Kako Istok i Zapad razmišljaju suštinski drugačije

Dok je Horas Kepron prvi put putovao Hokaidom 1871. godine, tražio je znake ljudskog života u beskrajnoj preriji, na pošumljenim proplancima i pretećim crnim planinama.

„Spokoj smrti vladao je tom veličanstvenom scenom", kasnije je napisao.

„Ni list se nije pomerao, nije se čuo ni cvrkut ptice niti glas bilo kakvog živog bića."

Bilo je to, smatrao je on, bezvremeno mesto, pravo iz praistorije.

„Koliko je fantastično da je ova bogata i prelepa teritorija, vlasništvo jedne od najstarijih i najgušće naseljenih zemalja sveta, ostala toliko dugo nenastanjena i gotovo nepoznata kao afričke pustinje", dodao je on.

Bila je to krajnja granica Japana - njena vlastita verzija američkog „Divljeg zapada".

• Putovanje vremeplovom: Šta bi se desilo kad biste sreli budućeg sebe
• Zašto su tri kanadska grada među 10 najboljih za život u svetu
• U Japanu skoro da nema izgubljenih stvari - u čemu je tajna

Najsevernije od svih japanskih ostrva, Hokaido je bio zabit, sa olujnim morem koje ga je razdvajalo od Honšua.

Putnici koji su se usudili da pregaze taj prelaz morali su da se izbore sa ozloglašeno brutalnim zimama, surovim vulkanskim predelom i opasnim divljim životinjama.

I tako ga je japanska vlada uglavnom prepuštala domorodačkom narodu Ainua, koji je preživljavao uz pomoć lova i ribolova.

Sve će se to promeniti sredinom 19. veka.

Plašeći se ruske invazije, japanska vlada je odlučila da povrati severnu teritoriju zemlje, regrutujući samuraje da nasele Hokaido.

Uskoro su i ostali pošli njihovim stopama, a ostrvom su počele da niču farme, luke, putevi i pruge.

Američki poljoprivrednici poput Keprona pozvani su da savetuju nove doseljenike kako najbolje da obrađuju zemlju i u roku od 70 godina populacija je skočila sa nekoliko hiljada na više od dva miliona.

U novom milenijumu dostigla je šest miliona stanovnika.

Malo je ljudi koji danas žive na Hokaidu moralo da pokori divljinu lično.

A opet psiholozi otkrivaju da duh osvajanja granice i dalje utiče na način na koji oni razmišljaju, osećaju i rezonuju, u poređenju sa ljudima koji žive na Honšuu svega 54 kilometara od njih.

Oni su veći individualisti, ponosniji na uspeh, ambiciozniji prema ličnom razvoju i manje povezani sa ljudima oko sebe.

Štaviše, kad se uporede zemlje, ovaj „kognitivni profil" bliži je Americi nego ostatku Japana.

Priča o Hokaidu samo je jedna od sve većeg broja studija slučaja koje istražuju kako naše društveno okruženje oblikuje naše umove.

Od opštih razlika između Istoka i Zapada, do suptilnih varijacija između američkih saveznih država, sve je jasnije da istorija, geografija i kultura mogu da promene kako svi razmišljamo na suptilne i iznenađujuće načine - sve do naše vizuelne percepcije.

Naše razmišljanje je čak možda bilo oblikovano vrstom useva koje su naši preci uzgajali, a jedna jedina reka mogla je da označava granicu između dva različita kognitivna stila.

Gde god da živimo, veća svest o ovim silama može svima da nam pomogne da malo bolje razumemo naše vlastite umove.

• Kada sme da se veruje instinktu
• „Sujeverno učenje“: Da li „rituali sreće“ mogu da donesu uspeh

„Weird" (čudni) umovi

Sve donedavno, naučnici su uglavnom ignorisali globalni diverzitet u razmišljanju.

Uticajni članak objavljen 2010. godine u časopisu Behavioral and Brain Sciences naveo je da je ogromna većina psiholoških subjekata bila „zapadnjačka, obrazovana, industrijalizovana, bogata i demokratska", iliti skraćeno 'Weird'.

Skoro 70 odsto njih su Amerikanci, a većina su studenti koji se nadaju da će dobiti džeparac ili kredit za studije posvetivši slobodno vreme učešću u ovim eksperimentima.

Prećutna pretpostavka bila je da ova odabrana grupa ljudi može da predstavlja univerzalne istine o ljudskoj prirodi - da su svi ljudi suštinski isti.

Da je to istina, zapadnjačka pristrasnost bi tu bila nebitna.

A opet mali broj dostupnih studija koje jesu istražile ljude iz drugih kultura sugerišu da je to daleko od istine.

„Zapadnjaci - konkretno Amerikanci - bili su grupisani na samom kraju distribucije na krivi", kaže Džozef Henrih sa Univerziteta u Britanskoj Kolumbiji, jedan od autora studije.

