Tekst je ažuriran 21. marta 2024. godine

Zamislite velike okrugle dimnjake koji se uzdižu nad poljem pšenice i plantažama jabuka negde u unutrašnjosti Srbije, a na njima amblem većini poznat iz kultne serije Simpsonovi - prikaz jezgra atoma oko kojeg kruže elektroni.

Možda bi tako izgledala razglednica iz nuklearne budućnosti, pod uslovom da se jednog dana obistine najave srpskih političara.

Srbija razmatra uvođenje većeg broja malih modularnih reaktora za upotrebu nuklearne energije, ali suočava se sa problemima, rekao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić na prvom Samitu o nuklearnoj energiji u Briselu, koji organizuju Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) i Kraljevina Belgija.

„Prvi problem jeste da, barem u mojoj zemlji, nemamo potrebno znanje o korišćenju nuklearne energije i ne znamo kako ćemo obezbediti to znanje i te ljude.

„Druga stvar jeste kako ćemo finansirati sve ove projekte", izjavio je Vučić u martu 2024. godine.

Dodao je da je Srbija zainteresovana za bar četiri mala modularna reaktora, što je investicija od oko 7,5 do osam milijardi evra, za šta je potrebna podrška vodećih država EU.

Ovo nije prvi put da Vučić govori o potencijalnim elektranama u Srbiji - o tome je 2021. godine razgovarao i sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom.

A 2019. godine, prilikom posete Putina Srbiji, dve zemlje su potpisale 21 sporazum, od kojih su se dva odnosila na oblast nuklearne energije.

• Titova atomska bomba: Politička želja protiv nauke
• Da li Srbija može da smanji korišćenje uglja i zašto je to važno
• Rusija gradi nuklearnu elektranu u Burkini Faso
• Zašto Evropa ne zabranjuje rusko nuklearno gorivo

U Srbiji trenutno ne postoji regulatorni i administrativni okvir koji bi uredio izgradnju i rad nuklearnih elektrana, a nema ni naučnog i stručnog kadra koji bi u tome mogao da učestvuje, navodi se u Strategiji razvoja energetike Republike Srbije do 2025. godine sa projekcijama do 2030. godine.

Nema ni obučenih stručnjaka koji bi mogli da brinu o tretmanu visoko radioaktivnog otpada i istrošenog nuklearnog goriva, kao ni regulative u toj oblasti, piše u dokumentu.

U prethodnim godinama, ruska državna korporacija za atomsku energiju Rosatom je izrazila interesovanje za izgradnju nuklearne elektrane u Srbiji, ali se ta ideja do sada nije obistinila.

Rusija već gradi nuklearne elektrane u susednim Mađarskoj i Bugarskoj, a izvoz visoke tehnologije u oblasti nuklearne energetike je jedan od aduta Moskve na svetskom tržištu, kaže ruski stručnjak Konstantin Simonov, generalni direktor Fonda za nacionalnu energetsku bezbednost.

„Rosatom aktivno radi na stvaranju novih prilika za izvoz nuklearne tehnologije, a država Rusija to podržava, tako da verujem da bi bili spremni da grade i treću nuklearnu elektranu na Balkanu", dodaje.

Iz Energetske zajednice, međunarodne organizacije sa sedištem u Beču, za BBC na srpskom su ranije rekli da neće komentarisati mogućnost izgradnje ruske nuklearne elektrane u Srbiji.

„Izgradnja nuklearnog postrojenja je rezultat suverene odluke svake države i odgovornost za izgradnju nuklearnih postrojenja je isključivo na državi", rečeno je iz Međunarodne agencije za atomsku energiju u Beču u pisanom odgovoru.

Ministarstvo rudarstva i energetike nije odgovorilo na pitanja BBC-ja o pregovorima sa kompanijama koje bi u Srbiji mogle da grade nuklearnu elektranu, kao ni o perspektivi prevazilaženja izazova na polju kadrova i regulative.

Javno preduzeće „Nuklearni objekti Srbije" uputilo je BBC na Direktorat za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije (Srbatom).

Iz Direktorata su naveli da, s obzirom na važeći moratorijum, pitanja koja se tiču mogućnosti izgradnje nuklearne elektrane nisu u njihovoj nadležnosti.

Da li Srbiji treba nuklearna elektrana?

Nuklearna elektrana je pouzdan izvor energije - može da proizvodi ujednačene količine struje tokom cele godine.

