Religija i humanost: Kada su verski volonteri u Srbiji desna ruka pacijentima

Kada je Antonela Riha kao devojčica ležala u bolnici u crnogorskom gradu Kotoru zbog povređene ruke, pored medicinskih sestara i lekara, negovale su je i katoličke časne sestre.

„Časna sestra mi je pomagala da mogu da jedem, hranila me, donosila mi vodu, bila je stalno prisutna na našem dečijem odeljenju da uskoči šta god treba, prava negovateljica.

„Sećam se da je bila divna - blaga i nežna", kaže Riha, 63-godišnja Beograđanka, za BBC na srpskom.

Upravo to su glavni zadaci i pravoslavnih volontera u Beogradu, koji već deset meseci u dogovoru sa državom pomažu bolesnicima posle operacija srca na Klinici za kardiohirurgiju Kliničkog centra Srbije.

Volonteri su angažovani u okviru Verskog dobrotovornog starateljstva, humanitarne organizacije Srpske pravoslavne crkve.

• Kako izvesti operaciju nad zdravstvom u Srbiji: Lekari daju devet predloga
• Jezuiti iz komšiluka i ušuškani manastir u centru Beograda
• Lečenje puno istorije: Zemunska bolnica - najstarija u Srbiji

Rade s blagoslovom patrijarha srpskog Porfirija, a uz podršku Ministarstva zdravlja, ističe episkop Petar, koordinator projekta.

„Skupilo se 40 do 50 volontera, koji su prethodno imali jednu vrstu obuke, budući da oni pomažu u okviru nemedicinskih poslova u toj klinici.

„To je, na primer, guranje kolica ili ako treba da se bolesnicima nešto doda ili pomogne na neki način", kaže 36-godišnji episkop za BBC na srpskom.

Prošli su obuku na klinici uz kontrolu medicinskog osoblja i podršku Ministarstva zdravlja, dodaje.

Ko su volonteri?

Nije reč o sveštenicima ili monasima, već civilima koji imaju redovne poslove, ali nađu vremena i za dobrotvorni rad.

Među dobrovoljcima je i Božica Velousis, filološkinja zaposlena u Kulturno-prosvetnoj zajednici, koja se već godinama bavi i humanitarnim radom, kao i pisanjem.

Od juna prošle godine odlazi na Kliniku za kardiohirurgiju, gde jednom do dva puta nedeljno po četiri sata pomaže u šok sobi.

Tamo leže pacijenti kojima je potrebna intenzivna nega.

„Kad dođem ujutro, poslužim doručak, tu su pacijenti posle operacije, potrebna im je pomoć da jedu, pre toga im obrišem ruke, lice, umijem ih.

„Poslužimo ih vodom, čajem, pričamo sa njima kako se osećaju, malo ih motivišemo i uputimo neku lepu reč da se oraspolože", opisuje Velousis.

Zbog privatnosti pacijenata i njihovog zdravstvenog stanja, sa njom razgovaramo van bolnice.

I bolesnici i medicinske sestre su ih, kaže, vrlo lepo prihvatili, što je motiviše da nastavi.

„Kad sam napravila pauzu nekoliko dana i kad sam se vratila, jedna pacijentkinja mi je rekla 'gledala sam kad će da se otvore vrata da vas vidim da li dolazite'", prepričava ozareno.

Kada pacijent napusti odeljenje, volonteri obrišu aparate, kablove, zategnu krevet.

Božica je naučila i da pakuje gazu, tako da ne vire končići koja ide na sterilizaciju.

„Nastaviću da idem, to je sad postalo sastavni deo mog nedeljnog planera.

„Vaspitana sam da pomognem ljudima koliko je u mojoj moći, lepo je kada znate da ste nekome pomogli i to treba da se doživi", kaže Velouisis.

Volonteri su pravoslavni vernici različitih zanimanja, od profesora, do radnika.

„Raznobojan je spektar zanimanja i pozicija ljudi koji pomažu.

„Oni nisu tu da propovedaju ili da vrše bilo kakvu vrstu duhovne misije, osim činjenja dobrog dela", ističe episkop Petar.

Učešće je već dovoljno veliko - to je „tiha misija koja govori delima ljubavi, a ne rečima ili doktrinom", ocenjuje.

„Naći se tako teškom bolesniku, presvlačiti ga ili kupati - težak je i zahtevan posao za koji je potrebno puno odricanja i ljubavi da neko pristane da priloži tako slobodno vreme, besplatno".

• Draga Ljočić - prva srpska lekarka i pionirka borbe za prava žena u Srbiji
• Misterija gospođice V: Kanađanka u srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu
• Ko je bila Katarina Harlej, britanska bolničarka kojoj su srpski vojnici podigli spomenik u Solunu

Kakve su reakcije?

Otkako se projekat SPC-a sprovodi, i pacijenti i medicinsko osoblje su imali samo najbolje utiske, navela je ministarka zdravlja Danica Grujičić u pisanom odgovoru za BBC.

„Uvek sam govorila da lekari leče, ali da iskazani briga i saosećanje pacijente izlečuju.

„Volonteri su tu da ohrabre, oraspolože pacijente, da im vrate pozitivan duh neophodan za njihov dalji oporavak", kaže Grujičić.

Dodaje da očekuje da će se ova saradnja nastaviti.

U današnje vreme, ovakva volonterska pomoć je zaista redak primer brige za bližnjeg i pomoći onima kojima je neophodna, kao i prezauzetom medicinskom osoblju, dodaje.

„Drago mi je da je među volonterima i mnogo mladih, ima i primera studenata medicine, što me posebno raduje", poručila je profesorka Medicinskog fakulteta.

