Nenad Jezdić: Bora Šnajder je naš daleki bližnji rođak (VIDEO)

“Dobijao sam ovo priznanje glumac večeri, ali uvek je ovde postojala neka korektnost koja je potrebna pozorištu i koja na neki način ukazuje da su svi šrafovi, svi elementi predstave bitni, pa se to nekako uvek delilo, i kada sam igrao “Mrešćenje šarana”, i prošle godine kada sam igrao Čudo u Šarganu. Nikada nisam dobio obostranu nagradu. Drago mi je da je jedan i drugi žiri tako reagovao”, rekao je Jezdić o nagradama.

Saopštavajući odluku stručnog žirija, glumac Nebojša Dugalić, koji je predstavu već ranije gledao, istakao je kako primećuje da se ona razvila.

“Drago mi je, kao što je to rekao kolega Dugalić, da predstava uzrasta, što je jako za svaku predstavu važno. Predstava je živ organizam bez mistifikacije, bez želje da budemo konfuzni i nerazložni. Svakoj potrebno da od premijere narasta i da ide ka nečem boljem, da ide ka nečem življem, spontanijem i energičnijem. I odlično je što je Dugalić, koji je u žiriju, to primetio i što je to javno kazao. To je meni jedna dobra potpora, pogotovo od kolege do čijeg mišljenja držim i koga intimno i lično cenim. To je nešto dragoceno što potvrđuje da se vredi truditi, da vredi izgarati i da vredi biti mokar posle ove predstave”, kaže Jezdić za Boom93.

Drama Aleksandra Popovića „Razvojni put Bore šnajdera“, koju je Egon Savin adaptirao, prvi put je izvedena 1967. godine. Popović je tada osvojio Sterijinu nagradu za najbolju savremenu dramu. Po izboru kritike, u konkurenciji od 710 drama na srpskom jeziku, „Razvojni put Bore šnajdera“ proglašen je najboljom dramom u periodu od 1944. do 1993. godine.

Oportunizam, koji karakteriše likove predstave, prema Jezdićevim rečima – stvar je mentaliteta.

“’Bora Šnajder’ je drama mentaliteta. Sve ovo što ste večeras gledali nosi u sebi jedan univerzalni scenario, možda samo nama svojstven, i jedno objašnjenje i eksplikaciju samo nama karakterističnu i svojstvenu: da nije smešno, bilo bi tužno i obrnuto – da nije tužno, bilo bi smešno. Mi smo se odlučili, ipak je to nešto življe i spontanije, i dragocenije za pozorište, neka ipak bude smešno”, navodi .

Kako kaže, "Razvojni put Bore Šnajdera" uvek je i tumačen kao istinska komedija, komediografsko delo, mada to nije.

“Razmišljajući o poslu i o gradaciji svog posla u sopstvenoj svesti, kad aktiviram maštu – a glumac je uvek aktivan, to moram da napomenem – stalno razmišljam da je ovo nešto što bi moglo da se igra krajnje realistično, naturalistički i dramski. Samo pokušajte da zamislite kako li zaista izgleda laktanje, kako li zaista izgledaju ti ljudi kojima je stala do toga da su na društvenoj lestvici, da su uspeli da se popnu na statusni vrh i da gledaju odozgo neke druge ljude. Zamislite koliko je to zapravo jedna ozbiljna dramska potka”, kaže Jezdić.

Prema Jezdićevim rečima, Aleksandar Popović iz svog rakursa, intelektualnog i filozovfkog, piše o univerzalnoj karakteristici, a to je siromaštvo.

“Sve proizilazi iz siromaštva, a onda to siromaštvo evoluira i iz jednog bukvalnog i materijalnog, uzrasta i širi se i grana na ono duhovno i siromaštvo svake vrste. Ovo je priča o ubogima, ovo je priča o siromašnima, ovo je priča o ljudima koji nisu graditelji, ovo je priča o rušiteljima, i sve to opet umiveno i obojeno onim našim karakterističnim žanrom: udri brigu na veselje. Sve smo ovo mi. Bora Šnajder je, to sam jednom prilikom rekao, naš daleki bližnji rođak. U tim tranzicionim sistemima i u tim premetačinama vlasti jednog, drugog, trećeg, petog, ko zna kog režima, niko nije bio imun na ispoljavanje tih univerzalnih karakteristika. Aca Popović ima tu zlokobno rečenicu koje kaže: Danas će sutra biti juče – prolazi vreme. Ljudi se smeju kad to kaže taj Bora Šnajder, ali čini mi se to je ono što siromašne dezavuiše i onda ih postavlja u te pozicije oportunizma i snishodljivosti. Činjenica da će danas i ovo večeras, već sutra biti juče, odnosno prekjuče itd., to je ta agonija, to je ta drama, to je ta panika koja neostvarene, uboge, kažem, siromašne dovede u tu meru poniženja i oportunizma”, navodi Jezdić.

