Zavada: Kako je skandalozna priča o Trumanu Kapoteu razotkrila tajne američkog visokog društva

Nova mini-serija Rajana Marfija prepuna zvučnih glumačkih imena bavi se time kako je pisac izneverio poverenje nekih od najelitnijih američkih žena - i usput uništio karijeru.

Karikatura na naslovnici časopisa Njujork 1975. godine prikazivala je pisca Trumana Kapotea kao kevćeću malu francusku pudlicu, koja gricka prste šokirane žene na formalnom prijemu.

Naslov je glasio: „Kapote ugrizao ruku koja ga je hranila."

Članak kolumnistkinje trač rubrike Liz Smit razvukao je zavesu pred pravim identitetima žena iz visokog društva koje je Kapote nedugo pre toga izneverio u štampi.

• „Doručak kod Tifanija": Kako je Holivud izmenio knjigu i napravio klasik
• Tajni dnevnik Merilin Monro: „Nekad stvarno ne mogu da podnesem ljudska bića"
• O kraju sveta i apsurdu: Koliko je „Doktor Strejndžlav“ aktuelan i danas

Bejb Pejli i Slim Kit - koje su u ono vreme bile redovne gošće rubrika o dešavanjima u visokom društvu i lista najbolje odevenih žena - poverile su mu se o aferama, nevernim muževima i nesigurnostima, samo da bi im se njihov bliski prijatelj podsmehnuo i otkrio njihove najintimnije tajne.

Njegovo blago prikriveno prozno delo - priča nazvana „La Côte Basque" iz 1965. godine - pojavila se u čitanom časopisu Eskvajer.

Ova izdaja doprinela je krahu njegovog života.

Ta istinita priča o davno izgubljenoj eri gibanja u visokom društvu i prijateljstvu koje je nekontrolisano pošlo po zlu sa užitkom je ispričana u mini-seriji Zavada: Kapote protiv labudica, živopisnoj zvezdama punoj drugoj sezoni franšize Rajana Marfija koja je započela sa Bet i Džoan, o holivudskom rivalitetu Bet Dejvis i Džoan Kraford.

Kapote, koga igra Tom Holander, slavan je ako ne po knjigama (najviše Doručak kod Tifanija i Hladnokrvno), onda po filmu iz 2005. godine Kapote sa Filipom Sejmurom Hofmanom u naslovnoj ulozi.

Ali ko su bile te žene koje je nazivao svojim labudicama i zašto se toliko brutalno okrenuo protiv njih?

„One su bile kao preteče Pravih domaćica", rekao je Marfi za časopis Taun end kantri, ali to zvuči više kao marketinški trik.

Nijedna od Kapoteovih rafiniranih labudica nije vrištala i rušila stolove u La Côte Basque, restoranu u kom su redovno zajedno išli na ručak, onako kao što su to radile žene u dotičnom rijalitiju.

Ali jesu na sličan način uzbudile maštu javnosti.

One su bile elegantne influenserke.

Nijedna se nije udala za siromašnog muškarca niti sanjala o tome da ima pravu karijeru.

Pile su, pušile i nosile ekstravagantni ali ukusni nakit.

I iako bi njihov stil mogao da deluje uštogljeno danas - Pejlina kosa u obliku šlema nikad se ne pomera ­- bile su modne predvodnice onog vremena.

Pejli je redovno boravila na listama najbolje odevenih žena.

Zavada se igra malo sa hronologijom događaja i činjenicama, ali uglavnom prolazi na testu istinitosti.

Kapote je 1975. godine bio u drugačijoj fazi života od one opisane u filmu Kapote.

Ove dve fiktivne verzije dobro se nadopunjuju.

Hofmanov Kapote je ozbiljan pisac koji radi istraživanje za Hladnokrvno, knjigu iz 1965. godine o istinitom zločinu koja ga je učinila bogatim i slavnim.

Zavada predstavlja Kapotea na vrhuncu te slave.

Holander dobro dočarava kemp i duh, ali i tragediju briljantnog, nesređenog čoveka.

Ostvario je životni san da ga prihvati visoko društvo, ali je takođe bio samoživ i alkoholičar.

Neprestano je bio u vezi i raskidao sa Džonom O'Šejem (Rasel Touvi), oženjenim srednjeklasnim bankarom koga su labudice jedva trpele.

I bio je u ozbiljnoj blokadi kao pisac.

