Azbest: Neobična istorija „magičnog minerala“ koji izaziva rak

U galeriji minerala u Prirodnjačkom muzeju u Londonu, među redovima ukrasno izrezbarenih stubova i prozora sa katedrala, izložen je i kredenac od hrastovine.

U njemu je mala providna plastična kutija sa upozorenjem: „NE OTVARAJ".

U posudi je nešto što liči na loptu sivog, vlaknastog klupka kakvo biste mogli da nađete kako je zapušila sušač odeće ili na ono što bi sova mogla da povrati.

Izgleda kao nešto što je izloženo greškom.

Ali iako je ovaj artefakt bezbedno zatvoren u kutiju i ne predstavlja opasnost po posetioce, unutra se nalazi nešto smrtonosno.

To je torbica od azbesta.

• Da li su kese u Srbiji zaista biorazgradive
• Stanovnici kanadskog Azbesta „prodisali" - promenili ime grada
• Otkriveno mega-curenje metana u Kazahstanu
• Šta raditi sa nepotrebnim bocama sa plinom

Neobično, ali ovo bleda smotana relikvija nekada je pripadala nikom drugom do jednom od osnivača Amerike Bendžaminu Frenklinu.

Čitav milenijum azbest se nije doživljavao kao smrtonosna opasnost - to je reč koja se danas izgovara šapatom, povezana sa tragedijom i skandalom.

Umesto toga, bio je uzbudljiv, čak čudotvoran, materijal sa krajnje privlačnim svojstvima.

To je prošlost azbesta kao „magičnog materijala", neobičan period kad je bio tkan u tekstile po meri kraljeva i korišćen za trikove na žurkama.

Jedan filozof iz 18. veka čak je spavao sa noćnom kapom napravljenom od njega.

Vredna akvizicija

Te 1725. godine, Frenklin još nije bio polimat (čovek koji se smatra stručnjakom za različite oblasti) i političar kakvog se sećamo danas.

U to vreme je bio devetnaestogodišnjak bez novca, koga je u Londonu ostavio beskrupulozni poslodavac.

Srećom, odvažni tinejdžer je uspeo da nađe novi posao u štampariji, ali mu je bio potreban brz način da obezbedi dodatna sredstva.

Jednog dana Frenklinu se javila ideja da pošalje pismo kolekcionaru i prirodnjaku Hansu Slounu, u kojem ga je obavestio o činjenici da je kupio nekoliko zanimljivih artikala sa druge strane Atlantika koji bi mogli da ga zanimaju.

Među njima je bila i čuvena torbica od azbesta - artikal naizgled otporan na vatru.

Kad se uprljala, mogla je slobodno da se gurne u vatru da se „očisti".

Sloun je pozvao Frenlina u kuću i momak je bio „veoma izdašno plaćen" za taj štetni artikal, koji je na kraju završio u Prirodnjačkom muzeju.

Čudo od materijala

Zapravo, izuzetni azbest otporan na vatru bio je otkriven nekoliko hiljada godina ranije i ima dugi istorijat upotrebe u ritualima i zabavi.

U prvom veku pre nove ere rimski autor Plinije Stariji upoznao je čitaoce sa novom vrstom platna, poznatog kao „živo platno", koja može da se iskoristi za pravljenje raznoraznih uvrnutih proizvoda.

On se čak lično uverio u njena svojstva - maramice koje su, pošto su bile ubačene u vatru, izašle čistije i svežije nego pre.

Ova ista supstanca, objasnio je on, upotrebljavana je i za pravljenje pogrebnih pokrova za monarhe; zato što živo platno nije gorelo, pomoglo je da se njihov pepeo razdvoji od ostatka lomače.

Taj materijal je zapravo bio azbest i u ovo vreme su se priče o njegovim svojstvima već raširile starim svetom.

Prema drugim izvorima, korišćen je za peškire, cipele i mreže.

Jedno svedočanstvo starih Grka opisuje zlatnu lampu napravljenu za boginju Atinu, koja je navodno mogla da gori čitave godine bez gašenja i imala je fitilj napravljen od „karpatskog lana" , za koje se veruje da je drugo ime za azbest.

Plinije je verovao da je ovo specijalno „platno" otporno na vatru zbog njegovog porekla iz indijske pustinje.

U tom suncem opaljenom okruženju, gde „kiša navodno nikada ne pada", ono je očvrsnulo na vrelini.

Prema kasnijim teorijama bilo je napravljeno od kože salamandera, za koje se naširoko verovalo da je otporno na vatru čak i u srednjovekovnim vremenima.

