Smrt migranata na Balkanu: Grobovi koji čekaju ime

Sa 50 američkih dolara u džepu i nešto odeće, 17-godišnji Adžmal Ahmadzai napustio je Avganistan u avgustu 2021.

Godinu dana kasnije, njegovo telo vraćeno je kući u provinciji Logar na istoku zemlje.

Adžmal, koji se utopio pokušavajući da pređe reku Drinu na granici Srbije i Bosne i Hercegovine (BiH), jedan je od nekoliko desetina migranata koji svake godine stradaju na Zapadnom Balkanu.

Dok im tela polažu u grobove bez imena i prezimena, porodice hiljadama kilometara daleko tumaraju u mraku, pokušavajući da saznaju šta se desilo sa njihovim voljenima.

„Kada smo čuli da je Adžmal nestao u Drini, nije bilo nikoga da nam pomogne. Bili smo preplašeni ne znajući da li je dobro i gde je.

„Nije postojao nijedan zvaničan kanal koji smo mogli da iskoristimo za potragu", govori Stana Gul Ahmadzai, Adžmalov brat od tetke, tokom Skajp razgovora.

• Jedanaestogodišnje putovanje dečaka od Sirije do Srbije i dalje u Evropu
• Migranti u Evropi ginu u oružanim okršajima i saobraćajnim nesrećama
• Moj povratak kući - 30 godina posle genocida u Ruandi

Danonoćno tragajući za bilo kakvim informacijama o zemljama na drugom kraju sveta, otkrio je zatvorenu Fejsbuk grupu „Mrtvi i nestali na Balkanu".

„Bila je to stranica nade za nas", kaže za mesto puno poziva u pomoć porodica čiji su članovi nestali, neki i pre više godina.

Tu je pronašao Nihada Suljića, aktivistu iz Tuzle, koji će mu tokom narednih nedelja pomagati da u Avganistan vrati telo brata.

„Tragajući za Adžmalom, shvatio sam koliko je bilo ukopanih migranata.

„Bilo je važno sahraniti ove ljude, ali je još važnije bilo obeležiti njihove grobove da bismo im vratili dostojanstvo.

„Na kraju, oni moraju da dobiju ime i prezime", kaže Suljić, stojeći među malim spomenicima na groblju u Bijeljini, u Republici Srpskoj, jednom od dva entiteta Bosne i Hercegovine, gde su hiljade stradale i izbegle tokom etničkih sukoba 1990-ih.

Umesto godine smrti i rođenja, na crnom mermeru je uklesan dan kada je telo otkriveno.

Na mestu gde bi trebalo da pišu ime i prezime - urezano je kratko NN.

Nedaleko od groblja, u starom delu bolnice Sveti vračevi, patolog Vidak Simić čuva uzorke uzete tokom obdukcije stradalih migranata.

Mali delovi butne kosti, brižljivo spakovani u bele koverte, poslednja su šansa da se otkrije identitet putem DNK analize.

„To telo neko traži - otac, majka, brat, sestra.

„Zašto ne dati tim porodicama mir, da znaju gde su njihovi srodnici, kako su preminuli.

„U svakoj veri telo mora dobiti identitet, jer je pre umiranja u njemu bila duša", govori doktor.

Tokom potrage za Adžmalom, Nihad Suljić je upoznao Simića, koga opisuje kao „retko ljubaznog čoveka dobrih namera".

Od tada mu šalje fotografije nestalih i obeležja poput tetovaža, koje dobija od porodica, kako bi ih uporedio sa telima neidentifikovanih.

Obojica znaju da se mora pronaći sistemsko rešenje za identifikaciju, što oni, kao pojedinci, ne mogu da urade.

Odnedavno su korak bliže cilju da se napravi baza DNK stradalih, pošto je Međunarodna komisija za nestale (ICMP) najavila da će preuzeti uzorke koje je Simić sačuvao.

„Cilj, koji je podržala mreža aktivista, jeste da se uporede ovi uzorci sa DNK porodica koje traže voljene", navodi ICMP u pisanom odgovoru.

