Moda u renesansi: Naglašeni i ukrašeni nakurnjaci postali su trend, a potom nestali

Negde oko 1536. godine, slikar Hans Holbajn Mlađi je umešno prikazao međunožje Henrija Osmog.

Koristeći finu četkicu i paletu vodenih boja, umetnik se mnogo pomučio kako bi kitnjasto ukrasio „budžu" njegovog klijenta i tako je dolično istakao.

Na pripremnom crtežu u punoj veličini za sliku koja je nekada prekrivala ceo zid u palati Vajtholu u Londonu, kralj je, kako se priča, izgledao veličanstveno i muževno.

Na njoj Henri Osmi ima čvrst stav, stoji razmaknutih nogu, obe ruke držeći sugestivno ispod struka i y njima predmete koji kao da usmeravaju pažnju posmatrača na njegove genitalije apsurdne veličine.

Prema zapisima savremenika, konačna verzija slike izazivala je kod publike osećaj „srama i poraženosti".

Nakratko tokom renesanse, između pronalaska mikroskopa, štamparske prese i olovaka - i drugih tehnologija koje su doprinele razvoju savremenog društva - muškarci više klase bili su prilično zaokupljeni stvaranjem još jednog izuma - naglašenog nakurnjaka.

Ove „slatke lične palate za penise", kako ih je jedan pisac nazvao, imale su džepove od tkanine koji su se nosili preko međunožja i bili su postavljene da bi se napravila ispupčenja u raznim bizarnim oblicima koji podsećaju na spirale, kugle i kobasice.

Na nekima su čak bila iscrtana lica.

Bila je to retka prilika za muškarce da njihovom intimnom području daju malo elegancije te su za mnoge izrađivani od raskošnih tkanina, kao što su svila, somot i saten, i ukrašavani draguljima, zlatom i, slatkim mašnicama koje su bile vrhunac izražavanja mačo plodnosti.

• Strndžanje - erotski vlaški običaj između stvarnosti i mita
• Poslednje albanske virdžine
• Šta treba da znaju muškarci pre odlaska kod kozmetičara
• Neću mobilni i laptop, hoću šešir i lulu: Kalum ima 19 godina, ali živi kao da je iz 1940-ih

Ali čemu su služili ovakvi nakurnjaci?

I zašto su nestali?

U početku su nakurnjaci pravljeni od čelika i dodavani su oklopima radi zaštite plodnosti vitezova na bojnom polju.

No, ubrzo su postali zgodno rešenje za nezgodan svakodnevni problem.

Sve do kasnog 15. veka, muškarci su nosili dugu tuniku ili dublet, u suštini, haljinu preko uskih čakšira (helanki).

A onda se moda promenila.

Dužina dubleta se postepeno skraćivala i u jednom trenutku su postali toliko kratki da je međunožje ostalo nepokriveno.

Ovo je bilo posebno neugodno, jer su pantalone koje su muškarci u to vreme nosili imali odvojene nogavice, pa nisu pokrivale mušku intimnu regiju.

„Znači, stavili biste nogu u nogavicu i privezali je za dublet.

„Zatim biste isto uradili i drugom nogom", kaže Viktorija Bartels, istoričarka koja proučava ranu savremenu Italiju u Centru u Firenci Univerziteta u Sirakuzi.

Moda kratkih dubleta je „ostavila otkriveno područje koje je svakako trebalo pokriti", kaže ona.

To je stvorilo moralnu paniku, a sveštenici su se pribojavali da će novi modni trend biti neodoljiv „sodomistima" i da će iskvariti mladiće.

Prvi ovakvi nakurnjci bili su izrađeni u obliku trougla od mekane tkanine koja bi se uvlačila između dve nogavice čakšira i tako bi se zatvorio otvor.

Ali muškarcima nije trebalo dugo da počnu da koriste prednosti ovog novog odevnog komada i da ih postavljaju.

U roku od nekoliko decenija, ovi labavi preklopi su se pretvorili u falusne odevne komade monstruoznih veličina.

Pogledajte video o ličkim nakurnjacima:

Muškarci koji su u ranom savremenom dobu želeli da budu zavodnici punili su njihove nakurnjake konjskom dlakom, tkaninom i slamom, a ponekad su u njih stavljali i korisne predmete, poput maramica ili novca.

Od Firence, gde su bili poznati kao sacco, do Pariza, gde su ih zvali braguettes (bragete), mladići su se šepurili naokolo njihovim protetičkim genitalijama, i gde god bi išli, svi su gledali u njihovo međunožje.

Odevni komad koji je uveden iz skromnosti, sada je dobio sasvim suprotnu svrhu.

Ovi istureni komadi odeće imali su simboliku za renesansne muškarce koji su ih nosili.

Na engleskom, kovanica „codpiece" sadrži staroenglesku reč „cod", što znači „mošnice".

U satiričnom tekstu koji je Bartels pronašla, zaštita koju su pružali, posebno kao deo oklopa, poredi se sa onom koju pružaju ljuske orašastih plodova i semenki.

I baš poput ovih prirodnih ljuski, nakurnjaci su pomogli da se obezbedi razmnožavanje, tačnije rađanje sledeće generacije.

Henri Osmi, koji je zbog reproduktivnih problema izmislio novu granu hrišćanstva, nakurnjake je koristio kao figurativni element da asocira na muškost.

Slika u palati Vajtholu uništena je u požaru, ali je originalni crtež sačuvan i drugi umetnici su podsticani da ga kopiraju.

