Srbija i obrazovanje: Kako je društveno-koristan rad postao kaznena mera

Kada je S.K, 15-godišnjakinja iz Beograda, prepravljala ocene u dnevniku, nije mnogo razmišljala o posledicama.

Usledio je razgovor sa školskim psihologom, pedagogom, pravljenje prezentacije o falsifikovanju dokumenata, dvojka iz vladanja, ali i čišćenje kabineta, kao obavezna mera društveno-korisnog rada.

„Nije čišćenje toliko uticalo na mene, koliko ocena iz vladanja. To je bilo užasno.

„Sa psihologom i pedagogom sam imala koristan razgovor jer su mi objasnile šta je falsifikovanje", kaže ona za BBC na srpskom.

Društveno-koristan rad jedna je od mogućnosti kod pojačanog vaspitnog rada i nije kazna, već mera kako bi deca shvatila gde su pogrešila i koje su posledice, kaže Jasna Gađanski, direktorka Osnovne škole „Stevica Jovanović" u Pančevu, grada nedaleko od Beograda, za BBC na srpskom.

„On je sastavni deo plana rada škole, nevezano od toga da li se učenik ponaša dobro ili ne.

„Služi kao prevencija nasilja, za razvoj pozitivnih osobina, empatije, tolerancije, grupnog i timskog rada", ističe Gađanski.

• Nastavnici u Srbiji na proveri, roditelji ocenjuju
• „Ako ulažete u obrazovanje, nećete morati da ulažete u policiju" - direktor finskog školskog tela za BBC
• Školskim kuhinjama do zdravijih navika đaka

Društveno-koristan rad je i ranije postojao u školama, ali su roditelji morali da daju saglasnost da bi bio izrečen kao vaspitna mera.

Izmenjenim Pravilnikom iz 2024. roditelji se obaveštavaju, ali nije potreban njihov pristanak i više ništa ne mogu da odbiju.

Ako ne žele da učestvuju, dodaje Gađanski, škola može prekršajno da ih prijavi.

„To je dobra prilika da učenici poprave nešto kroz rad, doprinesu i dobiju drugu priliku.

„Nije uloga škole da kažnjava decu, već da deluje vaspitno", kaže Saša Stefanović, direktor Mreže organizacije za decu Srbije iz Niša, grada na jugu Srbije.

Čišćenje posmatrano očima učenika i roditelja

„Da je greška to što sam uradila, shvatila sam zbog nekih drugih stvari, a ne zato što sam morala da čistim učionicu.

„Drugari i ja smo jedva čekali da se to završi", priča S.K.

Dodaje da ju je čišćenje sačekalo i u osmom razredu, jer je imala četvorku iz vladanja zbog pričanja na času.

„I dalje čistim kabinet razredne.

„Dođem, obrišem klupe, očistim pod i odem na odmor", nastavlja ona.

Drugari je, kaže, ne zadirkuju i svi hoće da joj pomognu.

Njena majka, Vanja Ejdus, glumica, govori da deca, kada izlaze iz perioda detinjstva i ulaze u svet odraslih, nekako „polude".

„Sa grupom dece, moja ćerka je prepravljala ocene u dnevniku.

„Škola je super reagovala, zvali su nas odmah na razgovor, ali ih nisu samo grdili ili im smanjili ocene iz vladanja, već su preduzeli neke korake", kaže Ejdus za BBC na srpskom.

Rad o falsifikovanju morali su da čitaju pred svima, a više se takav prestup nije ponovio, dodaje.

„Oni su svi dobra deca, to je bio njihov ispad, ali ih zbog toga niko nije prezreo, već su nešto naučili", priča Ejdus.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Od dobrovoljnog do obaveznog rada

Kada je društveno-koristan rad dobrovoljan, u njemu može da učestvuje ko god želi, organizuju se nastavnici i učitelji, a deca sama prihvataju i osmišljavaju aktivnosti, objašnjava Gađanski.

„Ako je deo pojačanog vaspitnog rada, to može da bude po dva osnova: za lakše i teže prekršaje.