Pogledajte video na BBC Jutjub kanalu o tinejdžeru koji je prešao put od Sirije do Evrope preko Srbije

https://www.youtube.com/watch?v=KJCwSDh4KnQ

Odlazak

Pošto su se američke snage povukle iz Avganistana u avgustu 2021. godine, Adžmal Ahmadzai odlučio je da krene na opasan put ka Zapadnoj Evropi.

„Rekli smo mu: 'Mi ovde živimo, trebalo bi i ti da ostaneš, ne idi nigde'.

„On je, međutim, pozajmio pedesetak dolara i otišao. Želeo je kvalitetno obrazovanje, dobar posao, da novčano pomogne porodici i tako ostvari majčine snove. Njegovom smrću, potopljene su nade cele porodice", govori Ahmadzai.

Od Irana, preko Turske do Bugarske i Srbije, oslanjajući se na krijumčare, uz novac koji mu je porodica povremeno slala, posle skoro godinu dana našao se nadomak Bosne.

Da bi ušao u zemlju iz Srbije, trebalo je da prepliva Drinu, reku duž granice koja deluje varljivo pitomo.

„Njegov saputnik nam je ispričao da je jednom uspeo da pređe i to kao vođa grupe, iako nije umeo da pliva.

„Vratio se da pomogne drugima koji su ostali na obali. Tada je nadošla voda koja ga je odnela", priča dok mu se lice širi u osmeh ponosa na mlađeg brata.

Njegove oči, međutim, pune su suza, koje sve vreme razgovora pokušava da zadrži.

Zapadnobalkanska ruta koju je Adžmal koristio, uglavnom je put kojim se izbeglice i migranti sa Bliskog Istoka, Azije i Afrike kreću da bi stigli do zemalja Evropske unije.

Tokom 2022. godine, u zemljama Zapadnog Balkana registrovano je oko 192.000 migranata, što je skoro 60 odsto više nego godinu dana ranije, pokazuju podaci Međunarodne organizacije za migracije (IOM).

Izveštaj IOM-a takođe navodi da ih je najviše boravilo u Srbiji, odakle su se kretali dalje ka Mađarskoj, Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini.

Da bi iz Srbije ušli u BiH, najčešće su koristili deo između grada Zvornika i graničnog prelaza Šepak, duž koga se pruža Drina, reka koju Vidak Simić dobro poznaje i voli, ali je opisuje kao „podmuklu".

Voda deluje mirno i čini se da se može pregaziti u nekoliko minuta.

Ali blistavo zelena površina krije opasne kovitlace i nestabilno dno.

„Mnoga tela se nikada neće naći", govori Simić dok rukama pokazuje kako rečne struje nose i prevrću šljunak i komade drveta.

Povratak

Poslednjeg dana jula 2021, porodica Ahmadzai saznala je od jednog od Adžmalovih saputnika da je 17-godišnjak nestao u Drini.

Četiri dana kasnije, Stana Gul Ahmadzai postavio je u grupi „Nestali i mrtvi na Balkanu" fotografiju brata snimljenu tokom puta, moleći da se jave ljudi koji imaju informacije o njemu.

U bordo majci sa natpisom Change started (Promena je počela), Adžmal se osmehuje, dok se iza njega vidi more.

Fotografija je, na molbu Nihada Suljića, objavljena i na lokalnim zvorničkim portalima.

Ubrzo se javio pripadnik civilne zaštite koji je nekoliko dana ranije prisustvovao pronalasku tela muškarca nalik Adžmalu.

Suljić kaže da je „najveća borba bila ubediti institucije da ne pokopaju telo dok se ne potvrdi da je to Adžmal."

„Ako bi telo bilo pokopano, to bi dodatno otežalo povratak jer bi bila potrebna dozvola za ekshumaciju", priča 33-godišnji mladić, zaposlen ko administrativac u jednoj privatnoj firmi.

Godinama unazad samoincijativno pomaže migrantima posle osmočasovnog posla, deleći lekove, hranu, važne informacije.

„U početku sam ih dočekivao i ispraćao, a sad je došao trenutak da govorimo o identifikaciji i povratku tela stradalih", govori.

Dok je Nihad obilazio policijske stanice i mrtvačnice u Bosni, Stani je vreme isticalo u Avganistanu.

