora, bilo je neophodno da se na tom prostoru pre toga stvori jedna infrastruktura za razvoj kulture, a to je ekonomski razvoj. U svakom slučaju, Požarevac je postao centar ovog prostora, čak i više nego danas, gotovo i cele severoistočne Srbije, zahvaljujući jednom ekonomskom razlogu, a to je granica na kojoj se on našao”, objašnjava Đorđević.
Kako kaže, granica je jako jako dugo ostala na Savi i Dunavu. Od mira 1699. godine, Požarevačkim mirom se ništa bitno nije promenilo. On je, prema njegovim rečima, već počeo da razvija na neki način i privredu i ekonomiju, koja će stvoriti uslove za razvoj kulture.
“Stvaranjem porodičnih trgovačkih veza sa jedne i sa druge strane granice, razvijaju se svi oni parametri koji dovode do stvaranja kulture, koju možemo slobodno da nazovemo građanskom kulturom Požarevca. Ona je svoj procvat doživela krajem 19. i početkom 20. veka. Mi danas imamo te ostatke arhitekture u Požarevcu kroz razne objekte i manje-više postoje priče o pojedinim bogatim porodicama i istorijskoj ulozi pojedinih ličnosti”, kaže Đorđević.
Prema njegovim rečima, stanovništvo koje je pripadalo braničevskoj struji iselilo se u krajeve Južne Ugarske, današnje Vojvodine, pa čak i dalje do Mađarske, a došlo je drugo, već pomenuto kosovsko-metohijsko, hercegovačko i vlaško stanovništvo, koje je donelo sopstvenu kulturu na ove prostore.
“Kultura se na neki način menja i Požarevac kao mesto postaje i ekonomsko, pa čak i administrativno, i kulturno središte cele ove oblasti. Do tada je to, recimo, u antici Viminacijum, u srednjem veku Braničevo, a u novekovnoj istoriji je to Požarevac”, rekao je Đorđević.
U sećanje na Požarevački mir, 2004. godine, u Etno-parku Tulba postavljen je megalit sa spomen-pločom. Kako kaže Đorđević, ideja je potekla od Milana Ivoševića, a iskorišćen je prostor koji je već delimično bio uređen.
“Događaj je verovatno održan bliže selu Ćirikovac. To što sama lokacija na neki način ne odgovara onoj lokaciji gde je mir održan ništa bitno ne menja, s obzirom na činjenicu da je tu negde svakako bila smeštena neka od zaraćenih strana ili delegacija i činjenica da je mesto trebalo obeležiti tamo gde će biti dostupno turistima, što smo mi i uradili”, navodi Đorđević.
Kasnije, uređenjem Etno-parka pojavila se ideja da se napravi replika šatora kakav je mogao da bude u ono vreme.
“Replika simbolizuje tri zaraćene strane. Ima tri ulaza. Unutra je postavka u duhu te konferencije, gde postoje lutke koje predstavljaju pregovarače”, kaže Đorđevič.
Godine 2018. u Etno-parku Tulba obeleženo 300 godina Požarevačkog mira.
"Godine 2008, u Požarevcu je održana međunarodna konferencija svetskih istoričara, od kojih je možda najpoznatiji američki istoričar Čarls Ingrao, baš na temu Požarevačkog mira. Objavljen je zbornik radova o značaju tog događaja. Događaj ne samo da ima za ono vreme evropski značaj, već i svetski na neki način, jer on pokazuje sa jedne strane moć centralnih sila koja će kasnije kulminirati i u Prvom i Drugom svetskom ratu, ali i potrebu velikih sila kao što je Engleska da odbrani Tursku od tog naleta Nemačke, odnosno Austrije na svom pohodu na istok”, navodi Đorđević.
Budući da se o istoriji govori kao o učiteljici života, pitali smo Milorada Đorđevića šta iz ovog istorijskog događaja možemo naučiti.
“Ako je učiteljica života stroga onda možemo puno toga da naučimo, a ako nije onda ne možemo mnogo da naučimo, pa nam se greške ponavljaju. Ono što je bitno je da svaki rat za sobom ostavlja pustoš. Na ovom prostoru su ratovale velike sile – Austrija, kao jedna od vodećih sila centralne Evrope ili Habzburška monarhija ili kasnije Austrougarska, kako god da se ta država zvala. Iza nje su stajale i druge zemlje: Nemačka, Poljska, Venecija, pa i sam Vatikan i Katolička crkva. Sa druge strane, imamo Tursku koja je imala potporu Francuske, Velike Britanije ili sam srpski narod koji je ostao na ovom prostoru zahvaljujući podršci ruske imperije. Možemo da kažemo da je rat uvek za posledicu imao razaranje, siromašenje i vraćanje na sam početak”, rekao je Đorđević.
Sa staroitalijanskog na srpski jezik preveden je izveštaj jednog od učesnika mirovne konferencije – Vendramina Bjankija, sekretara venecijanskog predstavnika.
“Ta publikacija nam pokazuje kako je Požarevac izgledao posle tog rata. Rat svakako nije doneo i nijedan rat ne može doneti ništa dobro, a istorija kao učiteljica života nas uči da i ne možemo previše da ga izbegnemo. Rat je nužno zlo. Diplomatija može donekle. Kada diplomatija nestane, onda nastaje rat. Ono što znamo iz svega toga je da se rat vodi za određeni prostor. Cilj svakog rata uvek je osvajanje i, u osnovi, osvajanje neke ekonomije. Tako je bilo i u to vreme”, zaključuje Đorđević.
VM
27.7.2024. 17:18
Svako tumači kako mu padne napamet da pikaže navodno neko znanje koliko je bitno a i nebitno jer naša istorija je običnaprevara
Boža
28.7.2024. 13:48
Nije tacno. Nekom rat nekom brat