Medicina: Šta 'vide' ljudi na samrti kad im se približi kraj

U aprilu 1999. godine, američki doktor Kristofer Ker prisustvovao je epizodi koja će promeniti putanju njegove karijere.

Jedna od njegovih pacijentkinja, Meri, ležala je u bolničkom krevetu, okružena sa četvoro odrasle dece i smrću koja joj se bližila, kad je počela da se ponaša čudno.

Ova 70-godišnjakinja se uspravila na krevetu i počela da pomera ruke kao da ljuljuška bebu koju samo ona može da vidi.

Zvala ju je Deni i izgledalo je kao da je grli i ljubi.

• Misao koja nas plaši: Zašto umiremo
• „Osećao sam kako me svetlost leči“: Ljudi koji su iskusili smrt
• „Internet budućnosti će se spojiti sa ljudskim mozgom“: Mičio Kaku, vizionarski fizičar

Njena deca to nisu mogla da objasne zato što nisu znala nikoga ko se zove Deni.

Narednog dana, međutim, u bolnicu je stigla njena sestra i objasnila da je Meri imala mrtvorođenog sina Denija pre nego što je dobila drugu decu.

Bol zbog tog gubitka je bio toliko da Meri nikada više nije govorila o njenoj izgubljenoj bebi.

Ker, koji se prvobitno obučavao za doktora konvencionalne medicine, specijalizovao se za kardiologiju, a imao je i doktorat iz neurobiologije.

Na njega je ova epizoda ostavila toliki utisak da je odlučio da promeni pravac karijere i posveti se proučavanju iskustava ljudi na samrti.

'Osećaj spokoja'

Danas, 25 godina nakon što je sreo Meri, on se smatra jednim od vodećih svetskih stručnjaka za proučavanje vizije i snova koje ljudi na samrti dožive dok im se bliži kraj.

On kaže da ova iskustva obično počinju u nedeljama pred smrt i postaju učestalija kako se kraj sve više približava.

Ker kaže da je viđao ljude kako ponovo proživljavaju važne trenutke u životu, kao i da vide i razgovaraju sa majkama, očevima, decom, pa čak i ljubimcima koji su umrli nekoliko godina ranije.

Pacijentima te vizije deluju stvarno, snažno i vrlo često donose osećaj spokoja.

„Ovi odnosi se često vraćaju na veoma značajne i umirujuće načine, koji validiraju proživljeni život i, za uzvrat, umanjuju strah od umiranja", rekao je Ker za BBC njuz Brazil.

Ker insistira da ovi pacijenti nisu zbunjeni ili inkoherentni i da, dok im fizičko zdravlje opada, ostaju emocionalni i duhovno lucidni.

Međutim, mnogi lekari odbacuju ovaj fenomen kao halucinacije ili rezultat zbunjenosti i tvrde da mora da se izvrši još naučnog istraživanja pre nego što možemo da dođemo do bilo kakvog zaključka.

Kao posledica toga, Ker je 2010. godine lansirao pionirsku studiju u Sjedinjenim Američkim Državama - pokrenuvši formalnu anketu koja ispituje pacijente na samrti o tome šta tačno vide.

Svi pacijenti su prošli detaljan medicinski pregled pre nego što su učestvovali, kako bi se potvrdilo da nisu konfuzni.

Pre ove studije, većina izveštaja o ovim iskustvima potekla je od treće strane, koja je dokumentovala šta misli da pacijent vidi.

Rezultati su objavljeni u nekoliko naučnih časopisa, među kojima i u švedskoj Nacionalnoj biblioteci medicine.

Ker još nije našao definitivan odgovor koji bi mogao da objasni ova iskustva i kaže da dešifrovanje uzroka nije glavni cilj njegove studije.

„Činjenica da nisam mogao da objasnim izbor i proces nije poništio iskustvo za pacijenta", kaže on.

Ker je sada izvršni direktor organizacije koja pruža palijativnu negu u Bafalu, u saveznoj državi Njujork.

Njegova knjiga Smrt je ništa drugo do san: Pronalaženje nade i smisla na kraju života, objavljena je 2020. i prevedena na deset jezika.

On je govorio za BBC njuz Brazil o svojoj studiji i značenju tih iskustva na kraju pacijentovog života.

Posle svih ovih godina, šta ste naučili o svim ovim iskustvima?

„Mislim da je smrt očigledno nešto više od fizičkog propadanja koje možemo da vidimo. Umiranje podrazumeva promenu vaše vizure, vaše percepcije, i sadrži elemente koji su zapravo veoma uzvišeni.

„Umiranje vas dovodi u tačku refleksije. Ljudi se obično usredsrede na najvažnije stvari, na njihova najveća životna dostignuća, a to su njihovi međuljudski odnosi.

„Da sve bude zanimljivije, ona se često vrate na veoma značajne i utešne načine, koji validiraju proživljeni život i, za uzvrat, umanjuju strah od smrti.

„Ono što bismo mogli da očekujemo je povećana psihološka ili psihogena uznemirenost kako se ljudi suočavaju sa krajem života. Ali mi to često ne vidimo.

„Vidimo ljude koje je ophrvala ljubav i smisao".

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

• Medicinska moć hipnoze
• Zašto želimo da budemo večito mladi
• Smrt je ćaskala sa mnom, kaže Hanif Kurejši

Prema vašem istraživanju, koliko su česta ovakva iskustva pred kraj života?

„U našim studijama, oko 88 odsto ljudi prijavilo je najmanje jedno takvo iskustvo.

„Naša stopa je zapravo bila viša, verovatno za 20 odsto, od onoga što se obično prijavljuje. Ali to je zato što smo u našoj studiji mi pitali ljude svaki dan šta im se dešava.

