Đubre naše nasušno

Ne bavi se ovaj tekst neispražnjenim kontejnerima i službama koje ih nisu ispraznile. Pričamo o našoj navici da papirić od žvake ili bombone, pikavac ili upotrebljenu maramicu samo spustimo u hodu pored nas, da plastičnu flašu zavrljačimo na drvo da se tamo ljuljuška na vetru. Iz automobila u pokretu bacamo smeće u travu pored puta. Hiljade praznih kesica i kesa leluja po našim krošnjama, parkovima, dvorištima i njivama. Iscepana stara garderoba, stare čarape i donji veš razvlače se pored puteva i po obalama reke.

Da li bismo voleli da se o nama govori kao o „onom narodu koji stari nameštaj, šporete i veš mašine baca u reke“? Ne verujem.

Da li znamo da odlaganje raznog smeća po ulicama, pored izgleda i čistoće, narušava i ekološku ravnotežu naših gradova i utiče na porast populacije pacova, bubašvaba i ostale gamadi? Nije da ne znamo, al' ko će još i o tome da razmišlja.

Da li nam je osobina, koja opasno liči na nagon, da polomimo, upalimo, oborimo, izšutiramo svaku novu korpu za otpatke koja se postavi u gradu urođena ili stečena? Zašto nam smeta ta korpa?

Pre par godina u planjanskom parku postavljeno je desetak novih korpi za smeće. Metalne, na metalnim držačima, sa dodatkom za gašenje cigareta. Za par dana nijedna nije imala dno. Igrala se deca noću. 

Postoji i noćna igrica dva u jedan, polomiti što više mladih stabala posađenih prethodnog dana, posebno popularna u ulici koja vodi do železničke stanice, i ostaviti okolo prazne limenke i mastan papir od bureka. U završnici treba preturiti najveći kontejner da se sav otpad prospe preko kolovoza. Igrica se ponavlja kad god se posade nova stabla.

Da li vam se desilo da idete ulicom iza majke koja odvija deci čokoladice i baca omote na zemlju? Svi su uredni, čisti i lepo obučeni. Jeste li pokušali da je zamolite da pokupi to što je bacila? Da li uopšte primećujete takve stvari?

Da li ste viđali grupu dece koja se vraćaju iz škole i grickaju nešto svako iz svoje kesice? I onda prazne kesice bacaju na ulicu i strašno se iznenade kad ih zamolite da to pokupe. I ne razumeju zašto ih opominjete. I pitaju se šta to sa vama nije u redu.

Zašto se tako ponašamo?

Zato što nemamo svest o ekološkim problemima, nemamo odgovarajuću infrastrukturu za odlaganje otpada, niko nas ne kažnjava?

Pre će biti da patimo od nedostatka lične odgovornosti. A lična odgovornost je nešto čega se prosečni Srbin plaši više i od promaje, i valjda je zato strogo ograničena samo na kuću i oko kuće. Jer, sve izvan moje kuće nije moje i baš me briga šta se tamo dešava. