NATO bombardovanje 1999: „Crni dan za Niš", kada su centar grada zasule kasetne bombe

Za stolom niške kafane, čije zidove krase stare slike najvećeg grada na jugu Srbije, vlasnici i konobar glasno razgovaraju o fudbalu.

Pod nogama im je belo-sivi kameni patos istačkan rupama od eksplozije, a iza šank, na čijim policama godinama stoji slika njihove radnice i koleginice čiji je život, baš na tom mestu, prekinut pre četvrt veka.

„Na ulaz su pale tri bombe, a ovde je pala Goca, vidiš rupe dole.

„Bila je izuzetno dete, to majka ne može da rodi, odnosio sam se prema njoj kao da mi je ćerka", govori na ivici suza Živorad Mitić Macan, vlasnik kafane „Tri fenjera", za BBC na srpskom.

Gordana Sekulić, 27-godišnja kuvarica ovog lokala, bila je jedna od 16 žrtava napada kasetnim bombama NATO avijacije na Niš 7. maja 1999.

Ova specifična municija, danas zabranjena u više od 100 zemalja, rasuta je po centru grada, udaljenom više kilometara od vojnog aerodroma, zvaničnog cilja napada, prema tvrdnjama Alijanse.

Valter Jelc, nemački general-major, rekao je dan posle napada na konferenciji za štampu da je „potvrđena šteta na pijaci i klinici NATO oružjem koje je promašilo cilj".

„Još jednom, naravno, civilne žrtve nikada nisu bile predviđene i NATO žali zbog gubitka života i nanetih povreda", govorio je portparol Vrhovnog štaba savezničkih NATO snaga u Evropi.

• Prvo veče NATO bombardovanja Jugoslavije: O strepnji, strahu i tuzi
• NATO bombardovanje voza u Grdelici 1999: „I kuknjava, i vika, i plač, a voda nosi”
• Kako je pad „nevidljivog" F-117A izgledao sa zemlje, a kako iz kabine aviona
• Sećanja ratnog deminera: 20 godina kasnije

Deo kasetnih bombi je pao oko Univerziteta, autobuske stanice i pijace, usmrtivši ljude u Šumatovačkoj i ulici Anete Andrejević, adresi Tri fenjera.

Ostatak je izručen nešto dalje, pored zgrade patologije niškog Kliničkog centra, gde je u ulici Ljube Nenadovića stradalo više osoba.

„Godine 2000. tvrdio sam da su visoke stope bombi koje ne eksplodiraju i priroda širokog područja i nepreciznost ciljanja dovele u pitanje legalnost NATO upotrebe kasetne municije 1999", govori Virdžil Vib, profesor prava iz Sjedinjenih Američkih Država (SAD), za BBC na srpskom.

Kontejner sa kasetnim bombama pao je na Niš i 12. maja, ranivši više osoba, dok je jedan meštanin naselja Duvanište stradao mesecima kasnije, okopavajući baštu.

Tokom kampanje, NATO avijacija je iskoristila oko 1.080 kasetnih bombi na oko 218 lokacija u tadašnjoj Jugoslaviji, od čega je 155 na Kosovu.

NATO bombardovanje države koju su činile Srbija i Crna Gora usledilo je posle propalih pregovora Srba i kosovskih Albanaca u francuskom Rambujeu i Parizu, februara i marta 1999. godine.

Povod za intervenciju, prema zvaničnom obrazloženju NATO-a, bilo je sprečavanje dalje humanitarne katastrofe i progona Albanaca na Kosovu koje su sprovodile srpske bezbednosne snage.

Akcija je pokrenuta bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Večno sećanje

Vest da su na njegovu kafanu pale bombe i usmrtile radnicu, Živorada Mitića zatekla je par kilometara dalje, u preduzeću gde je nabavljao hleb.

Bilo oko pola 12, desetak minuta pošto je napustio lokal, koji je, kako kaže, po nalogu vlasti, tokom bombardovanja držao otvorenim celo radno vreme, sve dok „ne krenu sirene za vazdušnu opasnost".

Seća se da je pri polasku po namirnicu čuo avione i video ljude kako gledaju ka nebu, ali nije ni slutio kakav će ga prizor dočekati pri povratku.

Ulica Anete Andrejević je izgledala potpuno uništeno: jecaji preživelih i ranjenih, polomljene grane posvuda, pokidani kablovi, srča od popucalih prozora, ali i tragovi gelera na fasadama kuća.

Jurnuo je pored policajca koji mu je „zapretio da će pucati" i na pragu kafane video suprugu koja mu je rekla da je njen rođak već odvezao ranjenog komšiju i preminulu radnicu u hitnu pomoć.

