Kultura: Kako je omladinsko pozorište Dadov u Beogradu stvaralo poznate glumce

Unutar prostranog dvorišta oivičenog betonskim zidom od posivelih zgrada, nedaleko od centra Beograda, ušuškan je Dadov, omladinsko pozorište koje „ispisuje istoriju od 1958." godine.

Na ovu poruku sa fasade ukazuje pajac sa crnom kapom na glavi i preko očiju, maskota koja godinama simbolično dočekuje i ispraća iz prostorija čuvenog amaterskog teatra.

Tik uz žovijalni mural na omanjem zidu prekoputa, na klupicama sede đaci susedne Treće beogradske gimnazije, gledajući na renoviranu zgradu gde su prve glumačke korake sticali i mnogi njihovi stariji školski drugovi.

Jedan od njih je i Ivan Zekić koji je kao gimnazijalac postao član Dadova i tamo se „zaljubio u pozorište i stekao prijatelje".

„Tu ispred, dok smo blejali, upoznao sam direktora pozorišta Vladu Mijovića koji mi je govorio 'glumac dođi u Dadov, glumac dođi u Dadov'.

„I ja dođem i napravim najbolji potez u životu", govori 37-godišnji glumac za BBC na srpskom.

• „Stub teatra": Dvadeset predstava po kojima ćemo pamtiti Dejana Mijača
• Zašto je „Kosa“ mjuzikl u kojem svi pevaju, ali kroz suze
• Odlazak Borke Pavićević: „Treba puno voleti da bi se stvarala pozorišta“

Mnogi velikani domaćeg glumišta različitih generacija su prva iskustva sticali upravo na pozornici Dadova, poput Svetlane Bojković, Jelisavete Sablić, Mire Karanović, Predraga Ejdusa, Feđe Stojanovića, Dare Džokić, Miloša Samolova, Marije Karan i Miloša Bikovića.

„Njima je to bila druga kuća gde mogu da sviraju, pevaju, imaju sve moguće uslove za rad i slobodu da budu na daskama koje život znače, a ne znajući još šta im znače", govori Marko Čelebić, reditelj i urednik programa Dadova, za BBC na srpskom.

Za 65 godina postojanja, u Dadovu je održano 269. pozorišnih premijera u režiji mnogih pozorišnih reditelja, između ostalih i Jovana Ristića, Kokana Mladenovića, Ivana Medenice, Juga Radivojevića i Alise Stojanović.

Dom za amatere

Dramski atelje Doma omladine Vračar (DADOV) formiran je 1958. u Beogradu kao „prvo repertoarsko omladinsko-amatersko pozorište".

Inicijatori osnivanja bili su omladinski aktivisti i zaljubljenici u pozorište Mihailo Tošić, Zoran Ratković, Jovan Ristić i Momčilo Baljak, piše u monografiji Tamo gde snovi počinju, objavljenoj povodom 65 godina Dadova.

Glumačka trupa je nastala spajanjem dramskih sekcija Četrnaeste i tada Klasične, danas Treće beogradske gimnazije.

Među glumcima amaterima bila je i Jelisaveta Seka Sablić.

Uoči osnivanja Dadova, dramska sekcija njene Četrnaeste gimnazije igrala je komad „Ovo imanje je napušteno", američkog pisca Tenesija Vilijamsa.

Slavna glumica tumačila je ulogu koju stavlja „u red najbolje odigranih u životu".

„Zahvaljujući toj predstavi osnovan je Dadov, to je jedina istina", govori Sablić za BBC na srpskom.

Prva predstava izvedena na sceni novoformiranog omladinskog pozorišta bila je „Gradinar" po motivima dela indijskog književnika Rabindranata Tagorea, 27. decembra 1958. godine.

Režirali su je Miloš Žutić i Milan Bunjevac.

„Svega se sećam, svakog momenta, muzike, divnih stihova koje su govorili drugi. To je bio veliki uspeh, to je početak Dadova", priča danas proslavljena glumica.

U narednoj raspodeli, Sablić je dobila „malu, sporednu ulogu" u predstavi „Rašnirane cipele", što ju je posle početnih uspeha razočaralo.

„Glavnu ulogu je dobila jedna lepa devojka, koja joj je verovatno i pripadala, da kažem sada, iz ovih dana.

„Nisam to mogla da prebolim, plakala sam danima i toliko sam bila povređena jer sam već poletela kao velika zvezda i mislila sam da meni sve pripada", seća se doajenka domaćeg glumišta.

Glumom je nastavila da se bavi u drugom omladinskom teatru, a potom diplomirala na Fakultetu dramskim umetnosti.

U kratkoj epizodi u Dadovu prošla je, kaže, „simbolično celu mapu i put jedne karijere" koja ju je sačekala kasnije u životu.

