T. B. Džošua: Unutar afričke megacrkve - „Mislili smo da smo u raju, ali onda su se desile strašne stvari“

T.B. Džošua, harizmatični nigerijski poglavar jedne od najvećih evangelističkih crkava na svetu, u tajnosti je činio seksualne zločine na masovnom nivou, pokazala je istraga BBC-ja sprovedena na tri kontinenta.

Svedočanstva desetine žrtava ukazuju na to da je Džošua zlostavljao i silovao mlade žene iz čitavog sveta nekoliko puta nedeljno u periodu od skoro 20 godina.

• Crkveni poglavar zlostavljao i silovao pristalice, otkriva BBC

Upozorenje: Članak sadrži opise mučenja, silovanja i samopovređivanja

Početkom 2002. godine, usred sive engleske zime, dvadesetjednogodišnja Rej je nestala.

Poslednji put kada su je mnoge od njenih prijateljica videle bilo je na univerzitetu u Brajtonu.

Studirala je grafički dizajn, živeći u zajedničkoj kući na 25 minuta od mora.

Rej je bila bistra i popularna.

„Za mene je to bilo kao da je umrla, a ne mogu da je oplačem", kaže Karla, Rejina tadašnja najbolja prijateljica.

Karla je znala gde je Rej otišla.

Ali istinu je bilo teško objasniti njenim prijateljima.

Nekoliko nedelja ranije, ona i Rej su zajedno otputovale u Nigeriju, u potrazi za misterioznim čovekom koji naizgled može da isceli ljude vlastitim rukama.

On je bio hrišćanski pastor, sa crnom bradom, u beloj odori.

Zvao se T. B. Džošua.

Sledbenici su ga zvali „Prorok".

Rej i Karla su planirale da posete njegovu crkvu, Sinagošku crkvu svih nacija, na samo nedelju dana.

Ali Rej se nikada nije vratila kući.

Ona se uselila u Džošuin kompleks.

„Ostavila sam je tamo", kaže Karla, dok joj se suze same slivaju niz obraze.

„Nikad to sebi neću oprostiti."

Crkva se poput gotskog hrama nadvija nad četvrt Ikotun u Lagosu, najvećem afričkom gradu.

Džošua je dizajnirao svih 12 spratova pridruženog kompleksa, gde je živeo zajedno sa mnogim sledbenicima.

Lično je nadzirao gradnju brojnih stepeništa koja vode do njegove spavaće sobe.

Troja vrata na njoj vodila su u sobu i iz nje.

Bila je tu i skrivena prostorija za molitvu puna sićušnih ogledala.

„Klinika" u prizemlju.

Intervjuisali smo više od 25 ljudi koji su živeli u kompleksu.

Oni pričaju priču o betonskom lavirintu; košmarnom svetu u kom je stvarnost nestajala, a redovno su se dešavali užasi.

Mnoge žene tvrde da ih je Džošua seksualno napastvovao, a veliki broj njih tvrdi da su bile iznova i iznova silovane iza zatvorenih vrata.

Neke tvrde da su bile prisiljavane da abortiraju nakon što su zatrudnele.

Danas se Rej vratila u Englesku i živi u predivnom seocetu u seoskom predelu.

Ona se sve vreme smeška i povremeno glasno nasmeje, ali u njoj se nazire nemir.

„Spolja gledano izgledam normalno, ali nisam", kaže ona.

Kad Rej govori o godinama provedenim u Lagosu, sve vreme stiska usne.

Govori bez daha.

Povremeno joj se boja vidno povlači iz lica.

Ona je provela 12 godina u Džošuinom kompleksu.

„Ova priča je kao nekakva horor priča. Kao nešto što biste čitali kao fikciju, samo što je ovaj put stvarno."

• Šta su kultovi i zašto im se ljudi pridružuju
• „Odgajan sam u kultu i verovao u smak sveta"
• Preživela je masakr u Džonstaunu, prisilno samoubistvo članova hrišćanskog kulta

Na dvogodišnjoj istrazi, sprovedenoj u saradnji sa međunarodnom medijskom platformom Otvorena demokratija, radilo je 15 novinara BBC-ja sa tri kontinenta.

Oni su sakupljali arhivske video snimke, dokumente i obavili stotine sati razgovora koji potkrepljuju Rejino svedočanstvo i razotkrivaju još jednako potresnih priča.

Više od 25 očevidaca, iz Velike Britanije, Nigerije, Gane, SAD, Južne Afrike i Nemačke, dalo je iskaze o tome kako je izgledao život u Džošuinom kompleksu, sa najskorijim iskustvima iz 2019. godine.

