Srebrenica posle rezolucije: „Isto nema ljudi kao i pre, isto nema posla“

Sabrija Hajdarević dolazi svake godine u rodni grad Srebrenicu na obeležavanje masakra u kojem su snage vojske Srba u Bosni ubile više od 8.000 muslimanskih muškaraca i dečaka.

Te 1995, izgubila je i muža i oca.

Ovog puta će njihove grobove obići 11. jula, koji se prvi put obeležava kao Međunarodni dan sećanja na genocid u Srebrenici, nedavno donetom rezolucijom Generalne skupština Ujedinjenih nacija.

Za 67-godišnju penzionerku, koja je iz rata u Bosni i Hercegovini najpre izbegla u Nemačku, a zatim se sa decom preselila u Australiju, ova odluka UN predstavlja „satisfakciju i olakšanje".

„Neka je usvojena i treba, da se zna šta se desilo, da se ne izmišljaju laži, jer mene duša boli zbog toga.

„Pa zar bih ja rekla da je moj muž ili babo mrtav, a on živ, da bog da da je živ", kaže Hajdarević za BBC na srpskom.

Masakr u Srebrenici bio je stravičan vrhunac rata u Bosni, koji je buknuo posle raspada Jugoslavije, kada su se bosanski Srbi, uz podršku Srbije, suprotstavili Bošnjacima i Hrvatima.

• Generalna skupština UN usvojila Rezoluciju o genocidu u Srebrenici
• Genocid u Srebrenici: „Svaki mi je dan težak, nema šta da me obraduje"
• „Srebrenica je jedna od najmračnijih stranica evropske istorije", poručuju iz EU na godišnjicu genocida
• Naučnica iz Srbije odlučna da imenuje i poslednju žrtvu masakra u Srebrenici
• Genocid u Srebrenici očima dece

Zaštićena zona koja je ostala nezaštićena

Srebrenica, nekada rudarski gradić na istoku Bosne, duboko je ušuškana u kotlinu okruženu šumovitim brdima.

Tokom rata, ovaj grad je postao utočište za oko 40.000 muslimanskih izbeglica tokom etničkog čišćenja koje su na tim prostorima sprovodile snage bosanskih Srba.

Ujedinjene nacije su 1993. Srebrenicu proglasile „zaštićenom zonom", prvi put u istoriji ove organizacije.

Međunarodne mirovne snage, UNPROFOR, bile su zadužene da sačuvaju grad od napada.

Ali u julu 1995. kada su vojnici pod komandom generala Vojske Republike Srpske Ratka Mladića zauzeli grad, mirovnjaci su se brzo povukli.

Izbeglice su krenule iz grada prema selu Potočari, sedištu međunarodnih mirovnjaka, ali su ubrzo Mladićeve trupe naredile da se žene i deca razdvoje od muškaraca i dečaka.

Mnogima je to bio poslednji rastanak.

Hiljade ljudi su ubijene u obližnjim selima i šumama dok su pokušavali da pobegnu iz grada.

Danas se u Potočarima, na nekoliko kilometara od Srebrenice, nalazi nepregledno groblje sa istim, belim nadgrobnim spomenicima za 8.372 žrtava koje su stradale za samo nekoliko dana.

Tela ubijenih pronađena su u desetinama masovnih grobnica, ali su i premeštana, što je godinama otežavalo identifikaciju i sahranjivanje.

Ovaj zločin je postao poznat kao najgori masakr na tlu Evrope od Drugog svetskog rata.

Ostaci oko hiljadu žrtava još nisu pronađeni.

Srebrenica, Beograd, Zagreb - 11. jul 2024.

U Potočarima je u četvrtak obeležena 29. godišnjica stradanja više od 8.000 bošnjačkih muškaraca i dečaka u genocidu koji su počinile snage bosanskih Srba 1995. godine.

Pokopani su i posmrtni ostaci još 14 identifikovanih žrtava, održana je dženaza, a na mezarju u Potočarima prisustvovale su hiljade ljudi, koje su učestvovale u molitvi za stradale.