„Umiranje je proces. Znači, ako im dođete u ponedeljak, možete da dobijete sasvim drugačiji odgovor od onoga koji biste dobili u petak.

„Viđamo pojačanu učestalost ovih događaja kako se pacijenti sve više približavaju smrti."

Putovanja

Koje su glavne teme?

„Oko trećine pacijenata prijavljuju stvari kao što su putovanja. Često se prisećaju ljudi koje su voleli i izgubili.

„Vizije pokojnika se pojačavaju kako se sve više približava smrti. Ovo je prijavljeno i kao najutešnije iskustvo.

„Koga su sanjali takođe je veoma zanimljivo. Imaju običaj da se usredsređuju na ljude koji su ih voleli i podržavali, i koji su im bili najvažniji u životu. To može da bude samo jedan roditelj, ili samo jedan brat ili sestra, ali ne i drugi.

„Oko 12 odsto njih imalo je snove koje su opisali - u upitniku - ili kao neutralne ili kao zbunjujuće. Zbunjujući su bili neki od najtransformativnijih i najznačajnijih.

„Dakle, kakve god rane da imate, one se često ponovo pojave u tim iskustvima.

„To su slučajevi kad je neko bio u ratu pa ima grižu savesti preživelog, ali na kraju ga uteši to što vidi neke od svojih palih drugova."

Kažete da je jedna od čestih grešaka misliti da ti ljudi pate od deluzija. Šta to iskustvo čini drugačijim?

„Delirijum ili stanja konfuzije su veoma česti, naročito pred kraj života, ali su veoma drugačiji.

„Ljudi ne izađu iz deliričnog iskustva sa osećanjem utehe. Ta iskustva izazivaju strah i ostavljaju pacijente, koji su često na lekovima ili vezani za krevet, uzrujane...

„Dok se, za razliku od toga, iskustva pacijenata na samrti zasnivaju na stvarnim ljudima i događajima. Prizivaju se jasno, sa uspomenom, i ubedljivo su utešne i umirujuće."

Snovi

Ponekad pacijenti sanjaju, ali su u drugim slučajevima budni. Ima li razlika između ta dva tipa iskustava?

„Pitali smo ljude u upitniku da li su spavali ili su bili budni, i zapravo je odnos bio 50-50 odsto.

„Umiranje podrazumeva progresivan san, dani i noći se pomešaju, izgubi se pojam o vremenu.

„I zato što realizam ocenjuju sa 10 od 10, nismo sasvim sigurni."

Vi takođe radite sa decom koja su smrtno bolesna. Koje su razlike između iskustava sa kraja života kod dece i kod odraslih?

„Deca to rade bolje, ona nemaju filtere. Ona ne povlače granicu između imaginarnog i stvarnog. Ona takođe nemaju koncept smrtnosti. I zato žive u datom trenutku.

„Često viđate kako imaju ova iskustva na veoma kreativne i živopisne načine, i ona naprosto deluju kao da znaju intuitivno šta im je značenje.

„Često, ako ne poznaju nikoga ko je umro, svakako su poznavala životinje koje jesu, koje bi 'videli' sa istom vrstom jasnosti."

Porodice

Kakav je uticaj ovih iskustava na porodice i ljude bliske pacijentima?

„Objavili smo dve studije o tome, sa 750 razgovora, i fascinantno je. Suština je da što je dobro za pacijenta, dobro je i za njihove najmilije…

„Uradili smo jako zanimljivu studiju u kojoj smo se bavili procesom tugovanja. Ljudi koji prisustvuju ovakvim događajima tuguje na načine koji su mnogo zdraviji, zato što to utiče na njihovu percepciju i njihove uspomene o osobi koju su izgubili."

Imate doktorat iz neurobiologije, ali kažete da ne možete da ukažete na poreklo tih iskustava, i da razumevanja ovog mehanizma nije nužno ni poenta. Kako se vaš pogled na ovo, kao doktora, razvijao?

„Oh, na veoma ponizne načine.

„Bilo je slučajeva kada sam bio svedok, a ono što sam video bilo je veoma duboko.

„Ono što je to značilo pacijentu bilo je toliko jasno i precizno, da sam se maltene osećao kao uljez."

Pomenuli ste da su najbogatije rasprave o ovoj temi uvek poticale iz humanističkih nauka, a nikad iz medicine. Zašto medicina ne pridaje više značaja ovoj temi? I da li se to promenilo u decenijama otkako ste započeli vašu studiju?

„Nije, mislim da je čak postalo gore.

„Mislim da humanističke nauke preispituju naše postojanje i smisao života. Postoji izvesna otvorenost u humanističkim naukama."

Kažete da ste započeli vaše istraživanje zato što su drugi doktori želeli da vide dokaze. Ali vaš rad je dobio više pažnje od medija nego od medicinskog polja. Kako doživljavate taj kontrast?

„Bilo mi je teško da navedem mlade doktore da počnu da cene ono što pacijenti proživljavaju. I zato smo počeli da sakupljamo dokaze, da pretačemo to u rečnik koji će oni umeti da cene.

„Nisam bio svestan da na neki način držim pogrešan kraj štapa. Zato što kad je to dospelo u masovne medije, bilo je momentalno prihvaćeno i obišlo je svet.

„Dakle, ljude koji pružaju negu to mnogo ne zanima, ali ljudi koji primaju tu negu ili učestvuju u pružanju te nege, ili su samo radoznali u vezi sa vlastitom smrću, prihvataju ovaj naš rad.

„Taj kontrast je veoma zanimljiv."

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]