Veljko Bulajić, Bitka na Neretvi i film: „Reditelj za kog su znali svi u Jugoslaviji“

Veljko Bulajić, jedan od najvećih filmskih reditelja sa prostora bivše Jugoslavije, preminuo je u 97. godini, potvrdili su članovi njegove porodice.

Poznat je kao autor nekih od najvećih filmskih ostvarenja nekadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), a pre svega Bitke na Neretvi iz 1969. godine.

Reč je o najskupljem jugoslovenskom filmu, u kom uloge, uz najveće domaće zvezde, poput Velimira Bate Živojinovića, Milene Dravić i Ljubiše Samardžića, imaju i holivudski velikani Orson Vels i Jul Briner, Italijan Franko Nero kao i Sergej Bondarčuk, slavni sovjetski režiser i glumac.

„Prva asocijacija na njega uglavnom su ti veliki, spomenik-filmovi o partizanskoj borbi, gde je Bulajić autor te grane jugoslovenskog filma", kaže rediteljka Mila Turajlić, autorka dokumentarnog filma Sinema komunisto, o filmovima iz doba SFRJ, za BBC na srpskom.

„Bio jedan od reditelja koji su postavili temelje velikih ratnih spektakla", navodi Turajlić.

• Bitka na Neretvi: Film koji je doveo Holivud u SFRJ
• Jugoslavija i Oskar: Nagrada za najbolji strani film skoro nemoguća misija
• Elizabet Tejlor, jahte, avioni, glamur, piće i uloga Tita u Sutjesci: Pet detalja iz života Ričarda Bartona
• Pola veka „Leptirice”, filma koji je 'veći utisak ostavio na gledaoce, nego na kinematografiju'

Glumica Mirjana Karanović, koja je igrala u Bulajićevom filmu Obećana zemlja iz 1986. godine, za reditelja kaže da je tokom Jugoslavije bio „pojam".

„Još dok sam bila dete, gledala sam njegove filmove, a bio je verovatno jedini reditelj za kog su svi u zemlji znali", navodi Karanović za BBC na srpskom.

„Veliki, državni reditelj, koji je snimao velike filmove."

Crveni talas

Bulajića upravo tako mnogi pamte, kao „državnog reditelja".

Prvi partizanski ep koji je snimio bila je Kozara (1962), snimljen povodom 20 godina od bitke na planini u Bosni i Hercegovini u Drugom svetskom ratu.

Krajem iste decenije, snima i Neretvu, poznatoj i kao Bitka za ranjenike, o četvrtoj ofanzivi protiv boraca Narodnooslobodilačke borbe.

Turajlić smatra da je Bulajić bio državni reditelj „u meri u kojoj je morao da bude dobro politički povezan kako bi imao državnu podršku koju su ti filmovi zahtevali".

A ta podrška bila je velika.

Sve je u Neretvi bilo grandiozno, naročito kadrovi sa desetinama hiljada statista, kao u Ben Huru ili Kleopatri, a u snimanju je učestvovalo i nekoliko hiljada vojnika Jugoslovenske narodne armije, sa sve oklopnim vozilima.

Poster za film je radio Pablo Pikaso, jedan od najpoznatijih slikara u istoriji.

Aleksandar Janković, profesor Fakulteta dramskih umetnosti, ranije je izjavio za BBC da je Neretva „komercijalni vrhunac Crvenog talasa" i „režimsko delo par ekselans".

„Svakako da su najemotivnije scene kada svi pevaju Padaj silo i nepravdo ili završetak, kada Bata Živojinović korača sredinom kadra, a oko njega su ranjenici i narod.

„Entuzijazam i uložen novac su basnoslovni, a Bulajićevo umeće će svakako nadigrati i objektivno skuplji nastavak Sutjeska, sa Ričardom Bartonom u ulozi Tita", kaže Janković.