„Goco, beži unutra, opasno je, biju", vikala je prijateljica mladoj kuvarici iz radnje prekoputa, ali je bilo kasno.

Detonacija bombe bacila je konobara iza šanka, odakle je puzeći kroz prozor, pobegao do obližnjeg podruma.

„Tu gde je pala bomba, bili su stolovi, tog jutra sedelo je nas petnaestak - da smo ostali, bio bi masakr", dodaje Mitić.

Dugogodišnjem ugostitelju i njenom mentoru, preminula kuvarica je ostala u najlepšem sećanju.

Radila je u kafani od otvaranja i izdržavala porodicu, a zaposlio ju je odmah po završetku srednje škole, na molbu njenog rođaka.

„Rekao sam mu: sutra neka dođe, njen pokojni otac mi je bio školski drug.

„Uplašila se, kazala je da ništa ne zna, a ja sam joj rekao: 'Ovde ćeš da naučiš, samo gledaj šta ja radim'", dodaje Mitić trljajući naborano lice.

Kaže da svakog 7. maja, kolektivno odlaze na groblje, prethodno joj odajući počast u objektu.

„Ovde stavimo sliku, sveću i skupimo se, u pomen i sećanje", zaključuje Mitić suznih očiju.

• Mostovi tokom NATO bombardovanja 1999: PVO, mete i koncerti
• Vašington kaže da Kijev već „efikasno" koristi američke kasetne bombe protiv Rusa
• „Morao sam ponovo da učim da živim": Svedočenja radnika bombardovane Rafinerije u Pančevu

'Pretekao sam'

Odjek kasetnih bombi u Šumatovačkoj ulici dočekao je 7. maja, nešto pre podneva, i niškog novinara Marka Smiljkovića.

„To je bio najcrnji dan za Niš u novijoj istoriji, posebno za moj kraj.

„Vlast (jugoslovenskog predsednika) Slobodana Miloševića nije spremila narod, da znamo na koji način da se ponašamo, niko nam nije rekao da ovi zlotvori imaju kasetne bombe", govori srdito Smiljković za BBC na srpskom.

Vraćajući se na posao od kuće, gde se časkom vratio po zaboravljeni tefter, nedaleko od zgrade Banovine, gde je smešten Univerzitet, spazio je na nebu „kišobrančiće sa limenkom".

„Kad sam ukapirao da su bombe, legao sam iza jedne kapije", dodaje.

„Krenula je eksplozija, sve fijuče oko tebe - ja sam pretekao."

Pošto se situacija malo smirila, potrčao je kući, ali je naišao na čoveka bez noge kako leži i vrišti, a potom jurnuo ka ulici Anete Andrejević gde je zatekao scenu koju opisuje „kao u filmovima (jugoslovenskog reditelja) Veljka Bulajića".

„Ovde su bili potoci krvi, preskakao sam mrtve ljude i samo gledao da li ima dece", dodaje.

Pošto se uverio da ih nema, otrčao je kroz sokak koji sada, po tragičnom danu, nosi ime 7. maj, videvši stradalog komšiju kako nepomično leži.

U dvorištu ga je dočekao rusvaj, ali u kući majka i rođaci nepovređeni.

„Sutradan mi se skotrljala jedna bomba s krova i eksplodirala, sva sreća niko nije bio tu", dodaje gaseći cigaretu.

Ispod usijanog lima kojim je bila prekrivena obližnja pijaca, radio je tada Omer Saiti.

„Bilo je stravično i opasno, uplašio sam se najviše zbog dece", govori 60-godišnji prodavac za BBC na srpskom.

Kada je krenulo da puca, sklonio se u obližnji lokal, sa još dvadesetak ljudi koji su se tu zadesili.

'Najžešća ratna bitka u Nišu'

Kasetne bombe su 7. maja padale i oko Centra za patologiju Kliničkog centra Niš.

Više od 20 automobila je izgorelo na obližnjem parkingu, a u susednoj ulici je stradalo osmoro ljudi, tvrdi Novica Ranđelović, autor knjige Niš u ratnom plamenu o bombardovanju ovog grada 1999.

„Sve hirurške sale su bile popunjene ranjenima", govori niški publicista i hroničar za BBC na srpskom.

Već 12. maja popodne, Niš je ponovo zasut kasetnim bombama, ovog puta stambeno naselje Duvanište.

Ranđelović je tog dana, koji u knjizi opisuje kao „najžešću ratnu bitku u Nišu", bio u porodičnoj kući kod vojnog aerodroma udaljenog pet kilometara od mesta gde su padale „žute ubice", kako su kasetne bombe zvale meštani.

