Iskustvo iz dečjeg sela u Švajcarskoj: Učenje o identitetu, različitostima i dečjim pravima

Višnja Regeljac je učenica sedmog, a Nađa Stoiljković učenica osmog razreda.

Nađa je za Boom 93 opisala kako su provodili dane u dečjem selu Pestaloci.

“Pestaloci je jedno selo u planinama. Tamo je bilo, ja mislim, 13-14 kuća. Mi smo bili u kući četiri, a Osnovna škola ’Vuk Karadžić’ bila je u kući devet. Mi smo bili sa decom iz Prokuplja, a oni sa decom iz Šapca. Imali smo poseban raspored: ustajali smo u sedam, pa od osam imali doručak, a od devet su nam počinjale radionice, koje su trajale do dvanaest. Posle ručka, opet smo imali radionice od dva do pet i posle toga imali smo slobodno vreme”, kaže Nađa.

Višnja Regeljac opisala je kako su provodili slobodno vreme.

“Oni koji nisu baš želeli da izlaze uveče mogli su da ostanu u kući. Mogli smo da idemo u salu fizičkog vaspitanja da igramo neki sport i da se družimo tamo, a mogli smo da odemo i youth club, gde se deca druže i gde postoje posebne prostorije i igre”, rekla je Nađa.

Učenici su tokom boravka u Švajcarskoj bili samostalni i bili su zaduženi za brigu o kući u kojoj su boravili.

“U početku je, na primer, posle doručka svako prao svoje posuđe, a za ručak i večeru su to radile grupe dece, koje su iz drugih soba. Na primer, ja sam bila s jednom devojčicom iz Prokuplja i sa Višnjom, pa smo nas tri prale sudove za ručak, a za večeru je neka druga grupa. Dečaci su iznosili kutije u kojima su nam oni pravili ručak i večeru. Doručak smo sami pravili od onoga što smo imali u frižideru. Takođe, neki dečaci su izbacivali smeće. Na kraju smo čistili celu kuću zajedno zato što posle treba da dođe druga grupa deca, pa bi trebalo da bude sređeno kao što je bilo kad smo mi došli”, objašnjava Nađa.

Tokom boravka u Švajcarskoj učenici su imali organizovane izlete.

“Posi smo Cirih, selo Apencel, bili smo u Trogenu. Dečje selo se nalazi u Trogenu, ali je malo odvojeno i onda smo, kada je trebalo neštoetil da se kupi i sl., silazili dole. Posećivali smo neke restorane. Bili smo na Rajninim vodopadima. Vozili smo se gondolom do vrha Hoher Kasten” planine itd.”, navela je Višnja.

Kako kažu, obema je bilo najlepše u Cirihu i na Rajninim vodopadima.

Učenici su tokom boravka u Pestalociju učestvovali na radionicama na teme identiteta, dečjih prava, prihvatanja različitosti i dr.

“Na početku svake radionice smo imali neko zagrevanje, aktivnost za razbuđivanje. Pošto smo svaki dan išli tamo u devet ujutru, supervizorka nas je, na primer, podizala, pa smo igrali jurke ili nešto slično. Imali smo dosta zadataka koje nam je ona dala, gde je trebalo da radimo zajedno. Na primer, bio je jedan zadatak sa balonima, gde je svako dete dobilo jedan balon i jednu ligu. Ona nam nije rekla šta treba da radimo, a svi su shvatili da treba jedni drugima da probušimo balone, a zapravo uopšte nije bilo tako. Posle toga smo imali još mnogo radionica koje su nam pomogle da postanemo tim. Takođe, bilo je radionica u vezi sa našom zonom komfora i toga kako da se oslobodimo”, rekla je Nađa.

Kako je objasnila nastavnica Jelena Paunović, cilj radionice sa balonima bio je prikazati uticaj mase.  

“Teme radionica bile su izgradnja identiteta , razvoj tolerancije, nenasilno rešavanje konflikata. Sve to je bilo u vidu neformalnog obrazovanja”, rekla je nastavnica.

Višnja Regeljac kaže da su joj najzanimljivije bile radionice tim bildinga.

“Bilo je dosta zanimljivo na početku kad smo se upoznavali. Na jednoj od prvih radionica svi smo se penjali na stolice i morali smo da se poređemo po abecednom redu, prema početnim slovima našeg imena i onda nismo smeli da padnemo. Bilo je zanimljivo kako da dođeš do svog mesta. Najbolje su mi bile radionice tim bildinga, gde smo imali neke zajedničke aktivnosti i prepreke koje smo morali zajedno da rešimo”, navodi Višnja.

Nađi je bilo najzanimljivije kada su se priključila deca iz drugih zemalja.

“Prve nedelje je bila samo grupa iz Srbije, a druge nedelje smo se mešali sa Makedoncima i Nemcima. Tada smo imali otprilike slične radionice kao i prve nedelje, ali smo se upoznavali ispočetka zato što mnoge nismo upoznali do tada. Bilo mi je zanimljivo da upoznam decu iz drugih zemalja, da vidim kako smo drugačiji ili slični”, rekla je Nađa.

