Zašto je utihnuo SOS telefon u Velikoj Plani

Zašto pokrećemo priču staru deset i više godina? 

 “Potrebe za ovakvom vrstom organizacije I SOS telefona uvek postoje, i te kako! Žene su bile slobodne da pozovu i iznesu svoj problem. Imale su podršku i uvek su bile saslušane od strane osposobljenog lica. Kod nas su volontirale psihološkinje, pravnice, socijalne radnice, čak su se neke od nas osposobile da napišu tužbu, prigovor ili žalbu kome treba”, kaže gospođa Brkić i nastavlja, “Naša NVO je vrlo brzo po osnivanju potpisala ugovore o saradnji sa lokalnim institucijama – Opštinskim sudom, Centrom za socijalni rad, Policijom, tako da smo često posredovale između žena koje su nam se obraćale i ovih institucija. Čak su nas više puta konsultovale i sudije Opštinskog suda da čuju naše mišljenje, i uvažavali su ga, što dovoljno govori o našoj ozbiljnosti, posvećenosti I edukovanosti”.

Ali, da krenemo redom.

Na sajtu Viktimološkog društva Srbije, uz kompletnu radnu biografiju profesorke Jovanke Brkić, stoji i sledeće:

“Kao članica Viktimološkog društva Srbije, Jovanka Brkić dobitnica je nagrade za 2010. godinu, a koja se dodeljuje pojedincima ili organizacijama koji su svojim aktivnostima ili zalaganjima dali veliki i trajan doprinos unapređenju prava žrtava i ostvarenju ciljeva zbog kojih je VDS osnovano.

Za deset godina aktivizma u civilnom društvu organizovala je više okruglih stolova, tribina, seminara, treninga, radionica, kampanja, uglavnom o nasilju nad ženama i rodnoj ravnopravnosti, ali i o drugim temama. Dugogodišnji rad Jovanke Brkić na podršci žrtvama i uspostavljanju institucionalnih mehanizama za poboljšanje položaja žena uopšte, a posebno za poboljšanje položaja žena žrtava nasilja u Velikoj Plani i okolini, dao je značajan doprinos trajnom unapređenju prava žrtava u Srbiji.“

NVO “Žene u akciji” osnovana je 1999. godine upravo iz pobuda da se saslušaju i podrže žene žrtve po raznim osnovama . Čak je i naziv organizacije, pomalo rogobatan i izazivajući za naš mentalitet, namerno odabran da izazove reakciju i da se zapamti.

“Bilo je mnogo nerazumevanja, podsmeha i omalovažavanja, jer to jeste bila feministička priča i za malu sredinu veliki iskorak. I taj naš naziv je bio pomalo prstom u oko. Sad se sigurno ne bismo tako zvale, ali tada je delovao zvučno i adekvatno”, kaže gospođa Brkić.

Kroz različite radionice, seminare i programe koje je organizovala ova organizacija prošlo je na stotine žena, ne samo iz našeg grada. Od samog osnivanja pa tokom 12 godina, koliko je bila aktivna, NVO je organizovala čak i edukaciju i radionice za radnike centara za socijalni rad u Svilajncu, Batočini, Despotovcu, Žabarima i Smederevskoj Palanci.

Profesorka Brkić naglašava da ona i članice organizacije nikada nisu bile predavačice, već organizatorke koje su, u zavisnosti od teme, dovodile ekspertkinje iz raznih oblasti.

“Vesna Stanojević ispred Sigurne ženske kuće, Tanja Ignjatović i Lepa Mlađenović iz Viktimološkog društva Srbije, Anđelka Milić, profesorka sociologije porodice sa Katedre za sociologiju, samo su neke od voditeljki seminara i radionica. Imale smo i odličnu saradnju sa Centrom za rodne studije sa Fakulteta političkih nauka. To su bile vrlo kvalitetne edukacije koje smo organizovale i po drugim mestima, a koje su se bavile ekonomskim osnaživanjem žena izbeglica, žena sa sela, preduzetnica. Insistirale smo na brizi o ženskom zdravlju, ženskom sportu, na svemu što je u drugom planu, skrajnuto i manje plaćeno. Puno smo radile i sa ženama u izbegličkim centrima u Svilajncu i u našem gradu u hotelu Pokajnica", kaže Brkić.