Sinagoška crkva svih nacija nije odgovorila na te navode, ali je rekla da su neke ranije tvrdnje neosnovane.

Bivši sledbenici su i ranije pokušali da se oglase o tim zlostavljanjima, ali kažu da ih je Crkva ili ućutkala ili diskreditovala, a dvoje tvrde da su čak bili fizički napadnuti.

Kad je BBC Afričko oko snimao crkvu spolja, jedan član obezbeđenja je pucao iznad glava ekipe nakon što je ona odbila da mu preda snimljeni materijal.

Mnogi od naših sagovornika pozvali su se na legalno pravo na anonimnost, u većini slučajeva tražeći samo da im se ne objave prezimena.

Neki drugi su tražili da im identitet ostane potpuno sakriven iz straha od odmazde.

Čovek u središtu Sinagoške crkve svih nacija smatra se jednim od najuticajnijih pastora u afričkoj istoriji.

On je umro, neočekivano, u junu 2021. godine, svega nekoliko dana nakon što su snimljeni mnogi od naših prvih intervjua.

Na dan njegove sahrane, Lagos je ostao paralisan dok su se mase ožalošćenih izlile na ulice.

Oko 50.000 ljudi posećivalo je Džošuine službe svake nedelje, a crkva je postala glavno mesto okupljanja stranih posetilaca u Nigeriji.

Njegova globalna televizijska i imperija društvenih mreža bila je među najuspešnijim hrišćanskim mrežama na svetu, sa milionima gledalaca iz Evrope, Amerike, Jugoistočne Azije i Afrike.

Njegov Jutjub kanal imao je stotine miliona pregleda.

Crkva je popularna i dan-danas, predvođena njegovom udovicom Evelin i novim timom apostola.

U intervjuu sa ćerkom Nelsona Mandele iz 2013. godine vidi se Džošuin portret na radnom stolu bivšeg predsednika Južne Afrike.

Za života, Džošua je privukao desetine političara i slavnih ličnosti u svoju crkvu, među koje spadaju sportske legende kao što je fudbaler londonskog Čelsija Didije Drogba i najmanje devet afričkih predsednika.

Mnoge sledbenike privukla je njegova filantropija, ali je većina došla zbog njegovih takozvanih čuda.

Džošua je sistematski snimao spektakularna „isceljenja" tokom čitave svoje karijere.

Nakon što bi se Džošua pomolio za njih, pojedinci bi pred kamerama svedočili da su izlečeni od raznih boljki koje variraju od raka i HIV-a, do hroničnih migrena i slepila.

„Nikad nismo videli ništa slično", kaže Solomon Ašoms, novinar koji izveštava o afričkoj religiji.

„Misterije koje je on imao, tajne koje je on krio, to je ono zbog čega su ga ljudi sledili."

Na velikom broju Džošuinih videa mogu da se vide ljudi sa teško inficiranim genitalijama, koje se rasprskavaju i potom čudom isceljuju kad on podigne ruke u molitvu.

Na drugima se vide žene koje imaju problema sa porođajem, ali koje se momentalno porađaju čim im Džošua priđe.

Posle svakog od tih događaja, učesnici svedoče o tome kako su bili spaseni.

Video trake sa Džošuinim isceljenjima kružile su među evangelističkim crkvama širom Evrope i Afrike krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih.

Rej, koja je odrasla na konzervativnim hrišćanskim vrednostima, bila je inspirisana da otputuje u Lagos nakon što je pogledala te snimke, koje joj je pokazala njena južnoafrička poznanica.

„Bila sam gej, a nisam želela to da budem", kaže ona.

„Pomislila sam: 'Pa, možda je ovo odgovor na sve moje probleme. Možda ovaj čovek može da me popravi. Ako se pomoli za mene, možda više neću biti gej.'"

Jedna druga Britanka, Aneka iz Derbija u Midlandsu, kaže da je i ona bila omađijana tim snimcima.

„Čitava prostorija bi se potpuno umirila", kaže ona, opisavši trenutak kad je njena crkvena kongregacija prvi put gledala snimke kad je ona imala 16 godina.

„Tako nešto bi Isus uradio", seća se kako je pomislila.

I ona je otputovala u Nigeriju.

Ni Rej ni Aneka, kao ni mnogi drugi mladi ljudi koji su napustili domovine da bi upoznali Džošuuu ranih dvehiljaditih, nisu platili svoje putne karte.