Međunarodni dan sećanja na genocid u Srebrenici obležen je i u drugim gradovima Bosne i Hercegovine, poput Sarajeva i Mostara, a od ove godine obeležava se i u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku.

Kristijan Šmit, visoki predstavnik Evropske unije u Bosni i Hercegovini, prisustvovao je komemoraciji u Potočarima i za televiziju N1 izjavio je da rezolucija Generalne skupštine UN-a „namerno pogrešno shvaćena".

„Rezolucijom o sećanju na genocid u Srebrenici 11. jul proglašava se Međunarodnim danom sećanja i priziva podršku međunarodne zajednice za obećanje 'Nikad više!' i imenuje samo osuđene ratne zločince kao krivce.

„Izbegava se svaka kolektivizacija krivice. Ipak ova deklaracija pokreće insceniranu političku krizu poverenja između etničkih grupa u zemlji", rekao je Šmit.

Na mermernim pločama na mezarju, groblju, uklesana su i imena Sabrijinog muža Zuhda Hajdarevića i oca Sabrije Čivića.

Kao i mnoge porodice žrtava, ona je godinama čekala da joj jave da su pronašli njihova tela.

Mužu je sahranila „samo glavu", kaže.

Očevo telo do sada nije nađeno, iako zna da je ubijen na deset metara od kuće - kod džamije u Srebrenici.

„Imam sliku oca kako leži na cesti ubijen, sa štapom, šlogiran, njega nikad nisam našla.

„Mati je očima gledala to", priča nam i pokazuje Fejsbuk gde čuva sliku očevog ubistva.

Ubistvo je zabeležio beogradski fotograf Dragoljub Zamurović koji je neposredno posle ulaska Mladićevih trupa u Srebrenicu prolazio „avetinjski prazne ulice prepune leševa".

Dok Sabrija govori, tužne plave oči joj se zacakle, ali uspeva da ne zaplače.

Majka joj je, kaže, šest meseci kasnije umrla „od tuge".

Svake godine se na godišnjicu masakra u Potočarima sahranjuju posmrtni ostaci pronađeni u poslednjih 12 meseci.

Ove godine će biti 14 novih grobova.

Berija Delić je izgubila muža, čiji su posmrtni ostaci nađeni deceniju kasnije, a sahranjeni 2010.

Berija je rešila da se vrati u Srebrenicu sa Malte, gde je živela posle rata, prošle godine.

Naglašavajući da nije nacionalista, vedro nam priča da joj je sin u braku sa pravoslavkom i da čekaju drugo dete, a da snajka „najviše voli njene baklave".

„Kakvu razliku mi imamo, ista krv, ako treba nekome krv u bolnici, je l' se pita čija je - je li muslimanska, katolička ili pravoslavna".

Ipak, život u gradu u kom i danas žive i Srbi i Bošnjaci, nije uvek jednostavan.

„Vidim i sad neke hodaju po gradu, znaš da je ubijao i šutiš, ne možeš da podneseš", kaže kroz jecaj 69-godišnja Berija.

Pravda

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju i Međunarodni sud pravde masakr u Srebrenici su presudama označili kao genocid.

Mladić, kao i njegov ratni politički šef Radovan Karadžić, osuđeni su na doživotne robije za ratne zločine, među kojima je i genocid, kao i još pedesetak vojnih i civilnih predstavnika Srba iz Bosne.

Ipak, i u Republici Srpskoj, jednom od dva posleratna entiteta Bosne i Hercegovine, baš kao i u Srbiji, političari decenijama poriču da je masakr počinjen u Srebrenici genocid.

Snažno su se protivili donošenju Rezolucije UN kojom se osuđuje i negiranje masakra, ali i veličanje ratnih zločinaca, i zahteva da se svi odgovorni privedu pravdi.

Pečat srpskog protivljenja se i danas vidi u Srebrenici, gde na glavnom trgu uz fontanu i spomenik miru, stoji bilbord na kom piše „mi nismo genocidni narod".

Ispisan je i rezultat 109:84 koji sugeriše da je „srpska strana" osvojila više glasova u Ujedinjenim nacijama, iako su za Rezoluciju glasali predstavnici 84 zemlje, dovoljno za usvajanje.

