„Okružen mrtvima: Oni koji žive": uznemiravajuća istorija zombija u Americi

Obožavaoci nemrtvih su grozničavi jer je serija „Okružen mrtvima: Oni koji žive", najnoviji spinof postapokaliptične TV serije, nedavno počela sa premijernim prikazivanjem u Sjedinjenim državama.

Ovo je šesti spinof i ukupno sedma TV serija u franšizi, a vremenski se dešava u periodu nakon događaja kojim je završena originalna serija sa Andrjuom Linkolnom i Danaj Gurira u ulogama Rika i Mišon.

Bez obzira što su pojedini kritičari rekli da ,,baš i nije neki grandiozni povratak kakvom smo se nadali", neki drugi misle da je poslednja inkarnacija serije Okružen mrtvima ,,moćna promocija" za Linkolna i Guriru, ali i prava poslastica za dugogodišnje fanove.

A njih ima mnogo: originalna serija je emitovana u periodu 2010-2022, i bila je jedna od najvećih serija kablovske televizije kojoj su se obožavaoci od tada vraćali u više navrata.

Jer jedna stvar koju sigurno znamo o zombijima je da oni imaju tu naviku da se stalno vraćaju.

Još uvek nismo završili sa ovim stvorenjima.

• Kako su se autoru stripa „Okružen mrtvima" smučili zombiji
• Noć veštica - šta znamo o srednjovekovnim zombijima
• Suncokreti i selfiji izazvali „Zombi apokalipsu"

Odakle je uopšte došlo sve ovo?

Uobičajeno je da tragove zombija pratimo sve do Džordža Romera i njegovog šokantnog B-filma iz 1968. godine - Noć živih mrtvaca (Night of the Living Dead).

Ovaj film, u stvari, nikada ne koristi ovu reč na slovo Z, a na neki slobodan način predstavlja adaptaciju vampirskog romana Ja sam legenda Ričarda Metisona u kojoj poslednji živi čovek pokušava da pronađe lek za vampirski virus.

Istorija zombi filmova zahteva da se vratimo još u prošlost, do Belog zombija Viktora Halperina, koji se po prvi put pojavio 1932. samo nekoliko meseci nakon onih slavnih adaptacija Frankenštajna i Drakule Univerzal studija.

U filmu Beli zombi možemo da naiđemo na veliki broj mučnih pojašnjenja zombi fenomena američkoj publici, jer se bavi prenošenjem tradicionalnih verovanja sa karipskih ostrva kao što su Francuski Antili i Haiti u popularnu kulturu.

Današnji zombiji su proizvod tih tumačenja.

Postoje neke spekulacije da sama reč vodi poreklo iz zapadnoafričkih jezika - ndzumbi znači leš na gabonskom Micogo jeziku, dok na kongoanskom jeziku nzambi označava ,,duh mrtve osobe".

Radi se o oblastima iz kojih su evropski trgovci robljem odvodili ogroman broj ljudi preko Atlantika da bi radili na plantažama šećera na Karibima, što je na kraju dovelo do toga da Francuska i Engleska postanu svetske sile.

Afrikanci su sa sobom poneli i sopstvenu religiju.

Francuski zakoni su, međutim, zahtevali da svi robovi budu prevedeni u katolicizam.

Tako je nastala čitava serija kompleksnih sintetičkih religija koje su na kreativan način kombinovale elemente različitih tradicija - vudu na Haitiju, obea religija na Jamajci, santerija na Kubi.

Šta je zombi?

Na Martiniku i Haitiju ovo je obično opšti termin koji označava duha ili bilo koju noćnu prikazu koja može da se javi u različitim oblicima.

Ali vremenom je ovaj termin počeo da opisuje verovanje da je bokor (vrač) u stanju da žrtvu načini naizgled mrtvom - bilo putem magije, snažne hipnoze ili uz pomoć tajnog napitka - a da je potom vrati u život ne bi li postala njegov rob, jer su duša i volja žrtve bili zarobljeni.

Zombi je shodno tome logična sudbina roba - čoveka bez volje i imena, zarobljenog u telu žive osobe, osuđenog na večni rad.

Zora mrtvih

Imperijalne nacije sa severa su s razlogom postale opsednute haićanskim vuduom.

Uslovi u francuskim kolonijama su bili užasni, a stopa smrtnosti među robovima toliko velika da je pobuna robova na kraju morala da svrgne gospodare 1791. godine.

Preimenovani Haiti (ranije Sent Domingo) je tako postao prva nezavisna crna republika nakon revolucionarnog rata 1804. godine.

Od tada je ostrvo konstantno satanizovano kao mesto u kojem su vladali nasilje, sujeverje i smrt, jer je samo njegovo postojanje bilo uvreda za evropska carstva.

Tokom 19. veka konstantno su stizali i izveštaji o kanibalizmu, ljudskom žrtvovanju i opasnim mističnim ritualima na Haitiju.

Ali tek u 20. veku, kada su Sjedinjene države okupirale Haiti 1915. godine, ove priče i glasine su počele da srastaju sa terminom zombi.

Američke snage su se upustile u sistematsko razaranje domaće vudu religije koja je, logično, pojačala svoje delovanje.

