Snažne i istrajne žene među nama

U prethodnom periodu razgovarali smo sa Požarevljankama koje svojim primerom pokazuju da žene upornošću i voljom mogu da ostvare sve što požele, ali i da ohrabre druge žene da ostvare svoje ciljeve.

Iako ima ćerku koja je u kolicima, jer ima cerebralnu paralizu, Požarevljanka Vojinka Milosavljević, pre 15 godina odlučila je da svoju porodicu proširi i postane hranitelj Jovani, devojčici sa Daunovim sindromom.

Kako je tokom našeg razgovora dodala, jedino za čim žali je što je Jovana kod njih došla sa 10 godina, jer bi mnogo više uspeli u njenom razvoju da je to bilo ranije. Odluka da postanete hranitelj, pre svega detetu sa invaliditetom je humana odluka koja ide iz duše, a naša sagovornica kaže da to ne može svako da radi, ali da je šteta ostaviti svoju decu u kolektivnim smeštajima.

„Takvi su kakvi su, ali ipak roditelji treba da ih neguju kod kuće, nego da ih ostavljaju u kolektivnim smeštajima, jer negu koju mogu kod kuće da dobiju nikada neće imati u kolektivu. Tamo je više korisnika na jednu negovateljicu, a kod kuće ja imam njih dve, tako da smo se mi složile, postižemo sve i iako Jovana ne priča, ona sve razume i imam i pomoć od nje. Ja bih preporučila ljudima da svoju decu nikada nigde ne daju i da ipak brinu o njima. Milena je ranije ostajala sama u stanu, dok sam ja išla na posao. Sada su njih dve kod kuće, a mogu slobodno da ih ostavim na pola sata, da odem gde ne mogu da idem sa njima i završim nešto što imam“. 

Ljudi sa kojima se ova vesela „trojka“ druži su ih prihvatili i Jovana je sa njima navikla, ali tamo gde nisu prihvaćene i ko ih ne želi, tamo i ne idu, odnosno takvi ljudi im ne trebaju.

Jovana nije agresivna, mirna je, a kao i sva zdravorazvojna deca ima svoje želje i potrebe i zna šta hoće, a šta neće. Za 15 godina je samo dva puta bila bolesna. 

Kada je vreme lepo možete ih videti po gradu kako šetaju, a idu tamo gde ih vole i gde su rado dočekane. 

Za dizajnerku Sanju Berišić rad u svetu dizajna i umetnosti znači posvećenost, kreativnost, strpljenje, organizaciju između profesionalnog i porodičnog života. Po struci grafički dizajner, bavi se marketingom u svetu mode i u tom poslu je od 2012. godine. Ima 33 godine i mama je dvogodišnje devojčice Srne. Pored dizajna bavi se slikanjem, što je za nju izuzetno kreativno i inovativno iskustvo.

Ideja da pokrene svoj posao i otvori Atelje se, kako kaže, desila spontano. 

Gala Atelje se naprosto desio, a ustvari predstavlja moju želju da napravim atelje u kakav sam kao mala želela da idem, a tako nešto nije postojalo. 

Važno je prepoznati i razumeti svoje prioritete i radne navike. Sanja smatra da je ključna stvar što nije pasionirani radoholik, a po pitanju zarade ne postavlja nerealne ciljeve. Prilagodljivost i rad na onome što se voli mogu dovesti do osećaja zadovoljstva i uspeha, te je i važno osećati se ispunjeno i motivisano, a postavljanje realnih ciljeva je ključan korak u tom procesu.

Uspela je da u svom radu deci u ateljeu prenese interesovanje za slikanje u potpunosti, kako bi postigli svoj maksimum.  

"U svima njima vidim sebe, samim tim svima njima želim da pomognem da se razviju do krajnjih granica, da postignu maksimum. Kažu da sam stroga, ali kroz šalu. Mislim da im dajem konstruktivne kritike na duhovit način a i smatram ih prijateljima. Nema veze što imaju 5 ili 10 godina".

Svakom detetu pristupa individualno, jer u ovom polju uzrast nije merilo. 

Sanja nema konkretan savet za žene koje žele istovremeno biti poslovne žene i posvećene majke ili partnerke. U tom izazovu se nalazi svakoga dana i nema savršenog recepta.

Balansiram, ali jedno je sigurno srećna žena je i srećna majka i srećna supruga. Tako da,  potrudite se da budete srećne i zadovoljne sobom.

Sticanje diplome doktora nauka društvo neretko posmatra kao krunu nečijeg opredeljenja za nauku. Iz perspektive pak pojedinca koji je stekao ovu diplomu, ona predstavlja samo početak – njome dobijate zvaničnu potvrdu da treba i „smete” da se bavite naukom, navodi Jovana Radenković odnedavno doktor nauka na Filozofskom fakultetu.

“Doktorat smatram jednom velikom ličnom odgovornošću. Dakle, dužna sam da nastavim svoja istraživanja i dam doprinos nauci kojom se bavim, ma kako da taj doprinos može biti nevelik. Zbog toga, moram iznaći način i vreme da svoju dužnost ispunim”.

Jovana je najpre radila u školi, a zatim u izdavaštvu, a kako navodi, često je bilo teško uskladiti dve različite vrste posla I često joj je nedostajalo energije. Ali, ovo nije bio razlog da se obeshrabri, a još manje da odustane.

“Ništa ne gubite ako niste doktorirali u nerealno kratkom roku koji danas sistem nameće. Naprotiv. U osam godina, koliko je rad na mom doktoratu trajao, istovremeno sam sticala bogato iskustvo na poslovima koje sam radila, ali i gradila i unapređivala svoj naučni pristup. Čini mi se da bismo mnogo lakše i neopterećenije živeli, ukoliko bismo uspeli da relativizujemo vremenske okvire koji su veštački nametnuti. Za ispravne i vredne stvari nikada ne može biti kasno”.