„Taj bilbord ignorišem, jer znam da nije istina", kaže Berija, krupna žena snažnog glasa.

Srbija i genocid

• Međunarodni sud pravde u Hagu oslobodio je Srbiju direktne odgovornosti za genocid u Srebrenici presudom iz 2007. godine.
• U istoj presudi stoji da je Srbija kriva što nije sprečila genocid ili kaznila njegove počinioce.
• Skupština Srbije je 2010. usvojila Deklaraciju o Srebrenici kojom je osuđen ovaj zločin, ali nije nazvan genocidom.
• Srpski zvaničnici u većini i dalje odbijaju da zločine u Srebrenici zovu genocidom.

Najveći problem nezaposlenost

Srebrenica je i danas je talac politike.

Bošnjačkih stanovnika je manje, Srbi čine većinu, ali svi dele isti problem nezaposlenosti.

Meštani sa žaljenjem pominju sudbinu izvora obližnje banje Guber čija je lekovita voda prepuštena oticanju u obližnje rečice.

Nekada luksuzni banjski hotel Domavia, svedoči o propasti grada.

Unutar oronule zgrade popucalih prozora čiji su zidovi išarani grafitima buja samonikla botanička bašta drveća, korova i šiblja.

Na padinama brda u blizini su pravoslavna crkva i džamija.

„Srebrenica se koristi kao moneta kada treba nekome, nebitno da li je Srbin, Bošnjak ili Hrvat, a to sve ide preko naših leđa.

„Ko god hoće da pomogne može da pokrene banju, otvori radna mesta da ljudi ne odlaze i time će nam pomoći, a to što su puna usta Srebrenice u bilo kom kontekstu, a ovamo grad ostade pust, to nije briga za nas", kaže Slaviša Petrović, direktor Turističke organizacije.

Ovaj 37-godišnji ekonomista, koji je iz Srebrenice odlazio samo tokom rata i na školovanje, kaže da Srbi i Bošnjaci u gradu nemaju nikakvih problema.

Posećuju se, izlaze, druže, a „tenzije donesu samo ljudi sa strane" i mediji senzacionalističkim i netačnim izveštavanjem.

Srpska i bošnjačka deca idu zajedno u vrtić i školu, a slike maturanata stoje u izlogu najvećeg marketa u gradu.

Ipak, ti đaci na odmoru ne mogu da užinaju - u gradu nema nijedne pekare.

Jedini rok kafe sa tek nekoliko stolova unutra i napolju, na izlogu, umesto adrese, ima natpis „ulica zatvorenih pekara".

Nema ni mesta za izlaske, osim kafana u kojima su uglavnom sredovečni gosti.

Zatvorena je i poslastičarnica Slatki zalogaj, koju su držali supružnici Srpkinja i Bošnjak.

Petrović se sa kolegama trudi da privuče posetioce da uživaju u netaknutoj prirodi, upoznaju nalazišta iz doba starog Rima i obiđu srednjevekovne tvrđave i manastire.

Međutim, sve je tek u začetku, jer turizam ne može bez hotela, restorana i puteva.

Tek poneki hostel i apartmani nisu dovoljni, a motel je zatvoren.

Na autobuskoj stanici polupanih izloga i prašnjavih šaltera odavno nema putnika.

Iako su u centru fasade mnogih zgrada okrečene, a sportski tereni ispred škole moderno uređeni, u skoro svakoj ulici grada razrušene kuće, neke sa tragovima gelera i metaka, tmurni su podsetnik na ratne godine.

Na prednjem zidu zgrade bivše policijske stanice stoje dve spomen ploče - crna za srpske i bela za bošnjačke ratne žrtve.

Par metara dalje, belim krečom je ispisano UN - podsetnik da za masakr u Srebrenici odgovornost snose i međunarodni mirotvorci, što je utvrdio i holandski Vrhovni sud.

Na bočnim zidovima zgrade, međutim, naslikani su murali s porukama mira, ljubavi i tolerancije, nalik dečijim crtežima.