„Ja sam se u jednom momentu u suzama, strahu i besu oprostio od majke rečima - ovi neće da stanu dok nas ne potamane", priseća se.

„Pukim slučajem okršaj je završen bez ljudskih žrtava, ali sam ogromnom materijalnom štetom", zabeležio je Ranđelović u njegovoj knjizi.

Godinu dana kasnije, Vladimir Jovanović, stanovnik Duvaništa i 26. civilna žrtva NATO bombardovanja u Nišu, stradao je od zaostale kasetne bombe, okopavajući baštu.

U narednim godinama više puta je organizovano čišćenje ove municije u gradu, a Nišlije su ih nalazile na najrazličitijim mestima.

Prema nekim podacima, na grad je bačeno 36 kontejnera kasetnih bombi.

Šta kaže međunarodno humanitarno pravo?

Virdžil Vib, američki profesor prava, kaže da korišćenje kasetne municije regulišu dva akta koji se preklapaju: Konvencija o kasetnoj municiji i međunarodno humanitarno pravo.

Konvencija o kasetnoj municiji je međunarodni sporazum koji je stupio na snagu 1. avgusta 2010. i do sada ga je potpisalo više od 100 zemalja.

„Cilj Konvencije je da eliminiše upotrebu kasetne municije, zaustavi proizvodnju, uništi zalihe, pruži pomoć žrtvama i podstakne saradnju na ovim zadacima između država članica", objašnjava profesor Vib.

Među potpisnicima nisu mnoge velike vojne sile, poput Rusije i Sjedinjenih Država, koje su prošle godine Ukrajini isporučile izvesnu količinu kasetnih bombi.

Sporazum o zabrani kasetne municije nije potpisala ni Srbija.

Kao jedan od razloga zašto američka i druge vojske odbijaju da pristupe sporazumu, Vib navodi da ih „široki efekti kasetne municije čine neprocenjivim oruđem u ratu".

NATO članice Holandija i Velika Britanija, koje su koristile kasetnu municiju u bombardovanju 1999, posle toga su napustile ovo naoružanje, tvrdi on.

Kasetne bombe se tiču i međunarodnog humanitarnog prava koje zahteva od boraca u oružanom sukobu da „primenjuju određene standarde u izboru i upotrebi oružja".

„To su uglavnom razlikovanje civila od boraca, proporcionalnost, odnosno uravnotežavanje vojne potrebe sa predvidivom smrću i uništenjem civila, zabrana neselektivnih napada i mere predostrožnosti", objašnjava Vib.

Tehnički problemi, greške i osuda

Osuda i kritika NATO pakta zbog upotrebe kasetne municije stigla je od nevladinih organizacija za zaštitu ljudskih prava, poput Hjuman rajts voča i Amnesti internešnela.

Na pitanje BBC novinara Marka Lejetija, upućenom na NATO konferenciji za štampu dan posle gađanja Niša 7. maja, „koliko je bomba promašila cilj, pošto se čini da je prilično dug put trebalo da pređe", nemački general-major Valter Jelc rekao je da „uviđaj o tome da li je bila sistemska, mehanička ili ljudska greška još u toku".

Prethodno je istakao da je udar kasetnom municijom bio „usmeren na niški aerodrom", te da je napad imao za cilj „uništavanje srpskih aviona na aerodromu, sistema PVO i pomoćnih vozila, meta za koje je kasetna municija odgovarajuća".

„Kasetne bombe se koriste na vazdušnim ciljevima za koje znamo da ne može doći do kolateralne štete", govorio je Jelc.

Portparol američkog Ministarstva odbrane Kenet Bejkon je istog dana u Pentagonu izjavio da „veruju da je došlo do kvara oružja, ali da detalji nisu poznati".

Pri Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju (Haški tribunal), u maju 1999. osnovan je Komitet sa ciljem da se ispitaju navodi o kršenju međunarodnog zakona tokom NATO bombardovanja, pa i upotrebe kasetnih bombi.

U finalnom izveštaju Komiteta navodi se da, na osnovu trenutno dostupnih informacija, Tužilaštvo ne treba da započne istragu o NATO upotrebi ove municije.

Ipak, profesor Vib kaže da se za sisteme naoružanja NATO alijanse ranije znalo da imaju „probleme oko ciljanja, efekat širokog područja i stopu neuspeha".

U izveštaju Amnesti internešnela iz juna 2000. piše da „upotreba kasetnih bombi i činjenica da je napad izvršen u doba dana kada su civili morali da budu prisutni sugerišu da je NATO možda propustio da preduzme neophodne mere predostrožnosti, kršeći zakone ratovanja".

