U Srbiji nikad više „špijuna“ – kako se postaje agent

Pre samo nekoliko dana vlasnik Pink TV Željko Mitrović je u dnevniku svoje televizije označio vojnog analitičara Aleksandra Radića kao špijuna izjavivši da je on čovek „u čijoj biografiji piše da je hapšen zbog špijunaže“. Mitrović je tom prilikom širokom auditorijumu poručio – „ne špijunirajte svoju zemlju, zato što smo mi Srbi ponosni, dostojanstveni i vama špijunima j… majku pre ili kasnije“.

Samo nekoliko meseci ranije, mediji su razotkrili još jednog „špijuna“. Bivši predsednik Vojnog sindikata Novica Antić označen je „kao saradnik Ruske federalne službe bezbednosti (FSB)„.

I sve ovakve i slične javne optužbe ne bi bile problem da su dobile neke sudske epiloge, ali nisu.

Takve javne kvalifikacije, prema rečima sagovornika N1, služe da se pojedinci javno diskredituju.

Međutim, šta nam to govori o onima koji tako nešto rade?

„Često se u pežurativnom smislu koristi reč ‘špijun’, naročito kada se želi neko dezavuisati, poniziti i eliminisati kao ‘prodana duša’. Jednostavno, tako je od Nušića i njegovog sreskog špijuna. Kada se otkrije da je neko špijun to se ne objavljuje na televiziji i ne udara se u talambase već se diplomatskim kanalima i kontaktima službe reguliše, jer je to za svaku službu poraz i sramota. Kriterijumi i provere su slojevite i izuzetno složene tako da biti ‘špijun’ nema veze sa holivudskim filmovima. Zato u zemlji koja nema razvijenu bezbednosnu kulturu i koja svoj mentalitet i življenje bazira na teorijama zavere i mistici, a koja je i kroz istoriju imala puno potkazivača i poltrona jer joj je to u genetici ostalo od Turaka, nije čudno što se ljudi olako nazivaju špijunima“, navodi bivši načelnik Uprave za odnose sa javnošću pri vojsci i Ministarstvu odbrane Petar Bošković.

Kako se postaje špijun?
Bivši diplomata i ambasador Srećko Đukić ističe „da se ne može postati neko i nešto od ništa“.

„Ne može postati uspešan špijun onaj koji nije taj zanat učio u školi, od vrsnih učitelja i prethodnika koji su se na tom poslu dokazali. Ništa ne znači to što neko hoće da postane špijun, a nema talenta i nije obučen za to zanimanje. Još nešto, špijuni rade van granica svoje države, jer oni nemaju koga da špijuniraju u svojoj zemlji. To, da li će neko nekoga pratiti da li on radi zakonom dozvoljene ili nedozvoljene stvari – to je posao policije, kontrašpijunaže, službi koje su potpuno odvojene od obaveštajne, špijunske službe“, navodi za N1 Srećko Đukić.

Više teksta pročitajte OVDE.