Kako primećuje, sličniji su nam Makedonci, najpre zbog jezika.

“Bilo je baš fine dece među Nemcima, ali oni su nekako bili više izolovani nego Makedonci. Makedonci su baš bili za razgovor i za priču”, navodi Nađa.

Pitali smo učenike koje razlike su uočili između života u Srbiji i života u Švajcarskoj.

“Razlikuje se po stanovnicima, a i po izgledu države. Prvo, tamo je mnogo hladnije. Ljudi su dosta stariji. Kad idemo po gradu, ima dosta starijeg stanovništva. Kad idemo po gradu, ima dosta starijeg stanovništva. Kada vide nekog, nekako nisu gostoprimljivi. Jesu kada ih upoznaš malo bolje, ali na ulici su hladni”, kaže Višnja.

Nađa je objasnila kako postoji razlika u odnosu mlađih prema starijima.

“Na jednoj radionici naša supervizorka Nati nam je pričala kako se drugačije ponašaju deca naših godina u Švajcarskoj od toga kako se mi ponašamo. Mnoga deca ne ustupaju neke prilike starijim ljudima, kao što mi uradimo, npr. ustanemo u autobusu da sedne neko stariji i sl.”, navela je Nađa.

Takođe, Nađa je primetila da su gradovi u Švajcarskoj, koliko god veliki bili, poprilično tihi.

“Kad smo bili u Cirihu, gradu koji je bio mnogo veći od Beograda, bio je tih. I automobili su isto bili tihi”, rekla je Nađa.

Višnja na početku nije bila sigurna kako će izgledati upoznavanje sa ostalom decom, budući da ih je bilo dosta, ali, kako kaže, kada se to desilo, bilo joj je lepo.

“Sa svima sam se združila, sa nekima se i dalje dopisujem ili čujem. To su deca iz Prokuplja. Kad smo se mešali sa Nemcima i Makedoncima, to je bilo zanimljivo zbog toga što smo se razlikovali. S njima smo se baš lepo družili i stekli prijatelje”, kaže Višnja.

Nađa je svoje novostečene prijatelje i posetila.

“U Prokuplje sam išla za vreme zimskog raspusta da posetim drugove koje sam upoznala tamo. I tamo mi je bilo lepo, a i u Švajcarskoj smo se baš zbližili. Prvih par dana su uglavnom bile grupice iz škola, jer se još niko nije uhodao dovoljno da se upozna, ali već u drugoj nedelji smo se svi zbližili i stalno smo zajedno izlazili. I dalje sam u kontaktu sa decom iz Prokuplja sa kojom sam bila u kući, a i sa nekim devojčicama iz Šapca, isto tako i sa Makedoncima. Nemci su bili kratko tu, pa nismo stigli baš najbolje da ih upoznamo”, navodi Nađa.

Kako Višnja kaže za Boom 93, na putovanju je najviše naučila o različitosti.

“Naučila sam da nismo svi isti, da se razlikujemo po kulturama, da ono što je nama normalno možda tamo nekom drugom narodu ili državi nije, i da to treba da bude prihvaćeno, kao i da nemamo predrasude prema jednoj kulturi.  Ako je neko određene nacionalnosti, ne treba da se zbog toga ne družim sa njim, nego uvek treba prvo da se upoznamo”, rekla je Višnja.

Važna tema koju su obrađivali na radionicama bila su dečja prava.

“Dečja prava uglavnom smo obrađivali kroz radionice kada smo se svi pomešali, jer smo onda bili sa decom koja su dosta različita od nas. Te grupe su dva puta menjane. Prvih par dana smo bili sa jednom grupom, a drugih par dana sa drugom grupom. Na primer, ja sam uvek bila sa nekim drugim. Što se tiče dečjih prava, dosta smo ih obrađivali kroz crtanje ili razgovor sa supervizorima o temama koje nisu direktno vezane za dečja prava, ali smo kroz njih učili nešto o njima”, objašnjava Nađa.

Kao poklon, svaka škola dobila je platno koje su učenici oslikali na temu dečjih prava.

“Trebalo je da zajedno koristimo celo platno i da u centru napišemo neko pravo koje deca treba da imaju. Svako je imao poseban deo koji je trebalo da nacrta okolo i koji predstavlja neko njegovo sećanje iz detinjstva. Ono što je bilo zanimljivo je da treba da postoji povezanost između dva crteža na suprotnim stranama platna. Npr., ako ja crtam nešto napolju, a neko drugi nešto unutra, između treba da bude izlazak napolje, nešto što povezuje ta dva crteža”, rekla je Nađa.

Učenice smo pitale zašto bi svojim mlađim drugarima preporučile da učestvuju u ovom projektu.

“Preporučila bih zato što mislim da svi treba da iskuse to da putuju negde i zato što treba da se povežemo sa drugim ljudima koje ne znamo, da izađemo iz zone komfora. Treba da vidimo malo i van Srbije kako to izgleda”, kaže Višnja.