„Strašna emotivna energija, ljubav ogromna, sve što postoji u meni bilo je uloženo u taj Dadov i onda strašno razočarenje, izlazak iz cele te gužve, prelazak i promena u životu.

„To je sve što me je kasnije čekalo ponovo, ali verovatno na neki način ublaženo", zaključuje Sablić.

'Mrestilište'

Dadov je početkom 1960-ih uveo stalni repertoar koji je vremenom rastao i postajao sve raznovrsniji.

Jedan od osnivača, Mihailo Tošić, govorio je da su želeli da se u ovom pozorištu igra ono što drugi „nisu hteli, mogli ili smeli".

Tako je Dadov postao svojevrsna „pozorišna laboratorija" u kojoj se eksperimentisalo postavljanjem i izvođenjem komada domaćih mladih dramskih pisaca, savremenih stranih autora, ali i klasičnih dela, navodi se u monografiji Tamo gde snovi počinju.

Verovatno najveći uspeh pozorištu u toj dekadi donela je predstava „Izbiračica", Koste Trifkovića, u režiji Nebojše Komadine, premijerno odigrana na Svetskom festivalu amaterskih pozorišta u Monte Karlu 1965. godine.

Svetlana Bojković, Branko Cvejić i Zorica Jovanović igrali su u predstavi kojoj je dodeljena prva nagrada ovog festivala, u konkurenciji pozorišta iz 21 zemlje sveta.

Dadovci su naredne, 1966. pokrenuli inicijativu za Beogradsku reviju amaterskih malih scena (BRAMS), u kojoj su učestvovala pozorišta iz cele Jugoslavije.

• Branislav Nušić - šta bi satiričar danas pisao o Srbiji
• Odlazak proslavljenog režisera Jagoša Markovića: „autentičan i darovit stvaralac koji nije podilazio trendovima"
• Dušan Makavejev: Pionir crnog talasa u Jugoslaviji

Pozorišni program je i danas na prvom mestu, iako su u Dadovu često organizovani koncerti i izložbe.

„Škola glume i govora nam je baza i, naravno, predstave koje crpimo i radimo sa decom", objašnjava Čelebić.

Ponekad se igraju i predstave sa profesionalnim glumcima, pa i one koje režiraju studenti.

Kroz Dadov su prošli brojni glumci koji su kasnije postigli zavidne karijere, te je pozorište poprimilo simbolični nadimak - rasadnik talenata, pa i „mrestilište".

„Ali nije samo da projektujemo glumce i spremamo ih za prijemni, nego ih spremamo, na neki način, za život", dodaje Čelebić.

Prva glumačka, ali i životna iskustva u Dadovu

Na škripavu pozornicu Dadova, hiljade mladih, amaterskih glumaca stizalo je nakon audicije, koju je septembra 1971. prošla i Mirjana Karanović.

Tadašnja učenica Pete beogradske gimnazije, koja je u osnovnoj školi već glumila u jednom dramskom studiju, videla je poziv na oglasnoj tabli u blizini.

Prijavila se, prvi put izašla na scenu pod reflektore i uspela.

Sastanci su bili svake nedelje u podne u pozorištu, ali do kraja godine nije bilo predstava, pa su mnogi odustali.

Karanović je bila istrajna, a upornost se isplatila - reditelj Oliver Viktorović doneo je tekst prijatelja Božidara Zube Ljumovića „Ako su živi lepo im je i danas", gde dobila je ulogu Plamenke.

Predstava je dospela i na Festival beogradskih amaterskih pozorišta (BAP) na kojem je dodeljivano „deset ravnopravnih glumačkih nagrada".

Među njima je bilo i ime Mirjane Karanović.

„Bila mi je to prva nagrada u životu, nikada neću zaboraviti kako sam se osećala.

„Posle sam dobijala pojedinačna priznanja, ali to što sam bila jedna od deset, bilo mi je, čini mi se, važnije od svih nagrada koje sam kasnije dobila", govori Karanović za BBC na srpskom.

Trčala je i skakala od sreće pri povratku kući iz Dadova, probivši te večeri sve roditeljske rokove jer je vest o nagradama stigla oko ponoći.

Usledile su nove predstave, gostovanja, prva putovanja bez roditelja i festivali širom zemlje.

Pozorište je tada za nju „postalo i do dana današnjeg ostalo stalna ljubav".

Ali Dadov nije donosio samo glumačka iskustva, već i životna.

„To scensko iskustvo i kako sam se razvijala kao glumica bilo je podjednako bitno kako sam se i kao osoba, kao ljudsko biće, kao žena, tada tinejdžerka, razvijala", kaže Karanović.

Bilo je „divnih i strašnih stvari, uzbuđenja i opasnosti, kao kada se stupa u svet odraslih".