Pored Neretve, u bioskope su tokom tih nekoliko decenija stigli i Sutjeska, Boško Buha, Užička republika, Most, Partizanska eskadrila, što se naziva Crvenim talasom.

Pandan Crvenom talasu bio je Crni talas, čiji su autori Aleksandar Petrović, Dušan Makavejev, Živojin Pavlović, Želimir Žilnik okarakterisani kao kritičari komunističkog društva.

Ipak, Turajlić smatra da se Neretva „ne može opisati samo kao propagandni film".

„Postoji niz filmova koji su bili samo to i koji je istorija zaboravila, zato što nisu dobri."

Trajna popularnost Neretve, smatra, jeste dokaz da je reč o „veoma ozbiljnom ratnom filmu", zbog čega je „u poslednjih 20 godina njegova pozicija revalorizovana".

Neretva se danas često nalazi na listama najboljih ratnih filmova u istoriji, a posebno najboljih koji se bave tematikom Drugog svetskog rata.

Film je bio i u užem izboru za Oskara u kategoriji najbolji strani film.

• O kraju sveta i apsurdu: Koliko je „Doktor Strejndžlav“ aktuelan i danas
• Dragan Maksimović, filozof u telu glumca koji je voleo slobodu
• Dve decenije od odlaska Miodraga Petrovića Čkalje, simbola domaće komedije
• Život Žanke Stokić ili tragedija komičarke

Sa Titom o Neretvi

Veljko Bulajić za Večernji list, 2016. godine

Upoznali smo se na poziv tadašnjeg direktora Tanjuga i pitao me je koji mi je sledeći projekat.

Objasnio sam da bih želeo da snimim film o bici za ranjenike, jedinstvenom događaju u Drugom svetskom ratu, kada je cela vojska rizikovala opstanak braneći ranjene drugove.

Tito mi je odmah rekao da imam njegovu podršku, da mogu računati na njegovu pomoć.

Usledile su dve pune godine priprema.

Kada smo bili spremni, smatrao sam da je u redu poslati scenario Titu na čitanje.

Nekoliko dana kasnije, Titovi savetnici priredili su sastanak s njim.

Pola sata pre nego što će me Tito primiti, rekli su mi da je scenario vrlo zanimljiv, ali da ne valja jer nigde nema Titovog lika i odveli su me kod njega.

Skupio sam hrabrost da mu kažem da se ne slažem s njegovim saradnicima, ali da mu objasnim da njega u filmu ima u poruci da svi ranjenici moraju biti spašeni, te u naredbi da se sruši most.

On je malo ćutao, pa rekao da nastavim po svome, a da sa njegovim savetnicima više ne kontaktiram.

Posle tog susreta, Jadran film je imao sve što je samo mogao poželeti, JNA je bila na raspolaganju za snimanje.

Zanimljivo je da zbog te podrške čak nismo išli na cenzorsku komisiju, pa je Neretva danas jedini film u bivšoj Jugoslaviji bez cenzorske oznake.

Tito je film prvi put video na premijeri u Sarajevu.

'Gospodin čovek'

Rođen je 22. marta 1928. u Vilusima, kraj Nikšića, u Crnoj Gori.

Detinjstvo je proveo u Sarajevu, gde je završio srednju školu.

Sa 13 godina se u Drugom svetskom ratu priključuje partizanima.

Najstariji brat Đorđe je poginuo u ratu, dok su Stevan i Veljko preživeli, iako su i oni bili ranjavani.

Posle rata, Bulajić upisuje filmsku režiju na Centro Sperimentale, italijanskoj nacionalnoj filmskoj školu u Rimu, gde diplomira 1959. godine.

U Italiji je bio asistent velikanima kinematografije, poput Federika Felinija.

Kada se vratio u Jugoslaviju, započeo je i rediteljsku karijeru, kada u zemlju donosi „tradiciju italijanskog neorealizma", kaže Turajlić.