Porodica je strahovala da bi Adžmalovo telo moglo da bude ukopano.

Bilo je previše stvari koje je trebalo uraditi, a na svakom koraku nailazili su na zid.

U Avganistanu, jednoj od najsiromašnijih država sveta gde 85 odsto stanovnika živi sa manje od jednog dolara dnevno, ne postoji ustanova u kojoj bi se uradila DNK analiza srodnika neophodna za identifikaciju.

Zbog toga je Adžmalov brat morao da putuje u susedni Pakistan, gde je na rezultate čekao dve nedelje.

U Kabulu nema ambasade BiH, pa niko iz Avganistana nije mogao da dobije vizu.

Na kraju je na Balkan doputovao rođak iz Francuske da bi potpisao dokumenta neophodna za transport tela.

Tokom mesec i po dana neizvesnosti, porodica se borila i da uz pomoć prijatelja sakupi 12.000 dolara, koliko je bilo potrebno da se telo 17-godišnjeg mladića vrati kući.

„Kada je stiglo, Adžmalovo telo je bilo neprepoznatljivo.

„Nikada neću zaboraviti trenutak kada njegovoj majci, koja je ranije ostala udovica, nismo mogli da pokažemo sina. Toliko je plakala da je izgubila svest", kaže.

Na fotografijama koje je poslao BBC-u na srpskom vidi se zatvoren kovčeg prekriven crno-belim odštampanim fotografijama Adžmala.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Bezimeni

Posle prve obdukcije tela migranta, Vidak Simić nije mogao da se oslobodi osećaja da njegov posao nije završen predajom nalaza i foto-dokumentacije tužilaštvu.

Ovaj patolog, čija je odluka da nikada ne upotrebi reč „leš", kaže da bi tačka mogla da se stavi tek kada stradali dobiju identitet.

„Koji god posao da radite, morate ga raditi profesionalno i do kraja", kaže.

Njegova obaveza je da pri svakoj obdukciji izuzme mali uzorak koji bi mogao da se iskoristi za kasniju DNK analiza.

„Pri prvoj obdukciji rešio sam da čuvam te uzorke. Do kada - nisam znao", priznaje.

Do sada je sačuvao 40 delića butne kosti koji stoje upakovani u providnim komorama omanjeg zamrzivaču na ulazu u njegovu kancelariju.

U maloj prostoriji bez prozora, pored mrtvačnice u starom delu bolnice, radni sto je prekriven papirima, a ormar pun zaliha neophodnog medicinskog materijala.

Simić ima prostraniju i svetliju kancelariju u novom delu bolnice, ali centralno mesto njegovog rada je ova mala soba, koju sa strujanjem vazduha na trenutke preseče miris smrti.

„Telo nam priča priču kakav je život neko živeo - da li se mučio ili je to bio dobar život", govori Simić.

Telo u jednom trenutku, međutim, zaćuti.

„Kako se povećao broj stradalih migranata, počinjete drugačije da razmišljate.

„Sve su to mladi ljudi između 20 i 30 godina. Pitate se: 'Pa šta ćeš ti u Drini?'", govori.

Obdukcija nije mogla da mu kaže „zašto su ti mladi ljudi krenuli u pečalbu".

„Zašto, zašto, zašto? Odustao sam da tražim odgovore, jednostavno je tako", priča doktor.

Sopstveni mir nalazi van bolnice, među prijateljima i porodicom, o kojoj sa ponosom govori jer „bez korena nema budućnosti".

Spokoj mu donosi i saznanje da se vodio „ne zakonima, nego ljudskim principima u njemu samom".

„Moj zadatak kao doktora je da budem sluga narodu."

Većina nestalih ostaje neidentifikovana

Više od 66.000 ljudi sa Bliskog Istoka i iz Centralne Azije je od 2014. godine stradalo ili im se izgubio svaki trag dok su pokušavali da stignu do cilja - neke od zemalja Evropske unije, pokazuju okvirni podaci Međunarodne organizacije za migracije (IOM).

Među onima čija je smrt potvrđena, samo je trećina identifikovana, navodi IOM.

Na Zapadnom Balkanu je stradalo ili nestalo 377 izbeglica od 2014. godine.