U ime 1.200 pacijenata koliko ih je na Klinici za kardiohirurgiju operisano u tom periodu, volonterima se ranije zahvalio i direktor klinike Svetozar Putnik.

„Vi ne samo da boravite na našoj klinici, nego direktno učestvujete u lečenju bolesnika.

„Mogu da zamislim koliko je teško da kada izađete sa naše klinike, gde provedete šest ili osam sati negujući najteže bolesnike nastavite sa vašim svakodnevnim životom", rekao je Putnik.

Sveštenici postoje zasebno

Pošto je u pitanju pilot projekat, rezultati rada su objavljeni tek posle devet meseci, jer su organizatori želeli da vide hoće li zaživeti.

Ne samo da je zaživeo, sada i druge klinike žele da im dođu i pomognu pravoslavni volonteri, kaže episkop Petar, za šta su i u SPC raspoloženi.

Volonteri pomažu svima bez obzira na rasnu, versku ili nacionalnu pripadnost, dodaje.

Nevezano od njihovog rada, pacijentima su u bolnicama već godinama na raspolaganju sveštenici.

„Ako neko dirnut dobrim delima volontera, ljubavlju ili žrtvom u sebi prepozna poziv božiji ili želju prema crkvi, on je uvek dobrodošao da dođe u crkvu ili pozove sveštenika.

„Mi uglavnom u skoro svim bolnicama i kliničkim centrima imamo kapele, tu su raspoređeni sveštenici koji služe i oni su za to školovani i posvećeni da pruže duhovni razgovor, ispovest, pričešće ili molitvu", kaže episkop.

Sestre Milosrdnice i Zemunska bolnica

Donedavno su u pojedinim bolnicama u Srbiji bile angažovane i katoličke časne sestre - milosrdnice, ali su prestale sa radom zbog starosti.

Redu sestara milosrdnica svetog Vinka Paulskog još 2. avgusta 1887. godine poverena je Zemunska bolnica, najstarija bolnica u Srbiji.

Ovu najstariju bolnicu u Srbiji one su vodile sve do 1946.

Sestre milosrdnice delovale su u Srbiji i u Beogradu, Zrenjaninu, Pančevu, Kovinu, Šapcu, Petrovaradinu, Vrbasu.

„U tim mestima sestre su radile u državnim bolnicama i staračkim domovima kao medicinske sestre, ali i kao pomoćno osoblje.

„Nažalost, zbog sve manjeg broja članica i različitih nepovoljnih društvenih okolnosti postepeno se prestajalo s radom", navodi sestra Katarina u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

Poslednja kuća koju su imale u Srbiji zatvorena je 2021. godine zbog starosti sestara i mali su izgledi da će se uskoro obnoviti, dodaju.

U bolnicama, na različitim odeljenjima i u različitim zavodima, deluju još na području Hrvatske i Bosne i Hercegovine.

„Nažalost, zbog sve manjeg broja radno sposobnih sestara ostao ih je još mali broj, svega petnaestak", navodi Katarina.

• Džetseterka koja se odrekla svega i postala časna sestra koja ne govori
• Misterija ubistva 11 časnih sestara u Drugom svetskom ratu: Žrtva ili mit

Družba sestara milosrdnica iz Zagreba, osim regiona, deluje i u Bugarskoj, Italiji, Austriji, Kanadi, Argentini, Paragvaju i Salomonskim Ostrvima, podaci su sa njihovog sajta.

One „rade u bolnicama sve što i medicinske sestre, a ako ih neko o Bogu pita, govore i o njemu, ali nikome taj razgovor ne nameću", napominje sestra Katarina.

„Tokom naše istorije sestre su u teškim vremenima i teškim uslovima radile u bolnicama, bile su isterane iz svojih bolnica koje su im oduzete, u nekim zemljama nisu smele raditi u svojim kaluđerskim uniformama, strogo se pazilo što i kako rade.

„Iz svega toga naučile su, kako im je rekao jedan župnik u Vrbasu, da je važnije Bogu govoriti o bolesnicima, to jest u molitvi Bogu preporučivati njihove potrebe, strahove, patnje i boli i na taj način biti uz njih", zaključuje sestra Katarina.

Slična su iskustva i Antonele Rihe.

Ona se drugi put sa časnim sestrama u bolnici srela i u odraslom periodu kada je bila na bolničkom lečenju u Rimu, i za oba puta je vežu samo „fantastične uspomene".

„Ja sam ateista, potičem iz ateističke porodice, ni u jednom trenutku tu nije bilo nekog verskog ubeđivanja", kaže.

Ova novinarka sa višedecenijskim iskustvom, podseća na hroničan problem sa manjkom medicinskog osoblja koje odlazi iz Srbije, te da je svaka vrsta negovatelja korisna.

Da su preopterećenost medicinskog osoblja (50 odsto) i niske zarade (46 odsto) najveći problemi u srpskom zdravstvu, pokazala je i anketa Ministarstva zdravlja i Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (Naled).

Svaki deseti anketirani lekar planira odlazak u inostranstvo u narednih pet godina, navodi se u istraživanju objavljenom 2023.

„Ko god je bio u bolnici, mogao je da vidi medicinske sestre kako ne staju, ne zaustavljaju se ni sekund od sobe do sobe, pomažu bolesnima i u onim stvarima koje nisu njihov posao.

„Da li su volonteri iz neke organizacije ili crkve, nije važno, svaka namera da se nekome pomogne je dobra i treba je pozdraviti", zaključuje Riha.

Kako izgleda borba žena da postanu rimokatoličke sveštenice:

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]