Ako bi se usmerila na korišćenje nuklearnih goriva, Srbija bi mogla da smanji potrošnju uglja, a time i zagađenje vazduha, smatraju stručnjaci.

Beograd je često na prvom mestu među gradovima sa najzagađenijim vazduhom na svetu, a krivci za to su upravo termoelektrane na ugalj, druge fabrike, saobraćaj i individualna ložišta.

Potpisivanjem Deklaracije o zelenoj agendi za Zapadni Balkan u novembru 2020. godine, Srbija se obavezala da će do 2050. izbaciti ugalj iz upotrebe.

„Ako brinemo o životnoj sredini, moramo da napuštamo termoelektrane, a najbolji način za to je prelazak na nuklearnu energiju", objašnjava Miloš Zdravković, stručnjak za energetiku.

Dobijanje struje u nuklearnim elektranama emituje veoma male količine ugljen-dioksida i sitnih čestica, dodaje on, što potvrđuje i analiza Međunarodne agencije za atomsku energiju iz Beča.

Takođe, „struja koja se proizvodi u nuklearkama je veoma jeftina", navodi Zdravković.

Srbija „zimi ima manjkove, a leti viškove električne energije", ali u proseku „uspeva da proizvede dovoljno struje za svoje potrebe", ocenjuje on.

„U zavisnosti od tipa i broja reaktora, u nekoj budućoj nuklearnoj elektrani bi moglo da pre proizvodi od 200 do više od 1.000 megavata po reaktoru."

Oko 70 odsto električne energije, odnosno 2.500 megavata, proizvedene u Srbiji potiče iz termoelektrana na ugalj, pokazuje Energetski bilans Republike Srbije za 2019. godinu.

„Da li Srbiji treba nuklearna elektrana je pitanje energetike, a sa kim bi mogla da je gradi je pitanje politike, i to vrlo delikatno", kaže Nikola Rajaković, penzionisani profesor Elektrotehničkog fakulteta i predsednik Saveza energetičara Srbije, za BBC na srpskom.

„Kada se male zemlje kao što je Srbija opredele za nuklearnu tehnologiju, one postaju politički i energetski zavisne od zemlje koja im tu tehnologiju isporučuje.

„Gotovo da nema idealnijeg načina od nuklearne elektrane da se mala zemlja natera da igra po notama koje svira isporučilac, ko god on bio", ističe Rajaković.

• Francuska prikrivala pravi uticaj nuklearnih testova u Pacifiku
• Vetar kao energetska revolucija koju treba pažljivo voditi
• Koliko košta ugradnja solarnih panela u Srbiji i da li se isplati

Ruski stručnjak Konstantin Simonov ističe da Rusija daje veoma povoljne kredite državama u koje izvozi nuklearnu tehnologiju.

„Ako pogledamo primer Mađarske, Bugarske i Turske, vidimo da su tako povoljni uslovi da je u Rusiji praktično nemoguće dobiti takav kredit", kaže.

Rosatom se strateški bori za tržišta na kojima bi konkurencija mogla da ih potuče, dodaje on.

„Njihova logika je da, ako oni ne izgrade nuklearnu elektranu, izgradiće je Amerika, Francuska ili Kina."

Međutim, ova strategija ponekad dovodi do sukoba interesa između energetskih giganata u samoj Rusiji, skreće pažnju Simonov.

„Već godinama se postavlja pitanje zašto Rusija investira u alterantivne oblike energije u zemljama kojima planira da poveća isporuke gasa."

U Rusiji ne postoji telo koje bi centralizovalo donošenje strateških odluka o izvozu energenata i zato se „svaka kompanija bori za sopstvene interese", objašnjava Simonov.

Zagađenje vazduha: Šta možemo da uradimo da bi vazduh bio čistiji

Da li je izgradnja nuklearne elektrane u Srbiji moguća?

U ovom trenutku ne, zato što je izgradnja nuklearnih elektrana u Srbiji zabranjena zakonom.

Tri godine posle černobiljske katastrofe, tadašnja Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija je 1989. uvela moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana, koji je i dalje na snazi pošto ga je Srbija nasledila, objašnjava advokat Vladimir Tupanjac za BBC na srpskom.

Tim zakonom je zabranjena „izgradnja nuklearnih elektrana, postrojenja za proizvodnju nuklearnog goriva i postrojenja za preradu isluženog nuklearnog goriva", navodi Tupanjac.