„Neophodno je razviti održive i efikasne sisteme za skupljanje podataka o nestalim migrantima i izbeglicama ne samo u BiH i na Balkanu već u celom svetu", navodi ICMP u pisanim odgovorima.

Oni dodaju da je do sada kroz program Nestali migranti i izbeglice podržana saradnja među državama Mediterana kako bi porodice pronašle nestale članove.

Stana Gul Ahmadzai veruje da države moraju imati mnogo više razumevanje za porodice nestalih kojepokušavaju da saznaju istinu i da se prepreke poput strogih pravila o DNK testiranju moraju promeniti.

'Ne možeš spasiti ceo svet, ali možeš jednog čoveka'

Od kada je pomogao da se Adžmalovo telo vrati u Avganistan, Nihad Suljić dobio je desetine poruka porodica koje traže bližnje.

U telefonu čuva fotografije nestalih i vesti o utopljenicima pronađenim prethodnih godina.

„Sve ću zaboraviti, ali miris tela neću nikada, to ostaje", govori.

Početkom juna, u njegovoj rodnoj Tuzli i obližnjem Zvorniku nema migranata.

Nihad kaže da su promenili rutu.

Donedavno, sa povećim rancem na leđima, autobusom je prelazio uske puteve između bosanskih gradova, spreman da pritekne u pomoć, sam ili sa nekim od meštana.

Jedna od njih je 74-godišnja Emina Mehmedović, čija terasa gleda na Drinu, odakle je posmatrale migrante kako prolaze duž obale reke.

„Zima, kiša, oni mokri. Obuća se raspala. Odeća se cedi na njima, a oni idu dalje", govori Mehmedović.

Delila im je hranu i odeću, a nekima je i ustupila privremeno kuću za smeštaj.

Ne govori engleski, pa su se, kaže, sporazumevali pogledima.

„Ne možeš da spaseš ceo svet, ali možeš jednog čoveka.

„Život će da prođe, a ni zdrav i bolestan neće biti rahat (spokojan) ako ne pomažemo jedni drugima", kaže.

Poslednjih meseci Nihad obilazi groblja, obučen u prsluk nevladine organizacije SOS Balkanroute, koja je novčano pomogla izgradnju spomenika migrantima čija su tela pronađena od 2018. godine.

Na rubu velikog pravoslavnog groblja u Zvorniku, na strmoj uzvišici raštrkano je dvadesetak crnih malih spomenika.

Iz rastresite zemlje probija se zelena trava, korov i pokoji cvet prekrivajući deo natpisa na spomeniku.

Samo je na jednom uklesano slovo Ž.

„U ovim grobovima sahranjene su i evropske vrednosti i ljudska prava.

„Tu su sahranjeni i snovi i nade, strahovi i nastojanja", kaže Suljić razočarano.

Vrelog junskog dana sa njim je Mirel Ngoso, austrijska političarka i aktivistkinja, koja je želela da oda poštu stradalima.

Ngoso je kao četvorogodišnjakinja sa porodicom izbegla iz Konga, zbog političkog progona njenog oca.

„Ovi ljudi nisu imali pravi pasoš.

„Evropska unija danas zatvara granice, ali to neće ništa promeniti. Toliko stvari ide po zlu u Africi - ratovi, mladi bez posla, klimatske promene...", kaže.

Ona veruje da „rešenje ne može biti zatvaranje granica, već ljudskost".

„Naš kontinent je dovoljno veliki da možemo da pomognemo."

Pored Zvornika, stradali migranti su sahranjeni i na grobljima u Bijeljini i Bratuncu.

Pored staze koja vodi do simetrično poređanih malih crnih spomenika, na groblju u Bijeljini posađeno je drveće u znak sećanja na stradale.

Krošnje pružaju hlad na vrelom suncu koje zelenu travu cedi u žućkasto seno.

Stana Gul Ahmadzai veruje da „niko ne napušta domovinu jer tako želi, već zato što je primoran zbog sukoba, proganjanja, nestabilnosti".

„Ako je sve dobro, zašto biste otišli?

„Države bi trebalo da pokažu empatiju i poštovanje prema migrantima. Trebalo bi da pomognemo svakom ljudskom biću."

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]