Korak po korak u osvajanje ravnopravnosti – priča o udruženju osoba sa cerebralnom i dečijom paralizom „Volja za životom“

Moji sagovrnici bili su pored direktora udruženja i socijalni radnik Jovana Prvulović, Nevena Nikoličić, defektolog i  Milica Gršić, tehnički sekretar organizacije.

Ono čime se ovo udruženje posebno ističe su usluge koje omogućavaju korisnicima u vidu dnevnog boravka za decu od 12 do 15 godina, zatim radni centar u kome izrađuju sveće, gde im je imperativ kreativnost, i ono što priželjkuju jeste da omoguće stanovanje korisnika uz podršku. Veći objekat koji je odmah iz njihove Kuće sunca, koji mi je privukao pažnju je fabrika za osmotsko sušenje voća i povrća u kojoj je šestoro zaposlenih ljudi koji su korisnici udruženja. Pored toga gaje i ukrasnu živinu, čime dodatno ostvaruju prihod od prodaje. Pored ovih aktivnosti bave se i personalnom asistencijom radno angažovanim osobama, kao i omogućavanjem ličnih pratilaca dece kojima je to potrebno.

U razgovoru smo se dotakli i naše lokalne sredine i njene otvorenosti i spremnosti da se pomogne osobama sa invaliditetom. Radovan Radulović istakao je da se pristupačnost naše planjanske sredine u arhitektonskom pogledu (otklanjanje barijera, obaranje ivičnjaka) u pozitivnom smeru razvila i prilagodila potrebama osoba sa invaliditetom. Ono što je glavna misija ovog udruženja to je svakodnevno podizanje svesti, pružanje pravne pomoći, upoznavanje javnosti i iskazivanje jednakosti ovih ljudi prvenstveno kroz predstave, manifestacije, gostovanja. "Ljudima je važno ukazati da među nama nema razlike", ističe Radulović. Kroz razna putovanja, izlete, letovanja zaposleni udruženja strpljivo su radili na samostalnosti njihovih korisnika. Vremenom ta samostalnost je svima postala zvezda vodilja i cilj kome neumorno teže.

Godinama, kroz niz aktivnosti koje su obeležile uspon ovog udruženja i same osobe sa invaliditetom su menjale svest o sebi. "Uspeli smo da korisnike izvedemo iz kuća, njihovih sigurnih zona. Oni žele da žive, da budu srećni. Oni su deo našeg društva", jednoglasno su se složili sagovornici.

Porodična nota koju smo pomenuli na samom početku ovog teksta ide u prilog izjavi da "svi sve radimo, čitavu Kuću sunca smo sredili svi zajedno. Od samog osnivanja organizacije glavno pravilo je da ljudi rade sve iz srca i duše jer drugačije i ne može." Stiče se utisak da je u ovoj rečenici tajna njihovog uspeha.

Međutim, put od osnivanja udruženja, pa do danas nije bio nimalo lak. Svi su se u tome složili. Početak je najviše obeležilo upravo neophodno podizanje svesti kod ljudi. "Nekad i ne želim da se vraćam na to. Ljudi u početku nisu imali ni ortopedska pomagala. Baza podataka bila je izuzetno loša. Pre lokalne zajednice, neophodno je bilo da probudimo osobe sa invaliditetom, da ih izvedemo pred svet, kako bi pokazali sebe, ukazali na svoje potrebe i dokazali kvalitete. Sve što smo radili od samog početka činili smo korak po korak ", priseća se Radulović. "Nikad stepenike nismo preskakali."

Zapošljavanje osoba sa invaliditetom podrazumeva još veću svest državnih, ali i privatnih institucija. "Subvencije postoje, ali su one marketinški nedovoljno osvetljene", naglašava Radulović. Problem je što većina ljudi gleda te osobe kao da su bolesne, međutim daleko je od toga. Radne sposobnosti postoje, samo je potrebno veće uključivanje lokalnih institucija u prilagođavanje radnih mesta. 

Socijalni radnik Jovana Prvulović istakla nam je primere dobre prakse ovog udruženja. Njih zaista ima bezbroj, a ona je naglasila da su "resursi vidljivi, korisnici osnaženi da jednog dana žive bez pomoći roditelja, želje i mogućnosti imaju da ispune svoje i manje i veće snove."

Podstaknuti kreativnim radom oni su uvek za saradnju, dopunjuju sebe, ali i druge ", dodala je Nevena Nikoličić, defektolog u udruženju. 

"Mi ih osnažujemo i u radu sa njima polazimo od toga da oni mogu sve. Tako ulivamo poverenje jedni u druge, oni žele uloge, žele da budu važni, dominantni i svaki zadatak će nastojati potpuno da ispoštuju", zaključak je svih. 

Projekata kroz ovo udruženje bilo je bezbroj. Ono na šta su najponosniji je upravo Kuća sunca u Starom Selu u kojoj je i dnevni boravak, gde imaju prostorije za druženje, a potom i hala. Sve to podignuto je zahvaljujući ljudima koji su prepoznali rad udruženja. "Svakim novim projektom pomeramo granice, cilj su nam uvek trajna zadovoljstva", rekao je direktor udruženja. U skladu sa tim postoji želja za proširenjem udruženja, ali i samostalnosti korisnika i načina rada. Naglasili su i dobar rad sa većinom naših lokalnih institucija, koje se trude da maksimalno izađu u susret potrebama udruženja. 

Kada sam pitala naše sagovornike o jednoj rečenici kojom bi opisali udruženje, njihove ciljeve, pomake, uvidela sam da je ovim ljudima teško da sve stane u jednu rečenicu. Njihova volja, ljubav prema ljudima i poslu koji svakog dana istrajno i posvećeno obavljaju nemoguće je sažeti i umanjiti, ni rečima, a ni delima. 

Naš razgovor priveli su kraju rečima da je uz volju sve moguće, malim koracima ka uspešnom radu, pozvali su sve osobe sa invaliditetom da pokažu svoje pravo, divno lice i veliko srce koje imaju, jer su te vrednosti osnov njihove porodice. Nije bitno kakvi smo rođeni, već kakvi ćemo ljudi postati, neophodno je da šire gledamo na stvari, i da "posvećenost koju poklanjamo osobama sa invaliditetom nije stvar pravde, već ulaganje u zajedničku budućnost." 

Tim rečima je završen intervju, i upravo je to sažetak svega što je ovo udruženje postiglo u toku 20 godina. Malim koracima, ovi ljudi su sa svojim korisnicima uspeli da učine gigantska dela. A najlepše od svega je što ne žele tu da stanu. Prvih 20 godina je samo uvod. Sjajna dela, čini se, tek čekaju na sve njih, koja su zasigurno nesalomiv odjek nama i čitavoj našoj lokalnoj zajednici. 

Piše Ljubica Georgijev, dopisnica Boom93 iz Velike Plane