„Kako bi se moratorijum ukinuo, Zakon iz 1989. godine mora prestati da važi", navodi Tupanjac.

Od raspada Jugoslavije, Srbija nije ukidala moratorijume, pa nema primera kako se to radi u praksi.

U teoriji, postoji nekoliko načina.

„Najčešće, zakon prestaje da važi donošenjem novog zakona koji uređuje istu oblast", kaže Tupanjac.

„Pojedine odredbe zakona mogu prestati da važe ukoliko se donese zakon o izmenama i dopunama zakona", objašnjava.

Takođe, zakon ili neke njegove odredbe mogu prestati da važe ako ih Ustavni sud proglasi neustavnim.

„Od svih navedenih opcija, najizglednije je donošenje novog zakona kojim bi se uredila oblast izgradnje nuklearnih elektrana", zaključuje Tupanjac.

Iako je moratorijum na snazi, Srbija je 2019. godine donela novi Zakon o radijacionoj i nuklearnoj sigurnosti, kojim je propisala opšte odredbe o izgradnji nuklearnih postrojenja - izdavanje saglasnosti, izbor lokacije, projektovanja postrojenja i izdavanje potrebnih licenci.

• Istorijske fotografije Černobilja - prvi sati posle nesreće
• Černobilj kroz objektiv srpskog turiste
• Kako se sećamo Černobilja u Srbiji
• Šteta od radijacije u Černobilju „nije preneta na decu“

U novembru 2021. je tadašnji direktor JKP „Beogradske elektrane" Rade Basta u otvorenom pismu predsednici Vlade Srbije Ani Brnabić i ministarki rudarstva i energetike Zorani Mihajlović (obe su tada bile na tim funkcijama) pozvao da se razmotri ukidanje moratorijuma.

„Jeftinija proizvodnja, tehnološki razvoj, energetska stabilnost i bezbednost i zaštita životne sredine" su neke od prednosti korišćenja nuklearne energije koje je Basta naveo u pismu.

Do sada nisu, koliko je poznato, preduzeti koraci u smeru promene zakona.

Prema Ustavu, predlog mogu da podnesu narodni poslanik, vlada, skupština autonomne pokrajine ili grupa od najmanje 30.000 birača.

Mnoge zemlje Evropske unije se već decenijama oslanjaju na energiju iz nuklearnih elektrana,

U Nemačkoj, međutim, opada podrška nuklearnoj energiji - od 2011. godine, ugašeno je 11 od 17 reaktora koliko je tada imala, a građani ne podržavaju ideje o izgradnji novih nuklearnih elektrana, pokazuju podaci sajta World Nuclear.

U Austriji nema aktivnih nuklearnih elektrana. Cvetendorf je jedina nuklearna elektrana na svetu koja je izgrađena, ali nikada nije uključena zbog odluke o zabrini korišćenja donetoj na referendumu krajem 1980-ih godina,

Ova zemlja danas aktivno lobira protiv korišćenja nuklearne energije.

U Italiji, gde je moratorijum prestao da važi pre 10 godina, nedavno je ponovo pokrenuta diskusija o izgradnji nuklearki, ali još nema političkog konsenzusa.

Da li je moguće pokrenuti nuklearna postrojenja u Italiji

Tatjana Đorđević, novinarkasaradnica

U Italiji su do 1987. godine bile aktivne četiri nuklearne centrale.

Na referendumu, održanom godinu dana nakon černobiljske katastrofe, odlučeno je da moraju da se izmeste, što je dovelo do njihovih zatvaranja.

Dve decenije kasnije, u vreme vlasti bivšeg premijera Silvija Berluskonija, 2008. godine otvorena je rasprava o pokretanju nuklearnih reaktora.

Tadašnji ministar za ekonomski razvoj Klaudio Skajola predložio je izgradnju deset novih centrala.

Međutim, na put ovoj ideji stala je nuklearna katastrofa u Fukušimi 2011, a italijanska Vlada je donela jednogodišnji moratorijum na buduće planove oživljavanja nuklearne energije.

Iako je moratorijum istekao pre 10 godina i nema zabrane gradnje kao što je to slučaj u Srbiji, u Italiji nikada nije postignut politički konsenzus po pitanju povratka na nuklearnu energiju.

Nedavno je italijanski ministar za ekološku tranziciju Roberto Ćingolani izjavio da nuklearne centrale zagađuju manje nego termoelektrene na ugalj, čime je ponovo otvorio polemiku po pitanju nuklearnih postrojenja u Italiji.