„To su onda već mere koje propisuju stručni saradnici i tim za zaštitu od nasilja", kaže ona.

Lakši prekršaji su, dodaje, ako nešto slučajno razbiju ili nasilje prvog nivoa, što bi moglo da bude, recimo, lupanje čvrga.

U tim situacijama, odeljenski starešina osmisli kakav bi mogao da bude društveno-koristan rad.

Ako je u pitanju ukor direktora i nastavničkog veća, onda mere smišlja ceo tim.

„Za sve mora da postoji izveštaj i deca ne rade ništa sama, već zajedno sa drugim učenicima.

„Zadatak je da oni shvate i usvoje društveno odgovorno ponašanje", priča Gađanski.

Ponašanje je, dodaje, najteže promeniti.

„Imali smo učenika kome je zbog vršnjačkog nasilja, između ostalog, određen i društveno-koristan rad.

„Kod svih mera, važno je da odrasla osoba iz škole bude sa njim, da ima mentora, jer on sam teško da može nešto da shvati, ako se sa njim ne razgovara", priča ona.

Dodaje da se dečak na kraju smirio, video je da nije sve igra i šta su posledice toga.

Taj dečak i drugi učenik, sa kojim je bio u svađi, na kraju su se pomirili, uprkos želji roditelja da uopšte više ne kontaktiraju jedan sa drugim.

„Roditelji nemirnog dečaka nisu se bunili, mislili su čak i da je lako to što je dobio da radi.

„Nekada roditelji misle da društveno-koristan rad nema efekat, ali im nikada nije smetalo da deca rade", kaže Gađanski.

Kaznene mere u školama u Srbiji

Za lakšu povredu obaveze učenika:

• Opomena;
• Ukor odeljenskog starešine;
• Ukor odeljenskog veća;
• Smanjena ocena iz vladanja koja utiče na prosek.

Za težu povredu obaveze učenika:

• Ukor direktora;
• Ukor nastavničkog veća;
• Obaveza društveno-korisnog rada;
• Smanjena ocena iz vladanja koja utiče na prosek;
• Premeštaj učenika od petog do osmog razreda u drugu školu;
• Samo u srednjim školama je predviđena i najstroža kazna - izbacivanje.

Izvor: Pravilnik o disciplinskoj odgovornosti učenika

Mera pojačanog rada bez efekta

Aleksa Matijević učenik je Mašinske škole u Pančevu i obrazuje se za tehničara kompjuterskog upravljanja.

U osnovnoj školi, kaže, bio je žrtva psihološkog zlostavljanja, pa je namerno ponovio peti razred, kako bi „pobegao" od odeljenja.

„Nikada mi nije izrečena mera pojačanog rada, ali iskreno verujem da na one kojima jeste, nije mnogo uticala.

„Oni to vide kao sklanjanje sa časa, imaju slobodno vreme, a suspenziju doživljavaju kao mini raspust, jer onda ne moraju da dolaze u školu", govori Matijević.

Takvi učenici, dodaje on, sve će uraditi samo da ne budu na času.

„Samim tim što je dugačak proces rešavanja problema, uklanjanja učenika iz škole i vaspitno-disciplinski rad njima dopušta da rade šta hoće.

„To što će neko da im priča nema uticaj, isto kao ni sam disciplinski rad, jer ih to motiviše da nastave takvo ponašanje", govori on.

Učenici se, primećuje, više ne plaše ničega.

„Veruju da u ovom sistemu ne postoji kazna za njih i jedino se plaše da ne prekrše zakon i završe u zatvoru - isto se tretiraju oni koji dobrovoljno sređuju dvorište i sade drveće i oni koji su kažnjeni.

„Oni koji su napravili neki prekršaj treba da imaju društveno-koristan rad u periodu posle nastave, da im se smanji slobodno vreme", kaže ovaj srednjoškolac.

Dodaje i da ne postoji trenutak kada neko nekog u školi ne ismeva ili ne izaziva.

