Istorija: Žena koja je prodavala vreme - i muškarac koji je pokušavao da je spreči

Više od veka bi član porodice Belvil odlazio u Kraljevsku opservatoriju u Griniču najmanje tri puta nedeljno.

On bi tamo namestio tačno vreme na satu i krenuo po Londonu da prodaje tu informaciju klijentima.

Kad je poslednja od prodavaca vremena među Belvilovima, Rut, umrla 1943. godine, provela je više od pola veka sakupljajući vreme i prosleđujući ga dalje.

Njen konkurent, Sent Džon Vin, pokušao je da upropasti njenu kompaniju.

Ali to mu se obilo o glavu - na kraju je samo dodatno pojačao poslovanje Belvilovih.

Vin, koji je pokušavao da pridobije mušterije za vlastitu kompaniju za usklađivanje vremena, održao je govor kasnije objavljen u Tajmsu, tvrdeći da je metod Belvilovih „smešno zastareo".

On je takođe nagovestio da je Rut Belvil koristila svoje ženske čari da bi stekla klijente.

• Zemlje koje ne pomeraju kazaljke i zašto to ne rade
• Svi srpski kalendari: Od Svetog Save do Milankovića
• Šta je prestupna godina, zašto je uvedena i koja su narodna verovanja

Šema Belvilovih je bila porodični posao, koji je pokrenuo Džon Henri Belvil 1836. godine.

On je bio dete izbeglice koja je pobegla od Francuske revolucije, a potom je postao štićenik i šegrt Džona Ponda, kraljevskog astronoma.

(Uzgred, kad je opisivao Belvila kolegi, Pond je rekao da je mladić „pouzdan mada ne mnogo pametan".)

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Kompanije s početka 19. veka koje su želele da znaju tačno vreme - kao što su sajdžije i horolozi, banke i firme iz centra grada - obično bi slale zaposlenog u Kraljevsku opservatoriju da im pokuca na vrata i zatraži da vidi njihov sat.

Pondovom nasledniku Džordžu Ejriju je to dojadilo i ograničio je pristup satu na jednom nedeljno, ponedeljkom.

Kompanije koje su zavisile od tačnog vremena nisu bile zadovoljne ovim uskraćivanjem usluge, što je Belvilu omogućilo da pokrene vlastitu kompaniju za deljenje vremena.

Kao Pondov bivši asistent, on je imao pristup i posećivao je Griničku opservatoriju svako jutro.

Podesio bi svoj džepni hronometar, pre nego što bi se uputio kočijama do klijenata koji su plaćali naknadu da ga pogledaju i prema njemu nameste vlastite časovnike.

Kad je umro 1856. godine, imao je više od 200 pretplatnika.

Njegova treća žena i jedina udovica, Marija, preuzela je posao.

A kad je umrla Marija, njihova ćerka Elizabet Rut - poznata kao Rut - postala je prodavačica vremena.

'Vreme je novac'

Belvilovi su svi koristili isti pouzdani časovnik Džona Arnolda (prvobitno napravljenog za Vojvodu od Saseksa, koji ga je odbio jer je rekao da „izgleda kao noćna posuda").

Bila je to zapanjujuće prosta ideja - toliko prosta da su tehnološki pioniri potcenili njenu genijalnost.

Vin se obratio grupi londonskih gradskih većnika i starešina da bi ukazao na mogućnost greške u Belvilovom metodu.

Kao direktor Kompanije za standardno vreme, on je rekao publici njegovog predavanja da su „netačnosti londonskih javnih satova direktno zaslužni za ogromne količine finansijskih gubitaka".

On je opisao „neugodnosti" Belvilovog sistema i za „aktuelne nedaće" okrivio „apatiju koju iskazuje vlada, londonska gradska vlast, gradske korporacije i javnost".

Rekao je: „Možda bi bilo zanimljivo uvaženoj publici da sazna kako se Griničko srednje vreme saoptšava sajdžijskoj i časovničarskoj profesiji.

„Žena koja je bila u posedu hronometra je onomad dobila dozvolu od Kraljevskog astronoma (možda običan muškarac ne bi bio tako uspešan) da posećuje Opservatoriju i da koriguje vreme onoliko često koliko joj duša ište.

„Ovaj posao i dalje obavlja njena naslednica, takođe žena, mislim."