Tačan broj stanovnika Srebrenice danas verovatno niko ne zna, popisa nije dugo bilo, a meštani kažu da ne bi ni pokazao stvarnu sliku, jer ima onih koji u grad dođu samo tada.

Za zločine počinjene nad srpskim zarobljenicima baš u ovoj policijskoj stanici odgovarao je Naser Orić, komandant bošnjačkih snaga u Srebrenici, pred Međunarodnim krivičnim sudom u Hagu.

Posle dve godine u pritvoru, najpre je osuđen, a zatim oslobođen odgovornosti za optužbe da nije sprečio ubistva i okrutno postupanje prema srpskim zarobljenicima, kao i ubistva civila u okolnim selima, koje su za vreme rata bile pod kontrolom srpskih snaga.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Koliko su ratni zločini obeležili Srebrenicu i pre genocida, svedoči i tabla na tribinama školskog igrališta.

U granatiranju sa okolnih brda koje su kontrolisale srpske snage 12. aprila 1993 ubijeno je 74 ljudi, a ranjeno 100.

Za ovaj zločin niko nije odgovarao.

'Slepo crevo'

Radenko Novaković je rođen u obližnjem Bratuncu, a u Srebrenicu se doselio posle rata.

Nekadašnji borac Vojske Republike Srpske za sebe kaže da je „Srbin, a ne Bosanac", i to „Srbin iz Republike Srpske".

Druži se sa komšijama, i Srbima i Bošnjacima, mada politika svađa ljude, a najveći problem su radna mesta, kaže.

Nekada se iz Srebrenice moglo na sve strane, sad ide samo minibus do Zvornika i Bratunca, i školski autobus.

„Srebrenica je sad slepo crevo", kaže on.

Prima boračku nadoknadu od 130 maraka, oko 70 evra mesečno.

„To je dno dna, šta da radiš s 130 maraka, ljudi se snalaze i rade privatno.

„Ja nisam politički angažovan, možda zato i nemam posao", kaže 56-godišnji automehaničar uz osmeh.

Sabrija Hajdarević se seća kako je Srebrenica nekad bila „lep grad, pun života, sa sretnim familijama" dok opisuje i nabraja sve fabrike koje su radile u gradu.

Danas, „ništa od toga", kaže.

Zbog najmilijih koje je izgubila, ali i onih lepih uspomena na predratnu Srebrenicu, „nešto je vuče" da svakog leta „pređe pola sveta".

Čim dođe u dvorište roditeljske kuće, kaže, pred očima joj se pojavi slika majke i oca kako je dočekuju.

„I dan danas, verovali ili ne, u meni se ovde pomeša i tuga i radost i moj mozak ne može da funkcioniše normalno.

„To su emocije koje se ne mogu opisati".

Kuća na ulasku u grad, u kojoj je živela sa mužem i decom, među prvima je u ratu opljačkana i zapaljena, a posle rata su se u nju uselili novi stanari.

Kada je posle blizu 10 godina, prvi put došla u Srebrenicu 2005, zatekla ih je na spratu kuće.

„Došla sam pred moju kuću, ušla sam u avliju, kad su otvorili vrata, žena me pita 'je l' moja kuća', kažem jeste, a ona će: 'Hoćeš soka od ove tvoje ruže?'

„Ja izgubljena, kažem 'neću' i odem", seća se Sabrija.

Nedavno usvojena rezolucija Ujedinjenih nacija Srebrenici nije donela nikakve promene, uveren je Petrović.

„Ljudi i dalje odlaze, kao što su odlazili i pre rezolucije, i dalje nemaju posla kao što nisu imali i pre".

O pustoši svedoče i okolna sela, zarasla u travu, da se jedva razaznaje gde je bio put.

„Kad god neko ode, kao da mi je iz kuće otišao", kaže setno.

Iako je od čitavog njegovog razreda u Srebrenici ostalo tek troje, a svadbe i rođenja dece su sve ređa, on je rešen da ostane.

Da li će i njegova danas četvorogodišnja ćerka želeti isto?

„Teško", iskreno odgovara.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]