„La Côte Basque", zajedno sa dve manje eksplozivne priče objavljene u Eskvajeru, trebalo je da budu deo Uslišenih molitvi, romana za koji je govorio prijateljima i urednicima da je njegova verzija Prustovog U potrazi za izgubljenim vremenom, definitivno svedočanstvo o višoj klasi njegovog vremena.

Niko ga nikada nije optužio za mali ego.

Ali izgledalo je da nije sposoban da završi roman.

Ko su bile „labudice"

Kapoteova omiljena labudica i najbolja prijateljica, savršeni prustovski primerak, bila je Pejli (Naomi Vots), spokojno savršena po držanju i ukusu.

Njen muž Bil Pejli (kog igra pokojni Trit Vilijams) bio je moćni glavešina televizijske mreže CBS i, kao što je ona vrlo dobro znala, ženskaroš.

Vots odlično dočarava krhkost nekoga ko je primoran da bude savršen i usamljenost zbog koje je imala potrebu za saosećajnim ramenom kao što je Trumanovo.

U prvoj epizodi Zavade, Truman uspeva da je ubedi da se ne razvede od Bila nakon što je spavao sa Hepi Rokfeler, ženom guvernera Njujorka.

Pejli ga je zatekla kako riba Hepinu menstrualnu krv sa tepiha njihove spavaće sobe i bilo joj je svega dosta.

Sa jasnoćom oštrom kao žilet, Truman je savetuje da ostane u braku, sačuva ugodan život i natera Bila da joj umesto toga kupi sliku Gogena i Matisa.

Ali ta epizoda takođe predstavlja uvod u sukob iz stvarnog života, sa Pejlinom šokantnom reakcijom na priču „La Côte Basque".

U Kapoteovoj priči, bogati biznismen po imenu Dilon - vrlo brzo skraćen na Dil, veoma slično kao Bil - spava sa guvernerovom tetkastom ženom i kasnije pokušava da oriba njenu fleku od krvi „veličine Brazila".

Kapoteova meta je bio Bil, ali se Bejb osetila poniženom što je varanje njenog muža obelodanjeno pred čitavim svetom.

Ebs Burnou, režiser Kapoteovih traka, dokumentarca iz 2022. godine o piscu koji koristi prethodno neobjavljene audio intervjue sa osobama koje su mu bile bliske, rekao je za britanski Vog: „Bila je to era kad niko nije pominjao čak ni činjenicu da je Frenklin Ruzvelt u invalidskim kolicima, a kamoli afere koje su ljudi imali, a kamoli tako eksplicitno kao što je to uradio Truman."

Pejli više nikada nije govorila sa Kapoteom.

Iako je Pejli bila najviše povređena pričom, glavni lik u „La Côte Basque" je fiktivna verzija Slim Kit.

Od svih glumica koje igraju labudice, Dajen Lejn je možda najzabavnija za gledanje, budući da je svom liku podarila drčnu otvorenost.

Prvi muž Kit bio je filmski režiser Hauard Hoks, koji ju je, prema legendi, iskoristio kao model za tvrdokorni, zavodnički lik u tumačenju Lorin Bekol u Imati i nemati, koji se takođe zove Slim.

Njen drugi muž bio je producent Liland Hejvud, a treći britanski biznismen Kenet Kit, čija titula viteza ju je načinila ledi Kit.

Klark, Kapoteov prijatelj i biograf, navodno ga je upozorio da njegove prijateljice iz visokog društva neće dobro reagovati na priču. Kapoteov odgovor je bio: „Ma jok, suviše su glupe. Neće se ni prepoznati."

„La Côte Basque" je pretvara u ledi Inu Kulbert, „krupnu, srdačnu, živahnu žensku" koja odlazi na ručkove sa Kapoteovim alter-egom, P.B. Džonsom, piscem i povremenim prevarantom.

Ina je ta koja otkriva tajne svoje prijateljice, usput pomenuvši Ernesta Hemingveja (stvarnog Sliminog prijatelja) i prisetivši se vremena kad ju je Džozef P. Kenedi, otac DžFK-a, silovao (Kenedi stariji je tada već bio pokojni pa nije mogao da tuži Kapotea za klevetu).

U Zavadi, Kit insistira da labudice prokažu Trumana iz visokog društva zbog njegove izdaje, što je za njega sudbina maltene gora od smrti.

„Uništićemo ga", kaže ona.