Kao visokoobrazovana žena, danas i doktor nauka, Jovana smatra da naučna zajednica kao i veći deo društva, itekako zna za imena sjajnih žena čiji su naučni rezultati neosporni. Kako dodaje tokom studiranja među predavačima bio je gotovo jednak broj profesora I profesorki.

Za klasične jezike u Srbiji nažalost se ne može reći da imaju neku sjajnu perspektivu, ali je Jovana sigurna da je budućnost svih klasičnih filologa u Srbiji vrlo svetla.

“Bogati saznanjima koja se u našoj zemlji retko gde mogu steći, klasični filolozi su uvek kadri da dođu do vrlo kreativnih i inovativnih ideja (setite se samo primera Dž. K. Rouling). Uz to, studije klasične filologije vas najčešće nauče da budete vrlo vredni, istrajni i posvećeni. To je razlog zbog kog danas sve one kompanije koje pametno biraju, vrlo rado zapošljavaju klasične filologe. Takav je upravo slučaj sa izdavačkom kućom u kojoj sam trenutno zaposlena. Svi teže da budu lideri na tržištu, pa stoga mudro biraju svoje timove. S tim u vezi, kvalitet se uvek isplati. Zato kvalitetu nikad ne treba prestati težiti”.

Balansiranje između različitih uloga u životu zahteva praksu i prilagodljivost, ali uz pažljivo planiranje, može se pronaći vreme za sve što vam je važno. Najvažnije je da budete svesni svojih prioriteta, prilagodljivi, te da pažljivo planirate i organizujete vreme. Naročito ako u vašem životu postoji nekoliko uloga.

To navodi Katarina Žegarac, majka, profesorka fizićkog vaspitanja, fitnes trener sportskog udruženja za rekreativno i korektivno vežbanje Fit 012, kao i licencirani trener plivanja. 

Inače, pored FIT 012, Katarina vodi i Tri Swim plivački klub koji je preuzela od brata, te je pored mnogih zvanja i licencirani trener plivanja. 

Katarina kaže da je najvažnija organizacija, a kao i svaka majka, kao i svaka porodična žena sve te obaveze treba uskladiti.

"Ravnoteža je u životu najvažnija i ono što je bitno je dobra organizacija. Kada dođem s posla sa časova, najvažnije mi je da vidim moju decu, da porazgovaram sa njima ukoliko je moguće. Zatim, naravno imam obaveze po kući, one koje su primarne, koje svaka žena ima.  A kasnije moram da odem i na moje treninge, koji već kreću od 16.00, 16.30. Do 21.30 sam u sali svakog dana. 

Žena koja redovno vežba može biti primer drugima kako brinuti o svom telu i održavati zdrav način života. Vežbanje takođe ima pozitivan uticaj na mentalno zdravlje, smanjujući stres, anksioznost i depresiju, poboljšavajući raspoloženje i samopouzdanje.

Biti fit znači dobro se osećati u svom telu. Tako da mi svi znamo šta znači i šta doprinosi sva ta fizička aktivnost. Često mislim da smo mi treneri najbolji primer. Važno je da trener bude primer ženama ili kome god. Fizička aktivnost nema alternativu. 

Žena koja istraje u svom vežbanju i radu na sebi može biti inspiracija drugima da preduzmu korake ka pozitivnim promenama u svom životu. Njen primer može doprineti stvaranju zajednice koja promoviše zdrav način života i lični razvoj.

Nevena Mišić prva je žena vatrogasac u Vatrogasno-spasilačkoj četi u Požarevcu. Kako bi postala deo kolektiva u kome rade samo muškarci, prošla je obuku da bi u svakoj situaciji mogla adekvatno i pravovremeno da reaguje zajedno sa kolegama.

Na početku razgovora za Boom93, Nevena navodi da se želja da postane vatrogasac, javila pre par godina kada je prisustvovala jednom nesrećnom događaju i tada je shvatila da je ovo posao za nju.

Posao koji obavlja je timski, a kako kaže, kolege su je odlično prihvatile

“S obzirom na to da sam ovde jedina žena, nisam imala nikakvih neprijatnosti. Kolege su me zaista super prihvatile. Od njih sam dosta naučila i veoma mi pomažu, jer je naš posao pre svega timski. Dosta vremena provodimo zajedno, a Vatrogasni dom je za nas druga kuća”, navodi naša sagovornica.

Nevena je svesna da neke stvari fizički ne može da uradi isto kao njene kolege, ali dodaje da je ljudima nekada lakše kada vide ženu u ekipi. 

“Tu smo da pomažemo jedni drugima, ali isto tako dođe do situacije kada na primer neke starije gospođe, da im je neprijatno kada je tu neki muškarac, pa dosta znači da ima žena u vatrogasnoj četi, zato što one tada drugačije komuniciraju, drugačije prihvataju naš pristup, tako da dopunjujemo jedni druge, ali uglavnom smo ravnopravni”. 

Kada je odlučila da postane vatrogasac, susrela se sa različitim komentarima.

“Dosta ljudi me nije podržalo, pitali su me šta mi to treba u životu, ali mnogi jednostavno znaju da je to moj put. Ovaj posao nisam izabrala da bi mi neko rekao hvala, ali sam taj osećaj kada nekome pomognete, to je nešto neprocenjivo”, zaključuje naša sagovornica.

Žene sa kojima smo u prethodnom periodu razgovarali svojim primerima pokazuju da ukoliko imate želju, volju i istrajne ste možete postići mnogo toga, a pre svega ostvariti ciljeve koje ste ispred sebe postavile.