Na izjavu ministra burno su reagovali antinuklearisti.

„Nedopustivo je govoriti o nuklearnoj energiji kao čistoj i obnovljivoj energiji", kaže Anđelo Boneli, portparol političke partije Zelena Evropa, za BBC na srpskom.

„U Italiji, ni posle više od trideset godina, ne znamo šta ćemo sa nuklearnim otpadom."

Skoro 90.000 tona nuklearnog otpada se i dalje nalazi u starim postrojenjima i nekoliko privremenih skladišta.

Ipak, najvažniji preduslov koji mora biti ispunjen da bi se Italija vratila nuklearnom projektu je postizanje političkog konsenzusa.

Proizvodnja u nuklearnim elektranama u potpunosti zavisi od mogućnosti snabdevanja uranijumom, koji bi Italija morala da uvozi.

Kako je Rusija jedan od najvećih snabdevača u Evropi, država bi plaćala i geopolitičku cenu.

Jedan od dvoje Italijana ne isključuje upotrebu novih nuklearnih tehnologija, pokazuje istraživanje javnog mnjenja koje je u junu 2021. sprovelo stručno udruženje Nuklearni komitet i razum.

Više od 50 odsto ispitanika je reklo da nema ništa protiv reaktora nove generacija, dok sedam odsto smatra da su „apsolutno neophodni".

Da nove tehnologije treba odbaciti smatra 28 odsto ispitanika.

Srbija ulazi u igru

Srbija do 2025. godine treba da poveća korišćenje energije iz obnovljivih izvora sa sadašnjih 18.9 odsto na 27 odsto, ali i da otvori nove površinske kopove za ugalj, predviđa Strategija razvoja energetike Republike Srbije do 2025. godine sa projekcijama do 2030. godine.

Strategija dopušta mogućnost izgradnje nuklearnih elektrana, bez obzira na pomenute kadrovske i regulatorne prepreke koje trenutno postoje.

Tu „mogućnost ne treba potpuno isključiti, s obzirom na ekološka ograničenja za postojeću proizvodnju i buduće potrebe", navodi se u dokumentu.

„Nisam ni za ni protiv nuklearnih elektrana", kaže Nikola Rajaković, predsednik Saveza energetičara Srbije.

„Nuklearne elektrane imaju fantastične tehnološke prednosti", ali Srbija „ne treba da žuri sa donošenjem odluke da li da uđe u nuklearnu igru", ocenjuje.

Iako je „nuklearna elektrana veoma povoljna i predstavlja stabilan izvor energije tokom cele godine", Rajaković smatra da Srbija „prvo treba da pokuša da maksimalno iskoristi obnovljive izvore".

On podseća da zemlja ne raspolaže rezervama nuklearnih sirovina i da bi morala da se osloni isključivo na uvoz goriva - pre svega urana i plutonijuma.

„Ako srpski inženjeri ne uspeju da obezbede dovoljno struje iz obnovljivih izvora, nuklearna energija treba da bude prva sledeća opcija."

Koliko je daleko svet bez nuklearnog oružja

Rajaković i Zdravković se slažu da Srbija ne mora da ima sopstvenu nuklearnu elektranu zato što je mala zemlja.

„Bilo bi sasvim dovoljno i da se udružimo sa nekim, ne moramo da imamo svoje postrojenje", navodi Zdravković.

O ovakvoj mogućnosti već je govorio i Aleksandar Vučić - krajem oktobra 2021. izjavio je da Srbija želi da učestvuje u izgradnji nuklearne elektrane u mađarskom gradu Pakš, gde se u saradnji sa Rusijom prave dva nova bloka.

Srbija je spremna da plati „udeo od pet ili 10 odsto" troškova, rekao je tada predsednik Srbije.

Zdravković ocenjuje da je ulazak u posao sa postojećom elektranom „maglovita ideja".

„Takav dogovor zahtevao bi saglasnost više strana, a pre svega bi isporučilac tehnologije morao da pristane na tako nešto", ističe.

Sa kim bi Srbija mogla da gradi nuklearnu elektranu?

Prema ranijoj najavi Vučića, partner na izgradnji nuklearne elektrane mogla bi da bude Rusija.

„Nismo ranije razmišljali o tome, ali sada ozbiljno počinjemo o tome da razmišljamo", izjavio je Vučić 2021. godine, posle sastanka sa Putinom u Sočiju, prenela je ruska informativna agencija RIA novosti.