Vin, pošto je uvredio skoro svakoga, i potom nepovoljno uporedio London sa Parizom, Berlinom i „drugim kontinentalnim gradovima", omalovažio je i privatne vlasnike satova zato što „nisu svesni vlastitih odgovornosti" i prekorio „stav javnosti uopšte prema vremenu".

Nije gubio vreme hvaleći Kompaniju za standardno vreme, komercijalno preduzeće koje je obezbeđivalo električne vremenske pulseve svakih sat vremena da bi se satovi automatski korigovali.

Urednička reč u Tajmsu o „lažljivim časovnicima" izazvala je popriličnu raspravu u odeljku sa pismima čitalaca.

Izvesni gospodin Džon Kokbern iz Gornjeg Norvuda predložio je „izvesnu cenzuru vremena koje pokazuju satovi izloženi oku javnosti na ulicama Londona".

„Nije neuobičajeno da u razmaku od svega stotinak metara pronađete satove koji pokazuju vreme koje se razlikuje i do tri-četiri minuta jedni u odnosu na druge. Koliko god da je individualizam poželjan u mnogim pogledima, nije mu mesto u horologiji."

„Lažljivi pokazivač vremena je grozota i ne sme se tolerisati."

Izvesni H. Bertud iz Vimbldona je pisao listu da bi saopštio kako je čuo „da je veliki broj stranaca" uskliknulo od iznenađenja što London nema tačan sat „na svim važnim raskršćima u metropoli".

A izvesni Robert Orb je bio posebno iritiran: „U Bernu i u Nešatelu javni časovnici su se pneumatski kontrolisali pre 25 godina."

„Telegrafske kancelarije u Indijskom carstvu dobijale su vremenski signal tačno u isto vreme u četiri posle podne; a evo nas u Londonu, leta gospodnjeg 1908, kako glupavo i impotentno klepećemo o bezbroj 'lažljivih satova', koji ne samo da su skandal i sramota, već nanose ogromne novčane gubitke zajednici.

„Razočaravajuća nezainteresovanost i glupost javnosti, koje predvode glupa opštinska i druga upravljačka tela, koja trućaju o praktičnom radu, ali su nesposobna da cene dubinu značenja stare engleske uzrečice 'vreme je novac'."

Svi ti ljutiti muškarci koji su pisali novinama izgleda da nisu bili svesni uticaja njihovog diskursa na skromno poslovanje Rut Belvil.

Umesto da navede ljude da odustanu od njenih staromodnih metoda i prigrle električnu sinhronizaciju, prepiska je skrenula pažnju na njene usluge mnogima koji nisu bili njeni prethodni pretplatnici.

Postalo je moderno imati tako ličnu uslugu - a mogućnost da se priušti ažuriranje triput nedeljno donosilo je izvestan prestiž.

Medijska pažnja je donela Rut Belvil nadimak Vremenska dama od Griniča i počela je da se pojavljuje u publikacijama od Tatlera do Ivning njuza.

Kasnije je izjavila kako joj je Vin doneo ogroman publicitet.

Donald De Karle, stručni saradnik Britanskog horološkog instituta (i autor mnogih standardnih dela o ovoj temi) upoznao je i intervjuisao Rut Belvil 1939. godine, godinu dana pre nego što se penzionisala.

Ona je opisala kako bi pošla do Kraljevske opservatorije tako da stigne pre 09:00 sati kako bi proverila svoj sat i dobila sertifikat o njegovoj tačnosti.

De Karle je rekao: „Uvek je svoj sat nazivala Arnoldom, kao da je lično ime nekog dragog prijatelja."

„Rekla bi: 'Dobro jutro! Arnolad danas žuti četiri sekunde' i izvukla Arnolda iz svoje ručne torbe i predavala ga.

„Regulator ili standardni sat bi bio konsultovan, a sat vraćen vlasnici; i to bi bio kraj transakcije."

Namestivši Arnolda za tu nedelju, ona bi ostatak dana provodila noseći vreme svojim klijentima.

Belvil je vodila stabilan posao sve do 1940. godine, kad je Drugi svetski rat otežao ovoj 86-godišnjakinji da bezbedno pešači ulicama.

Umrla je tri godine kasnije, sa Arnoldom uz sebe, koji je zaveštala muzeju Kompanije za pravljenje satova.

Kad joj je konačno ponestalo vremena, njena umrlica je objavljena u više nacionalnih dnevnih listova.

Tradicija Belvilovih je umrla zajedno sa Vremenskom damom od Griniča.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]