„Tako je naše druženje u Dadovu i bavljenje amaterizmom zapravo za mene bio ključni događaj u mom životu", zaključuje glumica.

Dadov iz rediteljskog ugla

Marko Čelebić je na vrata Dadova zakucao pre nekoliko godina, kao student Fakulteta dramske umetnosti, u želji da režira komad „Kada pričamo o ljubavi, da li pričamo", po tekstu Filipa Grujića.

Predstava je odigrana u maju 2019. kao 250. premijera pozorišta.

„To je negde i bit Dadova, da daje priliku mladima da naprave profesionalnu predstavu, a sa druge strane, rad sa polaznicima naše škole glume i govora", kaže Čelebić.

Od predstava na kojima je ovde radio izdvaja i rimejk „Četiri godišnja doba" iz 1988. Gorana Golovka, poseban po tome što „nema teksta i sve je u pokretu".

Radnja prati „civilizacijski napredak - od kamenog doba do savremene tehnologije", kroz muziku italijanskog kompozitora Antonija Vivaldija.

„Roditelji su mi prilazili i govorili: 'Naša deca nikad nisu igrala u predstavi, a sad ih gledam kako plešu i lete'" priča Čelebić.

Ipak, kao jedan od najvećih uspeha pozorišta otkad je programski direktor, navodi 269. premijeru Dadova - „Kapetan Džon Piplfoks" po motivima radio-drame Dušana Radovića, u režiji Kokana Mladenovića, sa „55 dece na sceni"

„To je istorijski događaj i herojski podvig - Kokana, pozorišta i te dece", smatra 28-godišnji reditelj.

Školu glume Dadova trenutno pohađa više stotina školaraca uzrasta od sedam do 19 godina.

Čelebić kaže da je ideja da što više dece učestvuje u predstavi, pre koje se organizuje audicija, pa se uglavnom rade „dve podele i to od 12, do 15 glumaca", kaže.

Šmiranje, smejanje i bežanje sa časova

Ivan Zekić je u Dadovu glumio od septembra 2002. do juna 2005. kada je upisao Fakultet dramskih umetnosti.

Na probe je, kaže, trčao, a ponekad i zbog njih bežao sa časova, nadajući se da će trajati što duže.

Pamti dobro i entuzijazam prema pozorištu „koji se retko ponavlja posle u životu".

„Tada te drži jako puno i jako dugo. To je predivan osećaj, taj adrenalin koji se luči tom prilikom", opisuje Zekić.

Trudili su se, dodaje, da naprave nešto vredno pomoću „sjajnih mentora koji su davali maksimum i voleli da rade sa omladincima".

„I u toj razmeni smo pravili dobre stvari", kaže glumac.

Dadov će zauvek pamtiti i po „konstantnom smejanju i stalnom šmiranju", glumačkom žargonu koji označava prenaglašeno dodvoravanje publici različitim metodama.

„Bila je fora više da se prave gluposti i izvali bolja fora, što i danas smatram da je jako važno. Sećam se stalnog smejanja, i druženja, i smejanja."

Dadov ga je naučio i šta znači „imati odgovornost i obavezu prema nastupu, publici, predstavi", kaže Zekić, koji je u jednom trenutku u pozorištu igrao u četiri predstave istovremeno.

Dadovci o Dadovu

Često je nekoliko članova porodice, različitih generacija, bilo deo glumačke trupe Dadova.

Tako, na primer, unuk Seke Sablić, Leon, trenutno glumi u Dadovu, upravo u predstavi „Kapetan Džon Piplfoks".

„Našao je mesto koje voli i gde je odustao od igrica. Velika je to magija i za sada veoma dobro provedeno vreme", kaže Sablić.

Procena osnivača Mihaila Tošića je da je više od stotinu dadovaca „za stalno prešlo u profesionalna pozorišta i medije".

A mnogi su mu se kasnije vraćali, poput Ivana Zekića.

Predstava „Zaštita pre svega", po njegovom prvom dramskom tekstu, postavljena je upravo u Dadovu 2013, a 10 godina kasnije je i ekranizovana.

„Dadov je važan jer u moru haosa koji se danas dešava i moru sadržaja koji mogu da odvedu na razne strane, jedno mesto sa tradicijom 65 godina radi na tome da se mladim ljudima ponudi nešto kvalitetno i nešto što je radost.

„Ne znam mnogo takvih mesta i zato mislim da je ekstremno bitan", ocenjuje Zekić.

Za Mirjanu Karanović je Dadov godinama održavao „imidž posebnog mesta" jer su mnogi upravo tamo napravili „bebeće glumačke korake".

„Institucija sama po sebi ne postoji ili nije bitna ukoliko nema ljudi koji će to da ponesu dalje.

„I tu legendu, i sećanje, i sve te uspehe koje je Dadov postigao", zaključuje glumica.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]