Značajno je reći da se film Beli zombi pojavio 1932. godine, baš pred sam kraj američke okupacije Haitija (vojne snage su otišle 1934).

Amerika je došla da ,,modernizuje" zemlju koju je smatrala zaostalom - ali se umesto toga vratila kući donoseći to ,,primitivno" sujeverje.

Američki petparački magazini su tokom 1920-ih i 1930-ih u velikoj meri objavljivali priče o nemrtvim osvetnicima koji su ustajali iz grobova i proganjali svoje ubice.

Nekada nematerijalne aveti sada su postojale i u fizičkom obliku istrulelih leševa koji su bauljali haićanskim grobljima.

Međutim, nije petparačka proza dovela zombije do panteona američke natprirodne kulture.

Dva ključna pisca s kraja 1920-ih ne samo da su otputovala na Haiti, već su i, da senzacija bude veća, tvrdili da su imali susret sa pravim zombijima.

I ovo nije bilo samo izmišljeno gotičko uzbuđenje: zombiji su, tvrdili su, zaista postojali.

Putopisac, novinar, okultista i alkoholičar Vilijam Sibruk je na Haiti otišao 1927. i o ovom putovanju napisao knjigu Magično ostrvo.

Sibruk je upražnjavao uskovitlane plesove sa dervišima u Arabiji, a pokušao je i da se pridruži jednom kanibalističkom plemenu u Zapadnoj Africi.

Na Haitiju je prisustvovao vudu ceremonijama i tvrdio da su ga obuzeli bogovi.

Zatim je u jednom poglavlju pod imenom Mrtvac radi na plantaži šećerne trske naveo da je pomenom reči zombi naveo jednog lokalca da ga odvede na plantažu haićansko-američke šećerne korporacije i upozna ga sa ,,zombijima" koji su noću radili na poljima.

„Oči su im bile najgore. Izgledale su kao oči mrtvog čoveka, ne slepe, već izbuljene, nefokusirane, kao da ništa ne vide".

Sibruk se momentalno uspaničio i pomislio kako su sujeverne priče bile istinite, pre nego što se ipak vratio recionalnim objašnjenjima: bila su to „samo obična, poremećena ljudska bića primorana da rade u poljima".

Ovo poglavlje je postalo osnova za film Beli zombi, a Sibruk je često tvrdio da je on bio odgovoran za promociju reči zombi u kolokvijalni govor u Americi.

• The Last of Us: Da li gljivična pandemija može sve da nas pretvori u zombije
• Korona zombiji: Jedini film o virusu snimljen tokom pandemije
• Zacrnjivanje: Film koji izlazi iz šablona horora

Legenda koja ne umire

Druga je bila cenjena crna spisateljica Zora Nel Hurston.

Mnogi pisci koji su pripadali Renesansi iz Harlema su tokom 1920-ih i 1930-ih bili zainteresovani za Haiti kao model crne nezavisnosti i bili su glasni protivnici američke okupacije ostrva.

Hurston je bila nešto konzervativnija i mislila je da je okupacija dobra stvar.

Da stvar bude još zanimljivija, Hurston je bila i profesionalna antropološkinja i bavila se proučavanjem ,,hudua" u Nju Orleansu (afričko-američka verzija vudua u tim predelima), da bi potom nekoliko meseci provela na Haitiju obučavajući se za vudu sveštenicu.

Iskustva koja je tamo stekla su je prestrašila, iako u njenim antropološkim izveštajima nema previše reči o tome.

Potom je u njenom neformalnom putopisu o Haitiju pod nazivom Reci to mom konju (Tell My Horse, 1937) Hurston ne samo objavila da zombiji postoje, već i da je ,,imala tu retku priliku da vidi i dodirne jedan autentičan slučaj".

„Slušala sam grgoljenje koje je dolazilo iz njegovog grla, a zatim sam uradila nešto što još niko nije uspeo - fotografisala sam ga".

Slika Felicije Feliks-Mentor, jednog ,,pravog" zombija je zaista avetinjska.

Nedugo nakon ovog susreta, Hurston je užurbano napustila Haiti, verujući da tajno vudu društvo želi da je otruje.

Ukoliko je Hurston i srela zombija na Haitiju, jadna žena koju je uslikala svojim fotoaparatom je verovatno bila 'društveno' mrtva, odbačena od zajednice i po svemu sudeći mentalno obolela (Hurston je srela u jednoj od haićanskih mentalnih ustanova).

Bez obzira na sve, istorijska trauma vezana za ropstvo kao da podupire njeno užasno stanje i izgled žene koja je ostavljena bez igde ičega, da se kreće kao živa smrt.

I serija Okružen mrtvima takođe kao da odzvanja ehom ovih istorijskih zbivanja.

U njoj se retko može nazreti prava lokacija, ali određene grupe preživelih prolaze i kroz Džordžiju, kroz napuštene predele koji su nekada bili plantaže na kojim su radili robovi.

Da bismo razumeli istoriju zombija, moramo da shvatimo anksioznost koju oni stvaraju u savremenoj američkoj kulturi u kojoj rasa ostaje pitanje od smrtno ozbiljnog značaja.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]