Francuska: Lande Alchajmer, selo u kojem svi imaju demenciju

Lande Alchajmer (Landais Alzheimer), na jugozapadu Francuske, selo je koje se razlikuje od drugih - svi stanovnici ovde imaju demenciju.

Prodavnica na glavnom trgu prodaje proste namirnice kao što su svima potrebni baget, ali ne prima novac, tako da niko ne mora da zapamti da ponese novčanik.

Fransis, bivši farmer, odlazi po dnevne novine tamo i predlažem mu da odemo na kafu u susedni lokal, restoran koji služi kao socijalno srce sela.

Pitam Fransisa kako mu je bilo kad mu je doktor saopštio da ima Alchajmerovu bolest.

On klima glavom, vrativši se u to vreme, i, posle kratke pauze, kaže: „Veoma teško."

• „Ponovo pronađen dom" - kako izgleda život u italijanskom kvartu za obolele od Alchajmerove bolesti
• Parkinsonova bolest: „Od nje se ne umire, ali se s njom umire"
• Da li se u hladnoj vodi krije ključ za lek protiv demencije

„Nastavljate život"

Njegov otac je takođe imao Alchajmerovu bolest, ali Fransis nije uplašen.

„Ne plašim se smrti, zato što će se to svakako desiti jednog dana", kaže on.

„U međuvremenu, živeću život uprkos bolesti."

„Ovde sam da živim, iako nije isto.

„Ako se predate, to je kraj. I zato nastavljate, najbolje što možete."

Kao i prodavnicu i restoran, seljani se podstiču da posećuju pozorište i da se uključe u aktivnosti.

Filip i Vivijen mi kažu da nastavljaju da žive onoliko normalan život koliko mogu posle dijagnoze da oboje imaju demenciju.

„Odlazimo u šetnje. Mi šetamo", kaže Filip, zagledan u daljinu.

A kad ga pitam da li su srećni, on odmah okreće glavu i sa radosnim osmehom kaže: „Jesmo, istinski."

Potom, završivši sa kafom i ušuškani u toplu odeću, njih dvoje se vraćaju u park.

• Pet načina da prepoznate simptome Alchajmera
• Kineska veština tai či može da uspori simptome Parkinsonove bolesti, pokazala studija
• Nemačke banje za sagorele roditelje

Vreme prolazi drugačije ovde, kaže moj vodič kroz selo.

Nema zakazanih termina za preglede, kupovinu i čišćenje - samo nežni ritam koji mami i navodi seljane, da bi im pružio što više slobode.

Selo se pažljivo nadgleda, a profesorka Helena Amijeva kaže da rani rezultati govore da to zapravo utiče na tok bolesti.

„Ono što smo viđali kad ljudi uđu u ustanovu je ubrzani kognitivni pad - to se ne vidi u ovoj instituciji", kaže ona.

„Vidimo neku vrstu veoma glatke evolucije.

„Imamo razloga da verujemo da ove vrste institucija mogu da utiču na putanju kliničkih ishoda."

Primetili su i „drastično smanjenje" osećanja krivice i nervoze kod porodica.

Pokazujući na majku Moriset (89), dok sedi u njenoj spavaćoj sobi, Dominik kaže: „Imam moj mir, zato što znam da ona ima svoj mir i da je bezbedna."

Ispunjena porodičnim fotografijama, slikama i porodičnom nameštajem, prostorija ima veliki prozor koji gleda na vrt.

Bez zacrtanih termina posete, ljudi dolaze i odlaze kad god požele.

A Dominik kaže da ona i njena sestra nisu očekivale da nega bude ovoliko dobra.

„Kad je odlazim od nje, osetim olakšanje. Kad stignem, osećam se kao u njenoj kući - kod kuće sam sa mamom", kaže ona.

U svakoj od jednospratnih drvenih seoskih kuća smešteno je oko osam stanara, sa zajedničkom kuhinjom i sobama za razonodu i obedovanje.

Iako meštani plaćaju izvestan doprinos, tekuće troškove - slične prosečnom domu za negu starijih - uglavnom pokriva regionalna francuska vlada koja je platila 22 miliona dolara da se izgradi selo.

Kad je prvi put otvoreno, 2020. godine, bilo je tek drugo selo ove vrste i jedino koje je sastavni deo istraživačkog projekta.

I dalje se smatra da ima manje od desetak takvih na svetu.

Ali ona su privukla pažnju čitavog sveta, posebno onih koji traže rešenje za predviđeni eksponencijalni rast demencije.

Kod seoskog frizera, Patrisija (65), koja je upravo završila feniranje, kaže da joj je Lande Alchajmer povratio život.

„Bila sam kod kuće, ali mi je postajalo dosadno", kaže ona.

„Imala sam ženu koja mi je kuvala. Bila sam umorna. Nisam se osećala dobro. Znala sam da Alchajmer nije lak i bila sam uplašena.

„Želela sam da budem negde gde mogu i da pomognem.

„Jer u drugim domovima za negu, ovako je ili onako, ali oni tamo ne rade baš ništa.

„Dok ovde imate pravi život. I kad kažem pravi, mislim stvarno pravi."

Demencija prečesto ume da izoluje ljude.

Ali ovde, čini se, postoji snažan osećaj zajedništva, sa ljudima koji su istinski zainteresovani da se viđaju i da učestvuju u aktivnostima.

A istraživački kažu da bi ovaj socijalni element mogao da bude deo ključa za srećniji i potencijalno zdraviji život sa demencijom.

Ima oko 120 stanovnika i isti broj zdravstvenih radnika, uz još neke volontere.

Postoji, naravno, surova neizbežnost, jer lek ne postoji.

Ali kako napreduje bolest svakog seljanina, oni dobijaju podršku koja im je potrebna.

I dok je ovo možda zima u životima ovih seljana, ovdašnje osoblje veruje da ona pristiže sporije i sa više radosti.

Pojedini sagovornici su tražili da im ne budu objavljena prezimena

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]