Crkvene grupe širom Engleske sakupljale bi sredstva da pošalju hodočasnike u Lagos kako bi prisustvovali tim čudima - a Džošua je i sam davao doprinose Crkvi, kažu bivši viši insajderi crkve.

Kasnije, kad je crkva postala uveliko etablirana, naplaćivao je visoke cene hodočasnicima da dođu i ostanu sa njima.

Bisola, Nigerijka koja je provela 14 godina u kompleksu, kaže da je privlačenje zapadnjaka bila njegova glavna taktika.

„Koristio je belce da reklamiraju njegov brend", kaže ona.

Bivši insajderi procenjuju da je Džošua zaradio desetine miliona dolara od hodočasnika i iz drugih izvora prihoda - preko sakupljanja sredstava, prodaje videa i stadionskih gostovanja u inostranstvu.

Izdigao se iz siromaštva da bi postao jedan od najbogatijih afričkih pastora.

„Taj čovek je bio genije", kaže Agomoh Pol, čovek koji se nekada smatrao Džošuinom desnom rukom u crkvi, a koji je otišao posle 10 godina provedenih u kompleksu.

„Sve što je radio bilo je pažljivo isplanirano."

Najveći deo tog planiranja bilo je lažiranje „čuda", kaže Agomoh Pol, a za koje tvrdi da je on bio zadužen.

On i drugi izvori kažu da bi „isceljeni" često bili plaćeni da glume ili preteruju sa svojim simptomima pre nego što bi došlo do navodnog isceljenja.

U nekim slučajevima, kaže on, ljudi bi bili drogirani bez njihovog znanja ili bi dobijali lek koji bi popravio njihovo stanje dok su u crkvi, a kasnije bi bili nagovoreni da svedoče o oporavku.

Drugi su bili obmanjivani da su pozitivni na HIV/sidu i da su, zahvaljujući Džošuinim službama, sada oslobođeni virusa.

• „Bio sam u kultu a sada pomažem ljudima da pobegnu iz njih“
• Kako je biti u Falun Gongu, zabranjenoj kineskoj sekti koja raste van Kine
• Japanski kult sudnjeg dana - dan kada je Tokio zavijen u crno

Kad se Rej našla na uzavreloj toploti Lagosa, i sama je videla čuda.

Desetine ljudi dolazile su i svedočile da su izlečene od teških bolesti.

„Imala sam zaista refleksnu reakciju. Slomila sam se i potekla je reka suza", kaže ona.

Tada je Rej bila odabrana.

Džošua ju je izdvojio da postane „apostolkinja" - deo elitne grupe sledbenika koji su ga služili i živeli sa njim u kompleksu.

Rej je mislila da će učiti pod Džošuom, da će on „izlečiti" njenu seksualnost, da će ona naučiti kako i sama da leči ljude.

Stvarnost je bila veoma drugačija.

„Mi smo svi mislili da smo u raju, ali bili smo u paklu", kaže ona. „A u paklu se dešavaju strašne stvari."

Šesnaestoro od bivših apostola koje smo intervjuisali, među kojima i Rej, dali su nam svedočanstva iz prve ruke o seksualnim napadima i silovanjima koje je sprovodio Džošua.

Mnogi tvrde da se to dešavalo često - čak dva do četiri puta nedeljno - tokom čitavog njihovog boravka u kompleksu.

Neki su opisali nasilna silovanja posle kojih nisu mogli da dođu do daha ili su krvarili.

Mnogi su verovali da su jedini koji su napadani i nisu se usuđivali da ispričaju drugim apostolima šta im se dešava, jer su bili ohrabrivani da prijavljuju jedni druge za svaki prestup.

Prema Viktoriji, koja je tražila da joj promenimo ime iz bezbednosnih razloga, i koja je provela više od pet godina u kompleksu, druge žrtve seksualnih napada je Džošua sam često lično birao iz crkvene kongregacije.

Ona kaže da je bila odabrana dok je pohađala crkvene časove veronauke i kaže da je bila silovana u Džošuinom privatnim odajama nekoliko meseci kasnije, nakon što su mu njeni roditelji poverili staranje nad njom.

Potom je regrutovana kao rezidentna apostolkinja.

Viktorija kaže da je Džošua izdao naređenje nekim od nigerijskih apostola kojima je najviše verovao da mu pomognu u pronalaženju novih žrtava.

Ta grupa je neformalno bila poznata kao „ribolovačko odeljenje" i ona kaže da ju je upravo ta grupa na kraju primorala da im se pridruži.

Druga apostolkinja koja je učestvovala u sličnom regrutovanju bila je Bisola.

