Zbog čega je veći broj samoubistava među muškarcima: Razgovor sa psihologom Nemanjom Đorđevićem

Za deset meseci 2023. godine (od januara do novembra) na teritoriji Policijske uprave u Požarevcu evidentirano je 14 samoubistava. Samoubistvo je počinilo 12 muškaraca i dve žene, rečeno je za Boom 93 iz PU u Požarevcu. 

Za deset meseci 2022. godine od 17 evidentiranih samoubistava, samoubistvo je počinilo 14 muškaraca i tri žene.

Posmatrajući period od 2013. do kraja 2022. godine, na osnovu podataka koje smo dobili od PU u Požarevcu, primećuje se da se broj evidentiranih slučajeva smanjio. Najviše samoubistava zabeleženo je 2015. godine, kada su samoubistvo počinile 34 osobe.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS) u periodu od 2013. do kraja 2022. godine u Srbiji se dogodilo 9.801 samoubistvo. Prema polu, kod muškaraca je zabeležen 7.381 suicid, a kod žena 2.420.

Psiholog Nemanja Đorđević za Boom 93 navodi da je teško govoriti o jednom ili više sigurnih uzroka toga što je veći broj muškaraca nego žena koji počini samoubistvo, već je moguće govoriti o velikom broju verovatnih uzroka.

„Kako bi se stekla jasnija slika, potrebno je istaći da je tačno da je suicid češći uzročnik smrti među muškarcima, ali i da je pokušaj samoubistva češći kod žena. Veći broj žena pokuša samoubistvo, ali manji broj tih pokušaja ima za ishod smrt. Jedan od razloga za ovakvu statistiku može biti i rodna razlika u sredstvima samoubistva koja biraju žene od onih koja biraju muškarci. Iz svega toga možemo zaključiti da se muškarci ređe odlučuju za pokušaj samoubistva, ali da biraju letalnija, odnosno ’efikasnija’ sredstva, Za sada je ovo i dalje u domenu statistike“, objašnjava Đorđević.

Neki od verovatnih razloga, prema njegovim rečima, mogu se pronaći i u komunikaciji.

„Pokušaj samoubistva je često, posebno kod tinejdžera, vrsta poruke, doduše radikalne, na koju se osobe odlučuju kada svi drugi pozivi u pomoć ostaju bez odgovora. Kada se traži pomoć, priznaje se drugima nemoć osobe da se sama izbori sa izazovima koji se pred njom nalaze“, kaže Đorđević.

Objašnjava da se tu dolazi i do kulturološkog obrasca ”jakog muškarca”, trenutne ili buduće glave porodice, koji mora da pokaže da može da se nosi sa svim izazovima postavljenim pred njim i onima koji od njega ”zavise”.

„U takvom kulturnom obrascu, teško je priznati i sebi da postoji problem čije rešenje prevazilazi naše sposobnosti. Verujem da se ovde nalazi deo odgovora na pitanje većeg broja smrti samoubistvom kod muškaraca“, rekao je Đorđević.

Kako kaže, sve dosadašnje statistike pokazuju da se veći broj žena nego muškaraca odluči da se obrati za pomoć psihologu.

„Razlog za češće javljanje žena se sigurno nalazi i u rodnim ulogama, gde je ženama dopušteno da otvorenije iskazuju emocije i uopšte pokažu da se sa nekim problemom ne mogu same izboriti. Međutim, povećava se i broj muškaraca koji ulaze u psihoterapijski proces ili se obraćaju za neku drugu vrstu pomoći, kao što su savetovanje ili koučing“, navodi Đorđević. 

Naglašava da se na psihoterapiju češće odlučuje mlađi i obrazovaniji deo populacije. 

„Danas se dosta govori o mentalnim teškoćama i načinima njihovog prevazilaženja. Ovo sigurno daje efekte u pogledu donošenja odluke da se osoba javi psihoterapeutu, čija dostupnost u manjim sredinama ostaje kao pitanje“, rekao je Đorđević.