Govoreći o oportunizmu, Jezdić kaže da ne želi da se posebno fokusira na ovo vreme. On postoji i danas, ali svako vreme, kako navodi, ispoljava taj mentalitet.

“Jedini realni način da čovek učini drugačijim svoj mentalitet jeste samo po sebi, na sebi i u sebi. To je jedina promena koja je moguća. Nikakva ideologija, nikakve partije, nikakvi sistemi, nikakva naravoučenija, nikakva nadrifilozofija, nikakvi pokreti, nikakve zastave, nikakvi govori – ne. To je suština, čini mi se, čoveka i društva. Promena je samo to da se ti probudiš i da ti osvaneš jednog dana i u nekom trenutku i da ti sebe učiniš drugačijim. E to je najteža borba. To je podvig. To se meri onim rečnikom podviga i podvizavanja. To je isključivo i samo individualna stvar”, rekao je Jezdić.

Dodaje da zbog toga Boru Šnajdera ne treba posmatrati iz trenutnog  ili bilo kog drugog političkog konteksta, nego isključivo iz konteksta mentaliteta i jedne stalne permanentne oštrice po kojoj hodamo.

 “Oštricu smo sami isklesali, sami smo je izoštrili, sami smo je učinili tako britkom i tako razarajućom. Nije nam poturena, a mi po toj oštrici igramo”, kaže Jezdić.

Kako dalje navodi, Bora Šnajder pravi svoj štep i svoju mustru i vremena, i trenutka, i karijere, i svog života.

“On tu pravi neku svoju šnajdersku pređu i tka neko sukno, neko platno i neku svoju šaru. A to je mustra davno nametnuta i uvek nam se iznova nameće. Snaga je samo u onome što ćemo mi kao pojedinci želeti da odbijemo kada nam se ponudi i za šta ćemo biti mi sposobni i odlučni da negiramo iz svog postojanja i da ga odbacimo. Zato je Bora Šnajder proglašena najboljom posleratnom dramom, savremenom dramom – ne komedijom, ne farsom. Likovi se upravo u tom svom oportunizmu učine komičnim i farsičnim. I to je opet karakteristično samo ovde i za nas. Ne – ovo je jako zlokobno. Kada ja intimno, duboko razmišljam o tome šta sam igrao, ovo je zapravo jako slikovito, šrafirano, iscrtano, obojeno, namazano, namirisano, naraslo, ali zlokobno u svojoj suštini", zaključuje Jezdić.

Kompletan intervju pogledajte u VIDEU.

Glumci koje stručni žiri proglasi najboljim glumcima tokom takmičarskih večeri, ulaze u konkurenciju za glavnu nagradu festivala – statuetu Milivoja Živanovića, rad akademskog vajara Jovana Soldatovića. Pored Nenada Jezdića, u konkurenciji za glavnu nagradu je Ozren Grabarić, koji je tumačio ulogu Švejka u istoimenoj predstavi. On je, kao i Jezdić, najboljim glumcem proglašen i od strane stručnog i od strane žirija publike.

Stručni žiri čine glumica Ljiljana Blagojević, predsednica žirija, reditelj Slavenko Saletović i glumac Nebojša Dugalić, koji je i laureat 27. Glumačkih svečanosti.

Žiri publike čine direktorka Biblioteke "Srboljub Mitić" Malo Crniće Danijela Božičković Radulović, predsednica žirija, prim. dr Srećko Bosić, hirurg, i Dragan Kuzmanović, diplomirani pravnik.

Treće takmičarske večeri sledi predstava "Otac" Florijana Zelera, koju će izvesti ansambl Ateljea 212, a koju je režirao Paolo Mađeli.