Hraniteljstvo je ljubav, a ne posao

U prethodnom periodu pisali smo o Centru za porodični smeštaj i usvojenje u Miloševcu i tom prilikom ispitali kako se postaje hranitelj i kakva je uloga ove ustanove.

A ovom prilikom razgovarali smo sa hraniteljkom iz Miloševca, Draganom Jovanović. 

Hraniteljstvo, kaže ona, nije posao. Time je počeo naš razgovor. Susret sa tim sterotipima, ističe ona, postoje, iako se lično nije susrela sa time, već baš preko društvenih mreža. Naglašava da bi volela da ovaj intervju razbije predrasude koje postoje o hraniteljima. To nisu "strašne žene i čike", već ljudi puni ljubavi. I nama se kroz razgovor sa njom, to naročito dopalo. Najfrekventnija reč upotrebljena bila je upravo ljubav. Ona je preduslov. Ukoliko čistog srca ne uđete u čitav sistem hraniteljstva, bolje je i odmah odustati. Zanimljivo je da je naša sagovornica rodom iz Srema, i da je upravo put ljubavi naneo u mesto koje je kolevka hranitelja. Porodica u kojoj se udala isprva se nije bavila time, međutim kada se raspitala o načinima i mogućnostima da postane hranitelj, kako sama kaže, odmah je videla sebe u toj ulozi. Sa svojim suprugom ima tri ćerke. I tako, od 2017, otkada su dobili prvo dete na smeštaju, aktivno učestvuju u menjanju mikrokosmosa mališana.

Trenutno su kod njih na smeštaju dvojica dečaka, koji su došli iz doma. Pre toga, od pomenute godine, imali su devojčicu za koju ih vežu jaka osećanja od prvog trenutka kada su je videli u Zvečanskoj. Znali su da će ih ona promeniti. Rastanak sa njom bio je jedan od težih. To je druga strana medalje hraniteljstva. Potom, drugo dete koje je bilo kod njih, otišlo je od njih, jer je usvojeno. Iako su svesni da je dete dobilo stalnu porodicu i stalni dom, ističe Dragana, rastanak nije bio nimalo lak. "U tim trenucima mi je bilo najvažnije da njega pripremim pričom i našim razgovorom na sve lepo što ga čeka. Nije me interesovalo kako ćemo ja i moja porodica to podneti. Nakon odlaska bilo nam je veoma teško. Na te stvari se čovek nikad ne može pripremiti."

Pričom, vratili smo se na decu koja su trenutno kod njih. Dolaze iz doma, iz načina života koji je sličan vojničkom.

"Kreveti se ujutru nameštaju pod konac, ukoliko im se od hrane baš nešto ne svidi, uzimaju hleb, jer im ostaje osećaj da samo ne ostanu gladni. Oni jedu, a mi plačemo. Krenem da razmišljam kakav su život imali. Stalni strah da nečega neće biti dovoljno. Sa takvim osećajem su dvojica dečaka došli kod nas." A upravo radom, nežnošću i ljubavlju, Dragana je sa svojom porodicom uspela da ih opusti, da stvori svet i način funkcionisanja kako svima odgovara. Zajedno stvorili su porodičnu atmosferu.

"Najbitnije je da dete shvati da je to njegovo okruženje, da se sve može uz dogovor rešiti. Pravi se balans, dete polako uviđa šta sme, a šta ne sme. Ulazi u krug porodice, sa namerom i željom da i tu iskaže vid samostalnosti."  Ono što zna da bude nezgodno, naglašava Dragana,  pitanja su o porodici. Deca, naročito tako malog uzrasta, vide nju kao majku. Sa pričama o primarnoj porodici mora se biti veoma oprezan, ali deca u jednom trenu moraju da (sa)znaju da njihovi pravi roditelji postoje. Zato su razgovori o tome izuzetno važno da bi oni sebe prihvatili. 

Ukoliko neko želi da bude hranitelj i vidi sebe u toj ulozi, Dragana poručuje da je prvi uslov da "skupite svu ljubav koju imate, da prigrlite tu decu i da im pokažete svu ljubav i nežnost. Neki od njih ne znaju za reči - volim te. Ljubav treba ispoljiti ne na materijalan način, to može svako. Treba ih naučiti da osete i iskažu ljubav koju im pružate. Empatija je u tome presudna. Emocija je neizostavna." Opet smo došli do reči ljubav - svakom biću je samo ona i potrebna.

Saradnju sa Centrom bi opisala kao izuzetnu. Međusobna saradnja hranitelja i ustanove je presudna za uspešan život deteta. Ističe i da joj je savetnik dosta pomogao da prevaziđe probleme nakon rastanka sa decom koja su pre bila na smeštaju u njenoj porodici. Ti razgovori su je dosta ojačali.

Pored saradnje sa Centrom, Dragana ističe i sjajnu saradnju sa lokalnom sredinom, vrtićem. 

U toku razgovora osvrnula se i na etiketiranje dece od strane pojedinih ljudi rečima - "dete preko Centra." 

"Ta deca nisu deca preko Centra. Ona negde imaju svoju porodicu. Nisu imala uslova da žive u svojoj primarnoj porodici, onako kako zaslužuje svako dete. Ne znate kakvu priču svako od njih  nosi sa sobom, ne osuđujte naprečac." To je ono što nas razlikuje, zato je i hraniteljstvo odredila rečima ljubav, humanost i upornost. Upornost je ta koja je, po mišljenju naše sagovornice, presudna. Upornost da se "saživimo  sa decom, da se međusobno prihvatimo, razumemo, sve nakon toga teče normalno."

Ovim rečima smo završili naš razgovor, oplemenjeni za iskustvo jedne izuzetno humane i iskrene osobe. Nakon našeg razgovora, Dragana je krenula po decu u vrtić. Ima ko da ih sačeka, ima ko da im pruži topao dom, toplu reč, razumevanje i ljubav porodičnog doma. Na kraju se samo to i računa. 

Piše Ljubica Georgijev, dopisnica Boom93 iz Velike Plane