„Grešku koju učenik napravi često izazivaju i provociraju drugi đaci, pa bi trebalo i oni da budu sankcionisani, jer samo dolivaju ulje na vatru", dodaje Matijević.

Dodaje da su nastavnici i njemu morali da ukažu na grešku koju pravi u osnovnoj školi i da to što će da ponavlja razred nije način da se udalji od odeljenja u kojem je trpeo zlostavljanje.

• Treba li skratiti školsku nedelju u Srbiji na četiri dana
• „Posle nekog vremena, digneš ruke": Zašto u Srbiji nastavnici neće na zamenu u škole
• Balkan ispod svetskog proseka znanja na PISA testu, đaci iz Azije dominiraju

Sa decom treba razgovarati

„Deca u našoj školi dosta izostaju i skloniji smo saradnji sa učenicima i roditeljima kroz savetodavni rad o značaju školovanja nego što bismo ih kroz društveno-koristan rad privoleli da završe školu.

„Društveno-koristan rad neke više odbija nego što ih privlači da redovno pohađaju nastavu", kaže Ljiljana Šelmić, psihološkinja u Mašinskoj školi u Pančevu, za BBC na srpskom.

Dodaje da, kada učenik napravi prekršaj, vršnjaci brzo čuju o čemu je reč i osluškuju kakva će biti kazna.

„Pravilnik nas obavezuje da se svi uključimo, prikupljamo dokaze, razgovaramo sa đacima, roditeljima, svedocima, pravimo plan, a deca sve vreme čekaju da čuju šta je kazna.

„To je proces koji traje predugo, pa deca stiču utisak da se sve toleriše", govori Šelmić.

Njena koleginica Gordana Vasić, pedagoškinja, ističe da društveno-koristan rad, kao mera resocijalizacije, baca senku na suštinu tog posla, a to je solidarnost, empatija i saradnja zasnovana na dobrovoljnosti.

„Mesto gde se stiču vrline odjednom postaje instrument za disciplinovanje u okviru pojačanog vaspitnog rada.

„U redu je da bude prisutan, ali je najvažnije da se sa decom komunicira dok rade", govori Vasić.

Pomoć u biblioteci, zalivanje cveća, skupljanje lišća ili sadnja drveća, dodaje Vasić, ne može da bude kazna, jer to deca ne doživljavaju tako.

„Imali smo učenika koji je rekao da mu ne pada na pamet da čisti klupu koju je uništio lepljenjem nalepnica.

„To je doživeo kao nipodaštavanje njegove ličnosti i nije postojao način da ga nagovorimo da to uradi, a na kraju su ga roditelji ispisali iz škole", priča Vasić.

Škola može, dodaje, da prijavi roditelje centru za socijalni rad i sudiji za prekršaj, jer nemaju kontrolu nad detetom.

„Tada se javlja problem sa onima koji su nam saveznici, a to su roditelji i tu ne možemo da razvijamo neprijateljske odnose", smatra pedagoškinja.

Prilika da se promene

„Detetu treba pokazati da neke stvari mogu da se izmene i poprave.

„Učenik u svim vaspitnim intervencijama mora da učestvuje sa nastavnikom ili razrednim, kako bi ispravio ono što je uradio", kaže Saša Stefanović, direktor Mreže organizacije za decu Srbije iz Niša.

Kada se tako postavi, veruje on, onda rad ne deluje kao kažnjavanje, već dete može da vidi kako njegovo ponašanje utiče na druge učenike i nastavnike.

„Treba mu pružiti drugu priliku, da razvije empatiju, da uvidi na grešku ako povredi nekog", govori Stefanović.

Uloga škole je, dodaje, obrazovanje i vaspitanje i kroz taj rad pruža se prilika da se usvoje određene vrednosti.

„Ne doživljavam čišćenje kao kaznu.

„Ali nije mi više ni zabavno, jer čistim već godinu i po dana", dodaje devojčica.

Želja joj je da upiše Filološku gimnaziju i da joj, kaže, to bude novi početak.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]