Nađa se slaže sa Višnjom i dodaje da je iskustvo važno i zbog toga što su išli bez svojih roditelja. Smatra da bi to svako dete trebalo da iskusi pre odlaska na fakultet.

“Naravno, upoznali smo i mnogo druge dece. Mi koji smo išli iz naše škole uopšte se nismo družili pre tog programa, ali nakon njega smo se svi združili i zbližili. I dalje svi pričamo zajedno, iako smo iz drugih razreda”, navodi Nađa.

O projektu “Partnerstvo za pravilno kvalitetno obrazovanje” govorila nam je nastavnica engleskog jezika Jelena Paunović, koja je sa učenicima išla u Švajcarsku.

“Naša škola je četvrtu godinu u projektu “Partnerstvo za pravilno kvalitetno obrazovanje”. Sprovodi se u saradnji sa Dečjom fondacijom “Pestaloci”, Centrom za interaktivnu pedagogiju, Ministarstvom prosvete i Gradom Požarevcom. Osnovna škola ’Sveti Sava’ bila je prethodne godine i vodila je 12 učenika, a ove godine su išle Osnovna škola ’Dositej Obradović’ i Osnovna škola ’Vuk Karadžić’, sa po šest učenika i dva nastavnika”, kaže Jelena Paunović.

Budući da su sve radionice na engleskom jeziku, kriterijum za izbor učenika bio je poznavanje engleskog jezika.

“To su deca koja možda nemaju petice iz nekih drugih predmeta, ali izuzetno dobro vladaju engleskim jezikom”, rekla je nastavnica.

Prema njenim rečima, to su učenici koji su godinama unazad učestvovali na Hippo takmičenjima iz engleskog jezika i koji su ove godine ostvarili plasman na Republičko takmičenje iz engleskog jezika.

Drugi važan kriterijum bio je samostalnost.

“Pošto je tamo stvarno bilo neophodno da dete zna za sobom da raskloni, da sebi postavi, da sredi svoju sobu, učenici su birani i po kriterijumu samostalnosti”, kaže Paunović.

Nastavnica Paunović govorila je o važnosti ovog projekta za učenike.

“Mislim da je ovo jedno nezaboravno iskustvo za njih, baš zato što je to jedna interkulturalna razmena, gde su oni imali prilike da upoznaju druge kulture, druge nacije, da vide kako ko živi, kakav je standard. Međutim, sve je to kod njih bilo baš onako pravo dečje.  Oni su uspostavili neverovatna prijateljstva i zaista održavaju te kontakte i danas. Posećuju jedni druge ako je moguće, a ako nije, vide se i preko Vibera. Mislim da svako treba da doživi tako nešto”, rekla je Paunović.

Osim što su ostvarili nova prijateljstva, kod učenika se uočavaju i pozitivne promene u vezi sa njihovom ličnošću.

“Svakom učeniku je ovo donelo dobrobit u tom smislu da je progovorio, da se osamostalio, da je sada slobodniji u iskazivanju sopstvenog mišljenja. Oni to kažu ’speak up’ – svi su naučili da odbrane svoj stav”, navodi Paunović.

Kako je objasnila, dečje selo Pestaloci dobilo je naziv po čuvenom švajcarskom pedagogu Johanu Hajnrihu Pestalociju, koji se zalagao za to da deca treba sama da dođu do saznanja svojim radom, a ne da im se “sve otvoreno daje na tanjiru”.

"U ovim radionicama nije uključen samo um, nego je ciljano i na emocije, i na ruke. Formira se jedna kompletna ličnost. Učenici se osposobljavaju da manuelno rade nešto, ali se kod njih razvija i empatija. Pestaloci je smatrao da deca treba da se formiraju od malena kao kompletna ličnost, da učestvuju u svemu, a ne samo da uče. Po njemu je selo dobilo naziv i formirano je odmah nakon Drugog svetskog rata za ratnu siročad iz Evrope. U međuvremenu je promenilo namenu i tu sada dolaze deca iz cele Evrope. Zato su radionice baš takve kakve jesu. Nije to klasična škola, nego je sve u vidu neformalnog obrazovanja”, objašnjava Paunović.

Kada je naša prosveta u pitanju, nastavnici nemaju mnogo vremena za ovakav pristup.

“Mi se time bavimo na časovima odeljenjskog starešine, na časovima odeljenjske zajednice, građanskog vaspitanja, ali na samom času nekog predmeta imamo jako malo vremena za takve stvari”, rekla je Paunović.

Škola se nada učešću u ovom projektu i naredne školske godine.

„Po povratku smo održali smo i radionice za učenike mlađih razreda koji bi trebalo da učestvuju u tom programu nakon nas, tako da smo decu već pripremili kako to tamo sve izgleda i šta sve treba da se zna i da se odradi. Iskreno, baš se nadamo da će Dositej ponovo učestvovati u tome”, zaključuje nastavnica.

Podsetimo, Boom 93 pisao je i o putovanju učenika OŠ "Sveti Sava", što možete pročitati na LINKU.