Neke od najistaknutijih razlika vrtele su se oko koncepata „individualizma" i „kolektivizma"; da li sebe smatrate samostalnim i samoodrživim, ili ste ukršteni i međusobno povezani sa drugim ljudima oko sebe, vrednujući grupu više od pojedinca.

Generalno gledano - ima mnogo izuzetaka - ljudi na Zapadu su skloniji da budu individualisti a ljudi iz azijskih zemalja kao što su Indija, Japan ili Kina obično su kolektivistički nastrojeni.

U mnogim slučajevima, posledice su uglavnom onakve kakve biste i očekivali.

Upitani za svoje stavove i ponašanja, ljudi u individualističkijim, zapadnim društvima obično vrednuju lični uspeh iznad grupnih dostignuća, što se zauzvrat takođe vezuje za potrebu za većim samopoštovanjem i potragom za ličnom srećom.

Ali ova žeđ za samopotvrđivanjem takođe se manifestuje u prekomernom samopouzdanju, sa mnogim eksperimentima koji pokazuju da su Weird učesnici skloni da precene vlastite sposobnosti.

Upitani o vlastitoj stručnosti, na primer, 94 odsto američkih profesora tvrdilo je da je „bolji od proseka".

Ova sklonost ka samoveličanju čini se da je skoro potpuno odsutna u širokom dijapazonu studija širom Istočne Azije; štaviše, u nekim slučajevima su učesnici bili skloniji da potcene vlastite sposobnosti nego da preuveličaju vlastitu vrednost.

Ljudi koji žive u individualističkim društvima možda stavljaju veći naglasak na lični izbor i slobode.

Ključno, naša „socijalna orijentacija" prenosi se na fundamentalnije aspekte rezonovanja.

Ljudi u kolektivističkim društvima obično su više „holistički" nastrojeni po načinu na koji razmišljaju o problemima, usredsređujući se više na odnose i kontekst date situacije, dok se ljudi u individualističkim društvima obično usredsređuju na zasebne elemente i razmišljaju o situacijama kao o fiksnim i nepromenjivim.

Kao prost primer, zamislite da gledate sliku nekog visokog čoveka kako maltretira nekog niskog.

Bez bilo kakvih dodatnih informacija, zapadnjaci će biti skloniji da misle kako ovo ponašanje odražava nešto suštinsko i fiksno u vezi sa velikim čovekom: on je verovatno rđava osoba.

„Dok ako razmišljate holistički, pomislili biste da se tu dešava nešto drugo između tih ljudi: možda je veliki čovek šef ili otac", objašnjava Henrih.

A ovaj stil razmišljanja takođe se prenosi na način na koji kategorišemo nežive predmete.

Na primer, zamislite da se od vas traži da imenujete dva srodna pojma na spisku reči kao što su „voz, autobus, pruga."

Šta biste vi rekli?

Ovo je poznato kao „test trijade", a ljudi na Zapadu obično izaberu „autobus" i „voz", zato što su oba tipovi vozila.

Holistički mislilac, za razliku od njih bi rekao „voz" i „pruga" pošto se oni usredsređuju na funkcionalni odnos između ta dva - jedan pojam je ključan za funkcionisanje onog drugog.

To može čak i da promeni način na koji posmatrate stvari oko sebe.

Studija koja prati kretanje oka Ričarda Nisbeta sa Univerziteta u Mičigenu pokazala je da ljudi iz Istočne Azije obično provedu više vremena razgledajući pozadinu neke slike - pokušavajući da shvate njen kontekst - dok ljudi u Americi više vremena provode koncentrišući se na prvi plan slike.

Da sve bude intrigantnije, ova distinkcija može da se vidi i na dečjim crtežima u Japanu i Kanadi, što sugeriše da se drugačiji način posmatranja stvari javlja u veoma ranom uzrastu.

I rukovodeći našom pažnjom, ova uska ili široka žiža određuje šta pamtimo iz scene kasnije.

„Ako smo ono što vidimo, a primećujemo različite stvari, onda živimo u različitim svetovima", kaže Henrih.

Iako neki ljudi tvrde da naša socijalna orijentacija može da ima genetski element, dosadašnji dokazi sugerišu da je ona naučena od drugih.

Aleks Mesudi, sa Univerziteta u Egzeteru, nedavno je profilisao stilove razmišljanja britanskih bangladeških porodica u Istočnom Londonu.

On je otkrio da su u okviru jedne generacije, deca imigranata počela da usvajaju neke elemente više individualističkog pristupa, a manje holističke kognitivne stilove.

Upotreba medija, na primer, bila je obično najveći predskazatelj ove promene.

„Obično je bila važnija za objašnjenje promene od školovanja."

Ali zašto su se različiti stilovi razmišljanja uopšte pojavili?

