Tarantinov brevijar B filma

U poslednje vreme o jednom od najpopularnijih svetskih reditelja, Kventinu Tarantinu, govori se najviše povodom informacije da je odustao od projekta ''Filmski kritičar'', koji je trebalo da bude njegov deseti film, ali i o dometima njegove knjige ''Bioskopska promišljanja'' (Cinema speculation) , koju je kod nas obajvila ''Laguna'',  u prevodu Gorana Skrobonje. Nesumnjivo je da će ovo štivo postati nova omiljena literatura u proučavanju američkog filma iz 70-ih i gotovo revolucionarnog zaokreta u načinu produkcije, stilu i estetici.

Mnogo je ličnih motiva i apsolutno subjektivnog stava zastupljeno u redovima ove dragocene studije, ali kada dolazi od jednog takvog bioskopskog frika, fanatičnog zaljubljenika ali i znalca, koji je još kao dete razmišljao o učincima dramaturgije, glumačkih izvedbi, rediteljskog stila i snazi doživljaja koji se sa platna odašilje među gledaoce, nema sumnje da to nije samo pitanje ličnog ukusa, već i sasvim relevantna valorizacija. Još kao dete, uz majku koja ga je često vodila u bioskop, Tarantino je upijao magiju filmskih slika i vrlo brzo razvio i neku vrstu kritičkog odnosa ali i potrebu da razgovara i promišlja o filmu. Uspon filmova o osvetnicima (ovde se pominje termin osvetografski) i super herojima ulice (Klint Istvud, Čarls Bronson, Džo Don Bejker, Bert Rejnolds), eksploatacijski filmovi sa crncima (Džim Braun, Ričard Raundtri, Fred Vilijamson), ostvarenja sa ekstremnim prizorima nasilja, talas filmova o posledicama vijetnamskog rata, gotovo izbrisana granica između A i B produkcija, jer su često filmovi talentovanih reditelja tih godina, koje je povukla ekipa nazvana ''Filmska derišta'', svojim kvalitetom, svežinom, drskošću i robusnošću neke autore jednostavno preko noći od autsajdera pretvarali u rediteljske zvezde ili poštovane stvaraoce (Vilijam Fridkin, Martin Skorseze, Frensis Ford Kopola, Piter Bogdanovič, Brajan de Palma, kasnije Džonatan Demi, Džonatan Kaplan, Ričard Raš…).

Tarantino nam već u prvim analizama sugeriše šta ga je pomeralo iz bioskopske stolice, pa nakon poglavlja ‘’Mali K. gleda velike filmove’’, gde zahvati svojom filmofilskom inicijacijom i šezdesete, piše o ‘’Bulitu’’ Pitera Jejtsa, uz niz stvari koje nismo znali o Stivu Mekvinu, uz kasniji fokus na briljantnu saradnju sa Semom Pekinpoom u akcionom hitu ‘’Bekstvo’’, koji je podigao karijere i jednog i drugog. Posle sa divljenjem piše o filmovima koji su postal fenomeni, zahvaljujući strašno dobroj režiji kao što su ‘’Prljavi Hari’’ Dona Sigela i ‘’Oslobađanje’’ Džona Burmena. O još jednoj fantastičnoj saradnji Klinta Istvuda i Sigela, u odličnom zatvorskom filmu ‘’Bekstvo iz Alkatraza’’, Tarantino piše kasnije.

Dosta pažnje je posvetio scenarističkom opusu Pola Šredera (čiji je drugi rediteljski poduhvat, ‘’U podzemlju seksa’’, duboko analitički obrađen, uz Tarantinovo žaljenje što je u drugoj polovini Šreder pravio kompromise i ispustio ovu razornu dramu), naročito u kontekstu nastanka ‘’Taksiste’’’, pa čak hipotetički razmatra mogućnost da je u tu avanturu ušao Brajan de Palma umesto onoga što je istorija filma zapamtila: da je Martin Skorseze napravio jedan od najboljih filmova te veličanstvene dekade. Kada je u pitanju uspon Brajana de Palme, Tarantino se ovde posebno bavi njegovim ostvarenjem ‘’Sestre’’ i autorovom ekstremnom zaokretu ka žanru. Tu je i analiza najboljih kreativnih godina Pitera Bogdanoviča, a posebnu strast autor knjige je uložio predstavljajući nam reditelja Džona Flina i njegove filmove ‘’Umri na drugom mestu’’ i ‘’Oslobođeni gnev’’. Obrađen je i prvi rediteljski pokušaj Silvestera Stalonea ‘’Paklena četvrt’’, gde Tarantino zapaža strast I nadahnuće koji su držali Slaja i dok je pisao ‘’Rokija’’ u režiji Džona Avildsena. Kroz analizu ‘’Kuće strave’’ Tobija Hupera, pisac nas vraća u doba najvećeg uspona horor žanra u američkoj kinemtografiji, na kraj 70-ih i početak 80-ih.

Naravno, ono što tekst čini vibrantnim, opako zavodljivim i visoko stručnim, uz jezik koji je počesto mangupski pa možda i uličarski, to su sjajna Tarantinova zapažanja, asocijacije, paralele i ukrštanja vezana za scenarističke i rediteljske iskorake, autorske poetike i glumačke profile, što filmski univerzum američke žanrovske kinematografije u njenom kreativno najplodnijem i najintrigantnijem periodu čini jednom od najuzbudljivijih stranica istorije filma.

Ima dosta knjiga o toj veličantsvenoj dekadi američke kinematografije, ali ova se brzinom munje popela na sam vrh, jer pisana je s takvom strašću i u koheziji sa maestralnim dočaravanjem pulsiranja života mladog Tarantina, gladnog filmova i senzacija. 

Jedna od najlepših priča čeka vas u poslednjem poglavlju, gde autor priča o drugovanju sa Flojdom, prijateljem njegove majke i momkom koji je o njemu brinuo, inače odličnom poznavaocu i ljubitelju filma. Flojd je i sam bezuspešno pokušavao da pruži vlastiti doprinos industriji i zavodljivom svetu filma, jer je radio na nekim scenarijima. Ali, ako on nije uspeo, Kventin Tarantino jeste. On kaže da ga je upravo Flojd uveo u prve zanatske korake kako se piše scenario, pominjući da je ‘’Oslobođeni Đango’’ nastao, između ostalog, i zahvaljujući druženju sa Flojdom Rej Vilsonom.