Jedan od najboljih primera toga je i njegov debitanski dugometražni film Vlak bez voznog reda iz 1959. o posleratnim migracijama stanovništva, kojim osvaja Zlatnu arenu za najbolji film Festivala u Puli.

Bio je nominovan i za Zlatnu palmu na Festivalu u Kanu, jednom od najprestižnijih na svetu.

Posle toga, slede naučnofantastični film Rat (1960), Uzavreli grad (1961).

Tokom sedamdesetih, snima Atentat u Sarajevu (1975) o ubistvu Franca Ferdinanda u Sarajevu 1914. godine, koji mu je do danas ostao jedan od najpoznatijih, i Čovjek koga treba ubiti (1979)

Potom slede Visoki napon (1981), Veliki transport (1983) i Obećana zemlja (1986), gde je ulogu imala i Mirjana Karanović.

„Igrala sam mladu partizanku i sećam se da je on hteo da ona jako dobro izgleda, što mi je bilo neverovatno, jer sam pre toga sve igrala žene iz naroda i nisu mi stavljali šminku.

„Tako da se sećam tog šminkanja, za koje je tražio da ne bude prenaglašeno, već prirodno", kaže Karanović.

U tome vidi još jednu njegovu karakteristiku: „Jako mu je bilo važno da se on o svemu pita i da komanduje svime".

„Sećam se da mi se kostimografkinja žalila da kad god mu iznese predlog o kostimu, on to odbije i nije više znala šta da radi.

„'Pusti ga da on odluči - donesi mu tri kostima i odabraće taj koji i ti misliš da je najbolji, ali mu daj priliku da odluči', rekla sam joj i tako je i bilo."

Sve je to, kako kaže, radio sa puno autoriteta i uz osmeh, bez agresije.

„Bilo mu je jako važno i da se se dopadne ljudima, ekipi, da postoji neka dobra atmosfera, da je galantan, da se pokaže kao džentlmen, što je bio. Gospodin čovek, što se kaže."

Sinema komunisto

Po raspadu Jugoslavije u krvavom ratu, Bulajić više nije snimao.

Izuzetak je film Libertas iz 2006. godine o dubrovačkom književniku Marinu Držiću.

Večernji piše i da je dve godine radio na velikom ratnom filmu o Vukovaru, hrvatskom gradu na granici sa Srbijom, koji je razoren u opsadi Jugoslovenske narodne armije tokom sukoba devedesetih, ali da je taj projekat propao.

Poslednji njegov film, Beg do mora iz 2017. nikada nije prikazan, jer nikada formalno nije ni dovršen, piše Jutarnji.

Prethodno mu je Odlukom Festivala mediteranskih zemalja u Rimu 2013. dodeljena Nagrada za životno delo.

Nagradu mu je uručio Franko Nero, zvezda Bitke na Neretvi.

Oko tog filma je u jednom trenutku bilo i sporenja čiji je - Bulajić je 2013. naveo da je hrvatski, ne jugoslovenski.

Oglašavao se ponekad i po političkim pitanjima, pa je tako uoči predsedničkih izbora 2023. u Crnoj Gori podržao Mila Đukanovića, dotadašnjeg predsednika.

U međuvremenu je bio i jedan od aktera dokumentarca Sinema komunisto.

„Prema meni kao debitantkinji se od početka postavio sa dosta razumevanja i jedini je od svih učesnika tražio da vidi film", kaže Turajlić.

„Dok ga je gledao, izvadio je blokčić i olovku, a ja se uhvatila za glavu", dodaje uz osmeh.

Na kraju je, kaže, imao dva „vrlo tehnička, rediteljska predloga", koji su i te kako bili na mestu.

„Imala sam od njega neverovatnu podršku, bio je na premijerama mojih kasnijih filmova posle i jako ga je zanimao put kojim sam krenula.

„Zaista sam ga doživljavala kao dobronamernog starijeg kolegu."

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]