Obe ove ideje su uveliko mašile poentu.

Azbest je mineral koji se pojavljuje u prirodi i ima ga u talozima stena na čitavoj planeti, od italijanskih Alpa do Australijskog zaleđa.

Može da poprimi razne oblike, u zavisnosti od njegovog porekla i za šta se koristi, ali pod mikroskopom je tu jedan indikativni znak: kruta vlakna nalik iglama.

Iako možda deluju krhko, te tanušne niti nije moguće lako uništiti - neosetljive su na toplotu, hemijski inertne, i ne mogu se razložiti uz pomoć bioloških agensa kao što su bakterije.

Pored njegovih svojstava otpornih na vatru, otpornost azbesta ga čini korisnim dodatkom za kućne proizvode, čak i 2500. godine pre nove ere.

aArheolozi su 1930. otkrili drevnu grnčariju zakopanu na obalama jezera Juojärvi, najpoznatijem kao najčistije jezero u Finskoj.

Kasnija analiza otkrila je da je bila ojačana azbestom.

Popularnost azbesta nije jenjavala, i u srednjem veku je došlo do procvata trgovine ovim smrtonosnim mineralom.

Karlo Veliki, koji je 800. godine pre nove ere postao prvi car Svetog rimskog carstva, bio je profesionalni organizator banketa - gosteći se do diplomatskog uspeha.

Prema legendi, dao je da se isplete snežnobeli stolnjak od azbesta za te prilike, koje je rutinski ubacivao u vatru, kao trik za žurke kojim bi oduševljavao goste.

Azbest je našao mesto čak i u ratovanju.

Trebuše je bio ratna mašina koja se koristila tokom krstaških ratova, a sastojao se od drvene strukture koja bi katapultirala zapaljene džakove sa katranom na neprijateljske mete.

Pakujući džakove sa katranom u azbest, vitezovi su mogli da spreče da oni izgore pre nego što stignu do odredišta.

Pletena vlakna azbesta takođe su dodavana oklopnim odelima, gde su njegova svojstva toplotnog izolatora pomagala da se zagreju oni koji ih nose.

Međutim, oko 12. veka azbest je stekao poznatiju primenu.

Naučnici su 2014. godine objavili da su otkrili vlakna azbesta u malteru iza vizantijskih freski na Kipru.

Tokom većeg dela njegove istorije, azbest je doživljavan kao izuzetno vredan, čak dragi materijal.

Plinije potvrđuje da je, makar u njegove vreme, bio skuplji od bisera.

Ali pred kraj 19. veka, veliki talozi su otkriveni u Kanadi i Sjedinjenim Američkim Državama, i njegova upotreba je eksplodirala.

Isprva se koristio kao gorivo za elektrane i parne mašine, ali je uskoro ovaj mineral počeo da se uvlači u domove ljudi.

Potpuno ista svojstva koja su privlačila ljude azbestu milenijumima sada su podstakla njegovu slobodnu primenu gde god je bila potrebna zaštita od vatre, ojačavanje ili toplotna izolacija.

Do kraja 20. veka, mineral je bio toliko široko rasprostranjen da su mnoge vodovodne cevi bile pravljene od njega.

Čak i u drevna vremena, bilo je nagoveštaja da je azbest toksičan, a sa svakim narednim vekom taj rizik je postajao očigledniji.

Jedan engleski doktor je 1899. godine zabeležio prvi potvrđeni slučaj smrti povezan sa ovim materijalom - 33-godišnja tekstilna radnica koja je dobila fibrozu pluća.

U Velikoj Britaniji je sav azbest zabranjen 1999. godine, ali veći deo azbesta upotrebljenog pre tog datuma je i dalje na svom mestu - kako se zgrade raspadaju, predstavlja značajnu opasnost po zdravlje.

Zabranjen je u više od 50 zemalja, ali je još u upotrebi u većem delu ostatka sveta.

SAD su najavile zabranu jedinog oblika azbesta koji se trenutno koristi ili uvozi, decenijama nakon što je većina razvijenih zemalja počela da postepeno ukida sirovinu koja izaziva rak.

Potez Agencije za zaštitu životne sredine (EPA) usledio je nakon što nije uspela da zabrani azbest pre više od tri decenije.

Povezan je sa oko 40.000 smrtnih slučajeva u SAD svake godine od raka pluća, mezotelioma i drugih karcinoma.

Frenklinova torbica od azbesta nas podseća da se smrtonosni azbest i dalje krije na najneočekivanijim mogućim mestima.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]