Konkretno je „prekršen član 51 (dopunskog) Protokola I" iz Ženevske konvencije o zaštiti žrtava međunarodnih oružanih sukoba, koji se tiče zaštite civilnog stanovništva, odnosno stav 4 i 5 o zabrani neselektivnih napada.

Navodno su posle ovog incidenta SAD prestale da koriste kasetnu municiju, dok je britansko vazduhoplovstvo nastavilo najmanje do 4. juna, nekoliko dana pre kraja kampanje, piše u izveštaju Hjuman rajts voča.

Ova organizacija je osudila upotrebu kasetnih bombi, navodeći da ih je „visoka stopa neuspešnosti, odnosno neeksplodiranja podmunicije" koja se nalazi u kasetnim bombama, pretvarala u zabranjene nagazne mine.

'Kao i svako drugo naoružanje - nehumane'

Kasetna municija obično oslobađa velike količine male, eksplozivne podmunicije, koja ima razornu moć na širem području.

Te manje bombe koje su padale na Niš bile su žute boje, oblika valjka, objašnjava Slađan Vučković, bivši deminer iz Niša.

„Imaju padobrančić i pod velikim su uticajem vetra koji ih raznosi na sve strane, tako da ne mogu pogoditi direktan cilj", govori Vučković koji je prilikom čišćenja kasetnih bombi na Kopaoniku 1999. izgubio obe ruke.

Predviđene su, kaže, za „uništavanje oklopnih vozila, lako utvrđenih ili utvrđenih položaja, materijalno-tehničkih sredstava i ljudske sile".

„Kasetne bombe su, kao i svako drugo naoružanje, nehumane, a one naročito, zato što ostaju na terenu dugi niz godina", kaže Vučković.

Pošto se mnoge ne aktiviraju prilikom pada na tlo, postoji bojazan da pri dodiru ili potresu stradaju civili.

Deca su posebno u riziku jer bombice mogu da liče na igračku i često ih uzimaju iz radoznalosti.

„Ubija od dece do najstarijih, bez obzira na pol, boju kože, i dokazano je da ne razlikuje autobus ili tenk, već vidi cilj - ljude."

Na teritoriji Srbije, kasetna municija se još nalazi na površini od oko 610.000 metara kvadratnih, dok je u skladu sa međunarodnim standardima očišćena sa oko 13.500.000 metara kvadratnih.

Od proizvođača oružja do deminera na Balkanu

Skoro trideset godina, Vito Alfijeri Fontana proizvodio je nagazne mine.

Njegova porodična firma Teknovar iz Barija proizvela je više od 2,5 miliona mina koja je prodavala širom sveta - najviše u Egiptu, ali i u SAD, Francuskoj, Južnoj Koreji i drugde.

Kada ga je osmogodišnji sin Ludoviko upitao: „Tata, da li si ti ubica?", upao je u krizu.

Odlučio je da zatvori firmu, otpusti sve radnike i učestvuje u kampanji za zabranu proizvodnje nagaznih mina, posle čega je italijanski Senat 1993. izglasao predlog zakona protiv njihove proizvodnje.

„Jednog dana čuo sam na radiju da jedna nevladina organizacija traži operatere na Kosovu. Prijavio sam se i 15. septembra 1999. sam sleteo u Prištinu.

„Bio sam i u Bosni gde smo čistili minska polja, a u Srbiji sam proveo tri meseca, kada smo oko Kopaonika i u Nišu ispitivali područja gde su bačene kasetne bombe", govori Alfijeri Fontana za BBC na srpskom.

Našao se i u ekspertskom timu koji je angažovala slovenačka nevladina organizacija International Trust Fund radi provere ciljeva i vrsta bombi koje su pale na Niš.

NATO snage su koristile različite tipove kasetnih bombi, a na Niš su bačene CBU-87, koju proizvodi Amerika.

U jednom kontejneru ima oko 500-600 bombica i 25 odsto njih ne eksplodira odmah, već kasnije, pri dodiru, objašnjava Alfijeri Fontana.

„Kada eksplodiraju, one su još gore od mina, jer se raspadnu na sitne delove koji su oštri kao žilet", dodaje.

Tokom boravka u Nišu, obišao je dva mesta - parking kod bolnice i duvansku industriju.

„Naša misija je bila da proverimo da li su bili bombardovani civilni objekti. Parking je bio taj objekat i nije bio slučajan", smatra italijanski stručnjak.

Alfijeri Fontana je proveo dve decenije čisteći minska polja i uklanjajući ostatke bombi na prostorima bivše Jugoslavije.

„Razminirao sam na hiljade mina, međutim taj broj ne znači ništa naspram uništenih života za koje sam odgovoran", zaključuje.

Pogledajte video: Dan koji mi je promenio život - priča ratnog deminera Slađana Vučkovića

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]