Godinama kasnije, prava Slim Kit je ispričala Kapoteovom biografu Džeraldu Klarku sve o njenoj užasnutoj reakciji na ledi Inu.

„Ona izgleda kao ja, govori kao ja, ona je ja!", kazala je.

Za Kapotea je rekla: „Obožavala sam ga i bila sam zabezeknuta zloupotrebom prijateljstva i vlastitom lošom procenom."

C.Z. Gest (Kloi Sevinji, hladno suzdržana u velikoj ulozi) takođe je bila bliska članica njihove družine, elitna žena i istaknuta baštovanka, koja se pojavila na naslovnici časopisa Tajm 1962. godine pod naslovom „Kako izgleda biti u visokom društvu danas".

Možda zato što se nije pojavila u „La Côte Basque", ona je nastavila da se viđa sa Kapoteom i posle objavljivanja priče.

Ona i njen muž su ga čak vodili na odvikavanje od alkohola kad mu je bilo najgore, dok je pijano frfljao tokom gostovanja u televizijskim emisijama.

Njegov oporavak nije potrajao.

Li Radzivil (Kalista Flokhart) jeste u „La Côte Basque", neskrivena i kako ruča sa sestrom Žaklinom Kenedi.

U seriji se pridružuje drugim labudicama u prokazivanju Kapotea, iako su u životu oni ostali prijatelji još godinama kasnije.

Verovatno je pomoglo to što se, u njegovoj prozi, Ina i P.B. slažu da je Li mnogo lepša i elegantnija od Džeki. Džon Robin Baic, koji je napisao scenario za seriju, rekao je za EW: „Ova priča se dešava u vreme kad svet elegancije, rituala i klase počinje da zamenjuje mladalački žar: disko, Studio 54, droge."

Kad je sredovečni Kapote, odbačen od labudica, prigrlio taj disko svet pun droga, to je izgledalo pre očajnički i tužno nego uzbudljivo.

Najveća misterija

Zašto je uopšte objavio „La Côte Basque" predmet je mnogih teorija.

Klark, Kapoteov prijatelj i biograf, napisao je da ga je upozorio da njegove prijateljice iz visokog društva neće dobro reagovati na priču.

Kapoteov odgovor, rekao je on, bio je: „Ma jok, one su suviše glupe. Neće se ni prepoznati."

Liz Smit je napisala u tom članku iz 1975. godine da su ga njegove labudice smatrale „omiljenim kućnim ljubimcem", kog su držale uz sebe zabave radi.

Da li je „La Côte Basque" bila njegova osveta?

Kapote je imao standardni odgovor na ovaj debakl, koji može da se čuje njegovim vlastitim glasom u Kapoteovim trakama: „Šta su očekivale? Ja sam pisac. Ja koristim sve."

To je moglo biti razmetanje.

Džozef M. Foks, u uredničkom predgovoru u knjizi objavljenoj posthumno 1986. godine kao Uslišene molitve - koja naprosto samo sakuplja tri priče iz Eskvajera - rekao je o prašini koja se podigla: „Nema nikakve sumnje da ga je potresla njihova reakcija."

Foks veruje da je to bio razlog zašto je prekinuo rad na romanu.

Kapote je nastavio da govori prijateljima da je napisao njegov najveći deo i čak im glasno čitao odlomke ili makar lažne odlomke.

Ali nakon što je umro 1984. godine, nikada nije isplivalo ništa od tog rukopisa.

Bejb Pejli je umrla od raka 1978. godine.

Jedno od najvećih Kapoteovih žaljenja bilo je što mu nikada nije oprostila.

Labudice sada doživljavaju trenutak slave i ne samo zbog serije. Vimins ver dejli nedavno ih je nazvao „modnim ikonama čiji se uticaj oseti i dan-danas", istakavši da su Radzivil i Pejli inspirisali Lanvinovu kolekciju proleće/leto 2020. godine. Vašington post je pomenuo seriju u članku naslovljenom, „Dame koje ručavaju postaju neočekivane modne ikone 2024. godine".

Ali drama iz stvarnog života ono je što ipak najviše uzbuđuje maštu.

U vlastitom predgovoru za Muziku za kameleone, zbirku kraćih radova iz 1980. godine, Kapote pominje mučni, neuspešni proces rada na Uslišenim molitvama i objašnjava - možda sa prstohvatom fabulizma - zašto nikad nije imao problema sa pamćenjem detalja.

„Svi likovi su stvarni", napisao je on. „Ništa nisam izmislio."

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]