Međutim, nekadašnji direktor JKP „Beogradske elektrane" Rade Basta predložio je da se u takav projekat uđe sa Amerikom ili Evropskom unijom radi otvaranja naučno-istraživačkog centra za nuklearne tehnologije u saradnji sa Institutom u Vinča.

Srbija već ima potpisane sporazume u ovoj oblasti sa Rusijom.

Prilikom poslednje posete Vladimira Putina Srbiji, u januaru 2019, potpisan je 21 sporazum, a dva se odnose na oblast nuklearne energije.

Tada je Nenad Popović, ministar bez portfelja zadužen za inovacije i tehnološki razvoj, sa Rosatomom potpisao sporazum o otvaranju Centra za nuklearnu nauku, tehnologije i inovacije.

Centar, prema dostupnim podacima, još nije otvoren.

Popović je sa Rosatomom tada potpisao i sporazum o korišćenju nuklearne energije u mirnodopske svrhe.

Ministarstvo rudarstva i energetike nije odgovorilo na pitanja BBC-ja da li su neke kompanije do sada izrazile zainteresovanost ili dale konkretne ponude za izgradnju nuklearne elektrane.

Na naša pitanja nije odgovorila ni ruska državna korporacija za atomsku energiju Rosatom.

Da li je bezbedno imati nuklearnu elektranu u svom dvorištu?

Prva asocijacija na nuklearne elektrane mnogima su strašne slike uništenog Pripjata i ljudi koji u najgorim mukama umiru od posledica radijacije.

Posledice tragedije u japanskom gradu Fukušima 2011. godine, kada je usled zemljotresa i cunamija došlo do eksplozije u nuklearnoj elektrani, i evakuisano oko 150.000 ljudi, još nisu u potpunosti otklonjene.

Međutim, stručnjaci sa kojima je BBC razgovarao kažu da je bezbednost poslednje što ih brine kada su u pitanju nuklearne elektrane.

„Nuklearna tehnologija je ozbiljno napredovala, imamo petu generaciju nuklearnih reaktora i mogućnost akcidenta je relativno mala", kaže Rajaković.

Zdravković se slaže i ističe da se mnoge evropske zemlje oslanjaju na nuklearnu energiju, i to ne samo za dobijanje struje.

„Nauka je tako daleko otišla da mnoge zemlje imaju ratne podmornice na nuklearni pogon, koje uz sopstvene reaktore plove svetskim okeanima", navodi.

Srbija je, takođe, već okružena nuklearnim elektranama, podseća profesorka Uranija Kozmidis-Luburić sa Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu.

„U neposrednoj blizini su Pakš u Mađarskoj, Krško u Sloveniji, a nisu daleko ni Černe vode u Rumuniji i Kozloduj u Bugarskoj.

„Toliko su blizu da, ako bi došlo do akcidenta, ne bi bilo mnogo važno što nisu u dvorištu", ističe Kozmidis-Luburić.

Ona ocenjuje da je „mogućnost da ljudska greška dovede do katastrofe danas daleko manja nego pre više od trideset godina, kada se desio Černobilj".

Pogledajte video: Kontroverzno ispuštanje vode iz nuklearne elektrane Fukušima

Černobilj, 'jedna od najgorih nuklearnih katastrofa u istoriji'

Černobiljska katastrofa iz 1986. godine smatra se jednom od najtežih nuklearnih nesreća u istoriji čovečanstva, navodi se u enciklopediji Britanika.

Prema procenama, eksplozija nuklearnog reaktora u Černobilju oslobodila je nekoliko puta veću radioaktivnost nego atomske bombe bačene na japanske gradove Hirošimu i Nagasaki u Drugom svetskom ratu.

Nema tačnih podataka o broju nastradalih prilikom i od posledica eksplozije, ali se smatra da je visok stepen radioaktivnosti doveo do oboljenja povezanih sa radioaktivnim zračenjem, deformiteta i slučajeva raka kod ljudi i životinja.

Gradić Pripjat od oko 30.000 stanovnika, nadomak kojeg se nalazila nuklearna elektrana, evakuisan je u danima posle katastrofe.

Danas se nenaseljeno područje oko Pripjata, takozvana Zona isključenja, prostire na oko 4.200 kilometara kvadratnih i obuhvata delove Ukrajine i Belorusije.