On smatra da stigma ne postoji samo kada je mentalno zdravlje muškaraca u pitanju, već da su uopšte mentalne bolesti i sa njima povezano tretiranje, pre svega hospitalizacija, nešto o čemu se nerado govori i što se teži izbrisati iz porodične istorije. 

„Nije neobično da deca ili unuci slučajno otkriju da je neko iz njihove porodice u prošlosti bio lečen, odnosno imao psihopatološke teškoće. Ovde dolazi do izražaja fenomen pluralističkog neznanja koji je jako ukorenjen u patrijarhalnim društvima. Nije nikakva retkost da čujete osobu kako kaže da neće kod psihologa jer nije’luda’, vodeći se time da samo ona ima takve probleme i da mora sa njima sama da se izbori. U pitanju je strah od stigme koju donosi bilo kakav kontakt sa svakim zanimanjem koje ima pojam ’psiha’ u svom nazivu. Dosta se radi na emancipaciji ovakvog stanja, ali jedan dobar deo populacije ipak ostaje nedosegnut“, objašnjava Đorđević.

Govoreći o znacima koji ukazuju da se osoba suočava sa suicidnim mislima, Đorđević navodi da je uvreženo mišljenje da su samoubice isključivo povučene osobe koje se bore sa depresijom. Prema njegovim rečima, to nije netačno, ali samoubice nisu isključivo osobe koje su se povukle iz društvenih aktivnosti i ne održavaju kontakte sa drugim osobama, već je istina da veliki broj osoba koji pokuša samoubistvo ima aktivan društveni život.  

„Ove osobe mogu odavati razne znakove koji drugima moraju biti alarmi da se nešto sprema. Ti znaci mogu biti očigledni, kao kad osoba otvoreno kaže da želi sebi da oduzme život, govori ili se raspituje o načinima kako to može da uradi, u većoj meri traži sadržaje koji tematizuju temu suicida. Postoje i manje očigledni znaci koje će najpre primetiti osobe koje su bliske sa tom osobom. Posebno je važno obratiti pažnju na prvo vreme nakon nekog stresnog događaja koji je zadesio osobu ili porodicu. Ovo može biti gubitak motivacije, elana za aktivnosti u kojima je osoba ranije uživala, drastična promena u ponašanju i ophođenju prema drugim osobama, briga o sebi i drugima itd.“, rekao je Đorđević.

Navodi da ćesto očigledni i manje očigledni znaci mogu biti udruženi i da je tada važno da se sa osobom razgovara, kao i da treba pokušati doći do razloga zašto se osoba ponaša na određen način.

„Ukoliko je razlog poznat, osobi se može ponuditi da se obrati za stručnu pomoć. Danas postoji anonimna SOS linija, koja je naročito važna jer je dostupna sve vreme i svuda, a anonimnost osobe koja se javi značajno pomaže osobama koje se boje stigme samoubice ili osobe sa mentalnim teškoćama“, kaže Đorđević.

Pitali smo psihologa može li se osoba koja se suočava sa suicidalnim mislima u potpunosti njih osloboditi nakon terapije ili uvek postoji rizik da se one u toku života ponovo pojave. 

„Odgovor na ovo pitanje ne može biti jednoznačan. Istina je da su osobe koje su jednom pokušale samoubistvo sklone tome da ovaj pokušaj ponove. Sa druge strane, treba imati u vidu da je za održivost efekata terapije potrebno i uklanjanje uzroka koji su uopšte doveli do poremećaja. Tako će osobe kojima se životne okolnosti promene pokazivati manje tendencija ka autodestruktivnim oblicima ponašanja kojima su ranije bili skloni. Opet, ukoliko se u nekom trenutku kriza vrati, jedno ovakvo ’rešenje’ može se osobi vratiti u misli“, objašnjava Đorđević.

On ističe važnost uloge bliskih osoba u životu ljudi.

„Mi kao bliske osobe treba da imamo sluha za probleme onih pored nas i da su odgovori ’proći će’, ’rešiće se’ ili ’nemoj da si tužan’ nisu najbolje što možemo reći, jer su u suštini poruka da nismo zainteresovani“, kaže Đorđević.