Od 2006. godine Velika Plana je, zahvaljujući NVO “Žene u akciji”,  bila jedan od pet centara u Srbiji koji ima telefonsku SOS liniju za pomoć ženama žrtvama nasilja. Dežuralo je deset volonterki različitih profila - vaspitačica, sociološkinja, poljoprivrednica sa sela, žena sa invaliditetom, psihološkinja, pravnica, jedna Beloruskinja, medicinska radnica. Sve one su prošle višenedeljnu vrlo zahtevnu obuku i dežurale su u smenama od po tri sata. Često je to bio psihički naporan posao. Trebalo je saslušati, smiriti i uputiti gde treba žene, često sa decom, u ozbiljnim i teškim situacijama. 

 “Razmišljale smo i o takozvanoj sigurnoj kući, ali smatram da je telefon bolje rešenje jer dugoročno pruža podršku i obezbeđuje posredovanje kod institucija", rekla je Brkić.

Zbog svojih aktivnosti, NVO “Žene u akciji” godinama je bila jedna od najboljih organizacija te vrste u Srbiji. Ako se osvrnemo na 12 godina uspešnog rada i na benefite koje je taj rad donosio ženama, logično se nameće pitanje zašto je sve to odjednom prestalo da postoji. Zašto je ugašena NVO “Žene u akciji”, a sa njom i SOS telefon?

“Pre svega, sve to košta”, kaže gospođa Brkić, “Sve vreme smo se finansirale projektno, što nikad nije sigurno i nikad ne znate da li ćete i koliko sredstava dobiti. A treba platiti prostorije, struju i grejanje, nabaviti kompjutere i drugu opremu, platiti put ako negde idemo ili nekoga dovodimo. Mi smo od kuće donosile kafu, sokove i posluženje kad smo organizovale radionice i ostala okupljanja. Nadala sam se da ćemo imati stalnu finansijsku podršku iz opštinskog budžeta, i imale smo nekoliko godina opštinsku donaciju od 180 000 dinara godišnje, ali je to bilo nedovoljno. Tražile smo da nam bar obezbede prostorije, a da mi plaćamo troškove. Nismo ni to dobile.”

Moja sagovornica naglašava da je, pored redovnih aktivnosti, svakog meseca pisala iscrpne izveštaje, nove projekte kojima se konkurisalo za još sredstava, sređivala dokumentaciju, sarađivala sa knjigovođom, organizovala volonterke, posredovala, a to sve zahteva dodatni napor i vreme.

“Od početka do kraja sam bila u ovom poslu i imale smo rezultate, što je meni i bilo najvažnije. Sve žene koje su bile sa mnom u ovoj priči uvek su se maksimalno angažovale i odlično radile svoj posao, ali su retke one koje hoće da preuzmu ulogu vođe i organizatora. Potrebno je strpljenje, istrajnost i ozbiljna namera da se nešto promeni. Kod nas je sve kratkog daha i sve zahteva stalno guranje i veliku angažovanost jedne ili, u najboljem slučaju, nekoliko osoba, a to vremenom dovodi do ozbiljnog zamora”, rekla je Brkić.

S druge strane, problem je i što interesovanje korisnica raznih programa i edukacija koje su se organizovale brzo počinje da opada. Žene dolaze neredovno, nekima se kod kuće prebacuje što se “zamlaćuju glupostima” i one odustaju iako su bile vrlo zainteresovane u početku.

“Smatram da napori nisu bili uzaludni, ali emancipacijski proces je potreban kod svake generacije žena iznova, jer sve što je postignuto kod jedne generacije sredina nekako vraća na početak kod sledeće. Ispada da su svi napori i dostignuća kratkog daha, ali su ipak iskoraci”, navodi Brkić.

Raduje je što SOS telefon u Smederevskoj Palanci još uvek radi. 

“Te žene su kod nas imale edukaciju, a sada organizuju obuku i treninge za nove generacije. Rade već 15 godina jer su dobile prostor i plaćene troškove iz budžeta opštine. Stav svih nas koje smo se bavile ili se bavimo ovom oblašću je da svaka opština treba da finansira po jednu organizaciju koja bi se bavila ovom problematikom. Nažalost, jasno je da od toga nema ništa”, kaže Brkić.

Iza 12 godina rada ostalo je puno dokumentacije – projekata, izveštaja, zapisnika, fotografija. Moja sagovornica kaže da često razmišlja da sve to baci, ali joj je ipak žao.

“Neka stoji. Možda nekome nekad zatreba da napiše neku studiju, seminarski ili doktorski rad, nikad se ne zna. Ili se pojavi neka mlada žena koja bi da ponovo pokrene priču koju sam ja završila, pomogla bi joj ova dokumentacija u mnogo čemu”, zaključuje Brkić.

Piše: Biljana Marjanović, dopisnica Boom 93 iz Velike Plane