Prema podacima međunarodnog izveštaja „Nasleđe Černobilja: Uticaj na zdravstveni, ekološki i socio-ekonomski uticaji" (Chernobyl's Legacy: Health, Environmental and Socio-Economic Impacts) iz 2005. godine, černobiljska katastrofa dovela je do više od 2.000 smrti i više od 4.000 slučajeva raka štitaste žlezde.

Pogledajte video: Černobilj - potraga za porodičnim dokom 35 godina posle nuklearne katastrofe

Šta sa nuklearnim otpadom?

Srbija nije rešila pitanje nuklearnog otpada, koji se nakuplja još od 1948. godine kada je otvoren Institut za nuklearne nauke Vinča, podseća profesorka Kozmidis-Luburić, koja je 2007. radila kao državna sekretarka tadašnjeg Ministarstva nauke, za vreme druge vlade Vojislava Koštunice.

Tada je formirana specijalna komisija sa zadatkom da reši pitanje trajnog odlaganja nuklearnog i radioaktivnog otpada, ali je rasformirana pre nego što je uspela da ispuni ciljeve, pošto je Vojislav Koštunica podneo ostavku 2008. godine.

„Srbija nema ni postrojenje za preradu nuklearnog otpada, ni trajno odlagalište, a to je do sada moralo biti rešeno", kaže Kozmidis-Luburić.

Nuklearni otpad stoji u hangarima Instituta Vinča i čuva se u uslovima koji su predviđeni za privremeno skladištenje, objašnjava ona.

Starim zakonom iz 2009. godine, Srbija se obavezala da do februara 2019. trajno reši pitanje odlaganja radioaktivnog otpada i predvidela je izgradnju odlagališta.

Novim Zakonom o radijacionoj i nuklearnoj sigurnosti iz 2018. godine, pitanje nuklearnog otpada stavljeno je ad akta, podseća Kozmidis-Luburić.

Eventualna izgradnja nuklearne elektrane zahtevala bi izgradnju trajnog odlagališta, ali se otvara pitanje gde bi ono moglo da bude.

„Ne bih baš kupovao niti bih svojim rođacima savetovao da kupuju stanove i kuće blizu odlagališta nuklearnog otpada", kaže Nikola Rajaković.

Srbija nema ni Strategiju upravljanja istrošenim nuklearnim gorivom i radioaktivnim otpadom koja treba da propiše potrebne korake za izgradnju postrojenja za odlaganje radioaktivnog otpada, predviđenu Zakonom o radijacionoj i nuklearnoj sigurnosti i bezbednosti.

„Postupak izrade ovog dokumenta je u toku", rečeno je iz Srbatoma u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

Gde i kada bi mogla da nikne neka buduća nuklearna elektrana u Srbiji?

Ako se u budućnosti zaista gradila nuklearna elektrana, Srbija bi morala da odabere dovoljno bezbednu lokaciju.

Za hlađenje reaktora su potrebne velike količine vode, pa bi elektrana morala da bude u blizini velike reke, objašnjava Miloš Zdravković.

„To bi mogle da budu Sava, Dunav ili Velika Morava", kaže Zdravković.

Kao nuklearno gorivo, potrebni su uran i plutonijum, a u Srbiji ne postoji nijedan aktivni rudnik gde se iskopavaju takve sirovine.

Srbija takođe ne raspolaže bilansnim rezervama nuklearnih sirovina, navodi se u Strategiji razvoja energetike Republike Srbije do 2025. godine sa projekcijama do 2030. godine.

Rezerve urana, to jest, uranijuma se procenjuju na oko 1.000 tona, stoji u dokumentu.

„Morali bismo da uvozimo nuklearno gorivo", pojašnjava profesorka Kozmidis-Luburić.

Rusija poseduje oko 9 devet odsto svetskih rezervi uranijuma i jedna je od najvećih izvoznika u Evropi.

Od izvoza zarađuje više od 133 milijardi dolara godišnje, pokazuju podaci sajta World Nuclear.

Međutim, nuklearna budućnost je najmanje deceniju daleko i to od trenutka kada se ukine moratorijum, pokazuje Strategija razvoja energetike Republike Srbije do 2025. godine.

Nakon ukidanja zabrane na izgradnju nuklearnih postrojenja, trebalo bi da prođe između 10 i 15 godina pre nego što se steknu uslovi da se nuklearna elektrana pusti u rad, navodi se u dokumentu.

Pogledajte video: Više od decenije od katastrofe u Fukušimi

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]