„T.B. Džošua je tražio od mene da regrutujem device za njega… Da bi mogao da ih uvede pod okrilje drugih apostola i razdeviči", kaže ona.

Ona je učestvovala i zbog „indoktrinacije" i zbog pretnje nasiljem, kaže ona, dodajući da je i nju samu Džošua iznova i iznova silovao.

Veliki broj žena kaže da su bile mlađe od starosne granice legalnog pristanka na seksualne odnose - koja je u državi Lagos 18 godina - kada su bile seksualno napastvovane ili silovane.

Ovo krivično delo može da dovede do smrtne kazne u Nigeriji.

Džesika Kaimu, danas televizijska novinarka u Namibiji, kaže da je imala samo 17 godina i da je bila devica kad ju je Džošua silovao u kupatilu svog penthausa, svega nekoliko nedelja nakon što je ona postala apostolkinja.

Džesika kaže da su se takvi susreti ponavljali iznova i iznova, tokom čitavih pet godina koje je provela kao apostolkinja.

Njeno svedočanstvo poklapa se sa svedočanstvima drugih žena koje su govorile za BBC, i sa svedočanstvima četvorice Džošuinih muških ličnih sluga koji su imali zadatak da počiste fizičke dokaze tog zlostavljanja.

Mnogi od detalja iz svedočanstava naših sagovornika suviše su eksplicitni za objavljivanje.

U njih spadaju brojna svedočanstva iz prve ruke žena koje su bile skinute gole i silovane raznim predmetima - među njima jedna žena koja kaže da joj se to desilo dvaput pre njene 15. godine.

„Bilo je jako bolno, silovao me je", kaže žena koja je tražila da ostane anonimna.

„To se rečima ne da opisati. Oštetilo me je za čitav život."

Veliki broj sagovornica koje tvrde da su bile silovane i da su zatrudnele sa Džošuom, objašnjavaju kako su dobijale prisilne abortuse unutar kompleksa - u odeljku poznatom kao „medicinsko odeljenje" ili „klinika".

„Sve bi se radilo krišom", kaže Sihle, bivša apostolkinja iz Južne Afrike, koja kaže da je imala tri prisilna abortusa u crkvi.

„Daju vam napitak da ga popijete i bude vam muka. Ili vam gurnu metalne instrumente u vaginu i izvuku šta god. I ne znate da li su slučajno sa svime izvukli i vašu matericu."

Sihle je plakala tokom čitavog intervjua sa nama, baš kao i Džesika, koja kaže da je pretrpela pet prisilnih abortusa.

Bisola kaže da je prisustvovala „desetinama" abortusa tokom njenih 14 godina provedenih u crkvi.

Povremeno bi se, kaže ona, pela na najviši sprat kompleksa i plakala, preklinjući Boga da je spase.

Apostoli su ispunjavali svaku njegovu potrebu.

Davali su mu masaže, pomagali mu da se obuče, nanosili mu parfem kad god bi ušao u prostoriju.

Stavljali bi mu najlonske rukavice na ruke da bi mogao da jede hranu a da ne dodirne ni mrvicu.

Umesto da ga oslovljavaju imenom, bili su podsticani da ga zovu „tatice".

Nije neuobičajeno da se nigerijski pastori u pentekostalnoj tradiciji tako oslovljavaju, ali apostoli kažu da je to bio izraz na kom je Džošua posebno insistirao.

„Moj um kao da je bio uzdrman", kaže Aneka.

„Nije postojala nikakva kognitivna bistrina… Stvarnost je bila potpuno izokrenuta."

Fizički dizajn kompleksa dodatno je produbljivao njihovu dezorijentaciju.

„Bio je to pravi lavirint od stepeništa", kaže Rej.

Građevina je 2014. godine čak koštala života.

Šestospratna gostinska kuća izgrađena za međunarodne goste se srušila, a u toj nesreći stradalo je najmanje 116 ljudi.

Naknadni izveštaj lokalne vlade zaključio je da su uzrok rušenja bili propusti u gradnji i nekvalitetni građevinski radovi.

Niko za to nije krivično odgovarao.

Neki od naših sagovornika su nam rekli da veruju kako je broj poginulih bio značajnije veći nego što je zvanično objavljeno, objasnivši da veliki broj nigerijskih državljana koji su radili na gostinskoj kući nisu navedeni među žrtvama, i da su članovi crkve minirali pokušaje spasavanja i sakrivali tela noću.

Oni kažu i da je Džošua sprečio hitne službe da pomognu u spasavanju neposredno posle nesreće, savršeno svestan svog javnog profila.