Ipak, navodi da osobe same moraju naći meru u kojoj mogu nešto zahtevati od sebe i drugih. 

„Moramo aktivno tražiti oslonac oko nas i biti svesni da je on tu za nas kada nam zatreba“, rekao je Đorđević.

Potiskivanje psiholoških problema može prouzrokovati i druge probleme. Jedan od njih su bolesti zavisnosti. Đorđević navodi da bi se, prateći rad kliničkih psihologa na ovom polju, reklo da je potiskivanje presudan uzrok razvoja bolesti zavisnosti.

„Uzimajući u obzir i nasledne faktore i transgeneracijski prenos unutar porodice potiskivanje je jedan od glavnih uzročnika bolesti zavisnosti, ali i nekih drugih bolesti duševnog života čoveka, kao što je depresija. Depresija se zapravo često javlja zajedno sa bolestima zavisnosti, a obe kao deo konverzivnog poremećaja. Naime, nerešene teškoće koje osoba ima, odnosno nesposobnost da se sa njima nosi postaju vidljiva ”bolest”, tj. nešto što je društveno prihvatljiviji oblik ponašanja, odnosno bolesti, kakav je na primer alkoholizam. Često srećemo alkoholičare koji su u prošlosti trpeli ili trenutno trpe porodično nasilje ili imaju neki drugi problem sa kojim u prošlosti nisu uspeli da se izbore, a često se nisu nikome obratili za pomoć, ili su pak bili odbijeni, odnosno nisu dobili adekvatnu pomoć“, objašnjava Đorđević.

Kako bi se osobe odvažile na to da svoje psihološke probleme ne potiskuju, ali i kako bi znale kako da ih prepoznaju i šta povodom toga mogu uraditi, u društvu je neophodno negovati svest o važnosti mentalne higijene. 

Prema Đorđevićevim rečima, važnost mentalnog zdravlja promovisana je tokom trajanja pandemije COVID-19, kada su razna strukovna udruženja u zemlji u tome uzela aktivnog učešća. 

„Veliki broj volontera se uključio u razne aktivnosti kojima se aktivno pomaže stanovništvu, ali i osvešćuje šta je mentalno zdravlje i kako prepoznati osobu kojoj je pomoć potrebna“, kaže Đorđević.

Takođe, navodi da se dosta toga radi i na destigmatizaciji osoba koje imaju psihičkih teškoća.

„Obeležavaju se svetski i nacionalni dani koji su u vezi sa mentalnim zdravljem, detabuiziraju se određene teme itd., uvedeni su SOS telefoni. Neke društvene mreže aktivno rade na prevenciji samoubistava. Tako možete videti kako Jutjub prikazuje upozorenje ukoliko je prepoznao sadržaj koji se odnosi na mentalno zdravlje, upućujući na pronalaženje stručne pomoći“, rekao je Đorđević.

Ističe kako se može primetiti da je homicid u popularnoj kulturi sveprisutan, dok se suicidu pristupa jako pažljivo.

„Ne ulazeći u razloge zašto je tako, primećujemo postojanje svesti o uticaju prikazivanja ovakvog sadržaja na osobe koje se bore sa depresijom ili drugim stanjima koja mogu dovesti do odluke da se sebi oduzme život. Nažalost, svedoci smo kako upravo sadržaj društvenih mreža, odnosno nasilje koje osoba može doživeti na njima, biva uzročnikom samoubistava“, zaključuje Đorđević.

Samoubistva su šesti uzrok smrti stanovnika država članica Evropske unije. Evropski parlament je usvojio Rezoluciju o mentalnom zdravlju čiji je cilj unapređenje zdravstvene infrastrukture, veća dostupnost usluga i stručnog osoblja, te smanjenje broja samoubistava za trećinu do 2030. godine.

Nacionalna SOS telefonska linija radi 24 časa dnevno, svakog dana u godini, a pozivi su besplatni.

Broj telefona je 0800/309-309