Očigledno objašnjenje bilo bi da prosto odražavaju dominantne filozofije koje su vremenom izbile u prvi plan u svakom od regiona.

Nisbet ističe da su zapadni filozofi isticali slobodu i nezavisnost, dok su se istočnjačke tradicije kao taoizam usredsređivale na koncept zajedništva.

Konfučije je, na primer, isticao „obaveze koje nastaju između cara i podanika, roditelja i deteta, muža i žene, starijeg brata i mlađeg brata, i između prijatelja i prijatelja."

Ovi raznovrsni načini posmatranja sveta su ugrađeni u književnosti, obrazovanju i političkim institucijama jedne kulture, tako da verovatno ne treba da iznenadi što su te ideje usvojene, utičući na neke veoma osnovne psihološke procese.

Ipak, suptilne varijacije između individualnih zemalja sugerišu da mnogi drugi iznenađujući faktori takođe igraju ulogu.

• Hepihondri: „Moramo prestati da budemo opsednuti srećom“
• Tajni svet ispovesti na internetu - kako čitanje tuđih tajni utiče na naše emocije

Na prvoj liniji fronta

Uzmite za primer Sjedinjene Američke Države, najindividualističkiju od svih zapadnih zemalja.

Istoričari kao što je Frederik Džekson Tarner odavno tvrde da je širenje i istraživanje zapada iznedrilo nezavisniji duh, pošto se svaki pionir borio sa divljinom i između sebe radi vlastitog opstanka.

U skladu sa ovom teorijom, skorašnje psihološke studije pokazale su da države na ivici krajnje granice (kao što je Montana) daju veće rezultate na merenjima individualizma.

Da bi, međutim, potvrdili „teoriju o dobrovoljnom naseljavanju", psiholozi moraju da istraže drugu, nezavisnu studiju slučajeva kao kontrapunkt.

Hokaido se upravo iz ovog razloga pokazao toliko fascinantnim.

Kao i većina zemalja Istočne Azije, Japan u celini naginje kolektivističkom i holističkom mentalnom sklopu.

A opet, rapidna migracija na njegovu najseverniju teritoriju podseća na pomamu da se naseli američki „Divlji zapad"; vlada cara Meiđija čak je angažovala američke poljoprivrednike kao što je Horas Kepron da pomognu u obrađivanju zemlje.

Ako je teorija o dobrovoljnom naseljavanju tačna, ti pioniri je trebalo da neguju nezavisniji pristup na Hokaidu nego u ostatku zemlje.

I zaista, Šinobu Kitajama sa Univerziteta u Mičigenu otkrio je da ljudi na Hokaidu više vrednuju nezavisnost i lično dostignuće - i emocije kao što je ponos - od japanskog naroda sa drugih ostrva i manje mare za mišljenje drugih.

Učesnici su takođe zamoljeni da urade test socijalnog rezonovanja, gde je trebalo da govore o igraču bejzbola koji koristi droge za unapređenje performansi.

I dok su Japanci sa drugih ostrva bili skloniji da se osvrću na kontekst - kao što je pritisak da se uspe - Japanci sa Hokaida bili su skloniji da okrive karakter igrača ili mane njegovog moralnog vrednosnog sistema.

Još jednom, ova sklonost da se okrive lični atributi karakteristika je individualističkog društva i mnogo bliža odgovorima prosečnih Amerikanaca.

• Razlika u godinama: Tabu o vezama koji nikako da izumre
• Koji ste tip roditelja: „orhideja" ili „maslačak"
• „Osećao sam kako me svetlost leči“: Ljudi koji su iskusili smrt

Germinativna teorija bolesti

Još jedna (kontraintuitivna) ideja je da su suprotstavljeni mentalni sklopovi razvijene reakcije na bacile.

Kori Finčer (danas sa Univerzitetu u Voriku) je sa kolegama 2008. godine analizirao globalne epidemiološke podatke da bi pokazao da je stepen individualizma i kolektivizma po regionima u korelaciji sa rasprostranjenošću bolesti: što je verovatnije da se zarazite, to ste veći kolektivista, a manje individualista.

Opšta ideja je da bi kolektivizam, koji karakteriše veće povinovanje i poštovanje prema drugima, mogao da učini ljude svesnijim u izbegavanju ponašanja koje mogu da rašire bolest.

Teško je dokazati da očigledne korelacije iz stvarnog sveta ne izaziva neki drugi faktor, kao što je relativno bogatstvo neke zemlje, ali laboratorijski eksperimenti donekle potkrepljuju ovu ideju - kad psiholozi uslove ljude da se plaše bolesti, oni zaista deluju kao da poprimaju kolektivistički način razmišljanja, kao što je veća sklonost grupnom ponašanju.

Ali teorija koja možda najviše iznenađuje potiče iz zemljoradnje.