Njegova kontrola nad komunikacijom uvek je bila vrlo stroga, kažu naši izvori.

Rej kaže da je tek kad je napustila crkvu postala svesna da su joj porodica i prijatelji sve vreme slali mejlove, ali ih ona nikad nije dobila.

Džošua je ograničavao pristup apostola telefonima i mejl nalozima, kažu naši sagovornici.

„Želeo je da kontroliše sve i svakoga", kaže Agomoh Pol.

„Ono što je zapravo želeo da postigne je da kontroliše umove ljudi."

Apostoli kažu da su bili prisiljavani da rade, bez plate, duge dnevne smene svakog dana - vodeći sve aspekte megacrkve.

Svi kažu da je uskraćivanje sna bilo rutinsko, sa ostavljanjem uključenih svetala u spavaonicama tokom čitave noći.

Aneka kaže da nikad nije spavala duže od četiri sata u cugu.

Ako bi bilo ko bio uhvaćen da drema bez dozvole ili da se oglušuje o bilo koje drugo Džošuino pravilo, bio bi kažnjen.

Devetnaest bivših apostola opisalo je da je prisustvovalo nasilnim napadima ili mučenjima u okviru kompleksa, koje je sprovodio Džošua ili neko drugi po njegovom naređenju.

Drugi apostoli su opisali da su i sami bili skinuti i bičevani, električnim kablovima ili bičevima za konje poznatim kao koboko.

Među onima koji su se na ovaj način našli na meti bili su šegrti apostoli koji su imali samo sedam godina.

Kompleks u Lagosu imao je zidove visoke 3,7 metara i naoružane čuvare.

Ali ono što je zadržavalo apostole da ostanu bila je fanatična lojalnost koju je Džošua stvorio i duboko ukorenjeni strahovi koje im je usadio šta bi moglo da im se desi ako pobegnu.

„Bio je to psihološki zatvor", kaže Rej.

„Izuzetno je teško razumeti kako neko može da prođe kroz psihološko zlostavljanje do te mere da izgube svaku sposobnost kritičkog mišljenja."

„Sinagoška crkva svih nacija se prilično precizno uklapa u definiciju kulta", kaže doktorka Aleksandra Stajn, počasna saradnica Univerziteta u Saseksu i članica trusta Porodično preživljavanje, koji ukazuje na opasnosti sektaških grupa.

Ona se srela sa brojnim žrtvama ove crkve i kaže da je Džošua izolovao svoje žrtve, izlažući ih „procesu prinude i kontrole preko stresa, straha, krivice i sramote".

Svi sagovornici BBC-ja su govorili o „ispiranju mozga", „indoktrinaciji" i „kontroli uma" - a mnogi su opisali život apostola pod Džošuom kao „kult".

Rej kaže da je za nju psihološka tortura ostavila najdublje ožiljke.

Ona kaže da ju je Džošua dve godine podvrgavao obliku kažnjavanja poznatom kao „opeka", tokom kog joj je bilo zabranjeno da napušta kompleks, a nikome unutar njega nije bilo dozvoljeno da razgovara sa njom.

„Praktično sam bila u totalnoj izolaciji… Doživela sam potpuni nervni slom", kaže ona.

„Pokušala sam da izvršim samoubistvo pet puta."

Kad je bila doterana do same ivice, nešto je prslo u Rejinom umu.

Dvanaest godina indoktrinacije počelo je da se raspada.

„Napravio je ogromnu grešku, izgubio me je", kaže ona.

Dok je putovala sa crkvom na turneji po Meksiku, Rej se odvojila od ostalih apostola.

Nikada se više nije vratila.

Njen život je sada veoma drugačiji.

Ali ona mora da živi sa razočaranjem da nema načina da se Džošua natera da odgovara za svoja dela.

„To što je T.B. Džošua umro pre nego što se susreo sa pravdom za zlodela koja je počinio duboko je frustrirajuće.

„To samo pojačava ogroman osećaj nepravde koji proganja sve nas kao njegove žrtve."

Kontaktirali smo Sinagošku crkvu svih nacija i izložili joj sve optužbe iz naše istrage.

Crkva nije odgovorila na njih, ali je negirala prethodne tvrdnje iznesene protiv T.B. Džošue.

„Iznošenje neosnovanih optužbi protiv proroka T.B. Džošue nije nikakva nova pojava… Nijedna od tih optužbi nikada nije dokazana", napisala je ona.

Dodatno izveštavanje: Megi Andresen, Jemisi Adegoke i Ines Vord

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]