Mnogi su to učinili, pa ukrašeno međunožje kralja živi na desetinama slika do danas, uveravajući one koji ga gledaju da je više nego sposoban da ima naslednika.

Čak i 200 godina posle njegove smrti, njegovi poštovaoci su u Londonskoj kuli mogli da vide statuu Henrija Osmog i da se dive njegovoj plodnosti.

Drvena figura kralja odevenog u platnene odore koja je bila tamo postavljena, imala je tajni mehanizam za „izvlačenje" nakurnjaka.

„Ako nogom pritisnite određeno mesto na podu, videćete nešto iznenađujuće u vezi sa ovom skulpturom, ali vam neću otkriti ništa više", napisao je posetilac kako se navodi u jednoj od knjiga posvećenih istoriji nakurnjaka u umetnosti.

Žene su u njega zabadale igle nadajući se da će im to pomoći da imaju decu.

• Dolče vita: Priča o rolkama - kako su nastale, ko ih je proslavio i kada
• Zašto Škoti nose kilt
• Kako su „trouglići" omađijali svet

U to vreme, tako bestidno izražavanje muškosti nije bilo neuobičajeno.

Na prednjoj kapiji od kovanog gvožđa Kapele Koleoni u Bergamu, u Italiji, koja je sagrađena krajem 15. veka, istaknut je grb porodice Koleoni na kojem su tri šare u obliku zareza.

To su zapravo testisi, a smatra se da su stavljeni na grb da prikažu mačo snagu i dočaraju sličnost porodičnog imena sa italijanskom reči „coglioni" (testisi).

Muškarci su njihove nove ukrase za međunožje koristili i da pokažu vojničku snagu.

Prvo, činjenica je da su nakurnjaci ponekad dodavani oklopima.

Ali Bartels objašnjava da se rast popularnosti nakurnjaka takođe poklopio sa Italijanskim (Renesansnim) ratovima, u kojima su se plaćenici iz severne Evrope borili na strani Španije, Francuske i Italije.

Jedna od povlastica koju bi vojnici dobili bilo je izuzeće od Sumptuarnih zakona, koji su uvodili ograničenja u ishrani, odevanju i upotrebi luksuznih dobara, uglavnom radi identifikacije društvenih klasa.

A vojnici su tu povlasticu iskoristili za garderobu.

„Oni se super upadljivo odevaju... nose te ogromne nakurnjake", kaže Bartels.

Time je stvorena još jedna veza između nakurnjaka i vojničke kulture.

Međutim, ovako javnom i odlučnom prikazivanju muškosti često su se podsmevali čak i njihovi savremenici.

Kako piše istoričar Vil Fišer u knjizi Materijalizacija pola u ranoj modernoj engleskoj književnosti i kulturi, komičari bi oduševljavali publiku sugestivnim scenama u kojima bi se čini da će neki lik otkriti njegove genitalije… a onda bi izvukli nešto neočekivano, poput pomorandže.

Drugi neobični predmeti koje bi pronašli u izmišljenim nakurnjacima bili su „boce, salvete, pištolji, kosa, pa čak i ogledalo".

Već u kasnom 16. veku, popularnost nakurnjaka je opadala, a izvori pišu da počinju da izlaze iz mode, kaže Bartels.

Čudno ja da neposredno pre nego što su nakurnjaci prestali da se nose, njihova veličina je počela da se značajno smanjuje.

„Počinje da se pojavljuje drugi modni trend dubleta koji su sada naglašeno punjeni na stomaku", kaže Bartels.

Ovi „naduvani" dubleti nosili su se preko košulje, i izgledali su kao protetički pivski stomaci.

„Danas nam izgledaju smešno", kaže ona.

Često su se nosili uz mekane i lagane kratke pantalone odvojenih nogavica, koje su neretko ličile na suknje, te je i ovakvoj odevnoj kombinacija bilo potrebno rešenje za pokrivanje genitalija, dodaje ona.

Danas je preostalo svega nekoliko naglašenih nakurnjaka.

Među njima su metalni nakurnjaci u oružarnicama, nekoliko komada izrađenih od vune i somota koji su pripadali švedskom grofu i njegovim sinovima, i puna ladica nakurnjaka u Muzeju Londona, koje je uštogljeni viktorijanski kustos prvobitno klasifikovao kao naramenice, kako piše istoričarka Lusi Vorsli.

Osim ovih primeraka, predstavu o veličini ovog odevnog predmeta za penis koji se više ne nosi možemo da steknemo jedino preko slika i skulptura iz tog vremena.

Međutim, iako su autentični renesansni nakurnjaci danas retki, oduševljenje ljudi njima nije potpuno iščezlo.

Tokom 1970-ih i 1980-ih, rok bendovi kao što su Džetro Tal (Jethro Tull) i Kis počeli su da oduševljavaju njihovu publiku verzijama nakurnjaka izrađenih u leopard printu, koži, metalik boji, i ukrašenih demonskim licima.

Američki rok bend Kis je čak ima i krojačicu koja je za njih pravila nakurnjake dok se nisu raspali prošle godine.

Nakurnjaci se takođe vraćaju u visoku modu - deo su trenda koji oponaša modu kraljevske dinastije Tjudora, i pojavljuju se u istorijskim TV serijama, među kojima je Wolf Hall.

Međutim, postoji problem: nakurnjaci savremene izrade nisu dovoljno veliki.

Pogledajte i ovaj video: Najduži brk u Srbiji

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]