Tomas Talhelm sa Univerziteta u Čikagu nedavno je proučio 28 različitih pokrajina u Kini, otkrivši da orijentacija razmišljanja odražava lokalnu poljoprivredu u regionu.

Talhajm je rekao da je bio prvo inspirisan vlastitim iskustvima u zemlji.

Dok je bio u poseti Pekingu na severu, otkrio je da su nepoznati ljudi mnogo srdačniji - „Kad bih jeo sam, ljudi bi mi prilazili da razgovaraju sa mnom" - dok su oni u južnom gradu Guangdžouu obično bili uzdržaniji i plašili se da će da ga uvrede.

Ovo veće poštovanje prema drugima delovalo je kao suptilan znak kolektivističkijeg mentalnog sklopa, tako da je Talhelm počeo da se pita da li bi to moglo da se krije iza ova dva stava.

Podela nije delovala u korelaciji sa stepenom bogatstva ili modernizacije, ali je primetio da je jedna razlika mogla da bude uzgoj vrste useva karakteristične za region: pirinač u većini južnih oblasti, a pšenice na severu.

„Podela je gotovo pravilna duž reke Jangce", kaže Talhelm.

Uzgoj pirinča zahteva mnogo veću saradnju: on zahteva intenzivan manuelni rad i složene sisteme navodnjavanja koji pokrivaju mnogo različitih farmi.

Uzgoj pšenice, zauzvrat, zahteva skoro upola toliko posla i zavisi od padavina više nego od navodnjavanja, što znači da mnogi zemljoradnici ne moraju da sarađuju sa komšijama i mogu da se usredrede na uzgoj vlastitih useva.

Mogu li ove razlike da se prenesu na kolektivističkiji ili individualističkiji mentalni sklop?

Sarađujući sa naučnicima u Kini, Talhelm je testirao više od 1.000 studenata u različitim regionima u kojima se uzgaja pirinač ili pšenica, koristeći merenja kao što je test trijade holističkog razmišljanja.

Oni su takođe tražili od ljudi da nacrtaju dijagram koji demonstrira njihov odnos sa prijateljima ili saradnicima: ljudi u individualističkim društvima obično crtaju sebe većim od prijatelja, dok kolektivisti obično crtaju sve iste veličine.

„Amerikanci imaju običaj da crtaju sebe kao veoma velike", kaže Talhelm.

I zaista, ljudi u regionima u kojima se uzgaja pšenica obično su imali veće rezultate na merenjima individualizma, dok su ljudi u regionima u kojima se uzgaja pirinač obično iskazivali kolektivističkiji i holističkiji način razmišljanja.

Ovo je važilo čak i za granice između različitih regiona.

„Imate ljude u susednim okruzima, ali jedan uzgaja pirinač a drugi pšenicu - i mi bismo ipak pronalazili kulturološke razlike."

On je u međuvremenu testirao ovu hipotezu u Indiji, koja takođe iskazuje jasnu podelu među regionima koji uzgajaju pšenicu i pirinač, sa sličnim rezultatima.

Gotovo svi ljudi koje je ispitao ne učestvuju direktno u zemljoradnji, naravno - ali istorijske tradicije njihovih regiona i dalje utiču na njihov način razmišljanja.

„U kulturi postoji izvesna inercija."

Kognitivni kaleidoskop

Važno je naglasiti da su ovo samo najopštiji trendovi među ogromnim brojem ljudi; sigurno bi postojao spektar u okviru svake proučavane populacije.

„Ideja da je to sve crno ili belo sa antropološke tačke gledišta ne funkcioniše", kaže Delvar Husein, antropolog sa Univerziteta u Edinburgu, koji je sarađivao sa Mesudijem na studiji londonske britanske bangladeške zajednice.

Kao što ističe Husein, ima mnogo istorijskih veza između istočnih i zapadnih zemalja koje će značiti da su neki ljudi prigrlili oba načina razmišljanja, a faktori poput godišta i klase će takođe imati uticaja.

Hajnrih je 2010. godine objavio studiju u kojoj je izložena „weird" pristrasnost, a reakcije na nju bile su do sada pozitivne.

On je posebno zadovoljan zato što istraživači poput Talhelma pokreću velike projekte da bi pokušali da razumeju kaleidoskop različitog načina razmišljanja.

„Želite da dobijete teoriju koja objašnjava zašto različite populacije imaju različite psihologije."

Ali uprkos najboljim namerama, dalji napredak je do sada bio spor.

Zahvaljujući vremenu i novcu potrebnom da se istraže razmišljanja širom planete, većina istraživanja i dalje proučava učesnike „Weird" populacije na štetu većeg diverziteta.

„Svi se slažemo oko bolesti. Pitanje je samo šta treba da bude lek."

Pogledajte i ovu priču:

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]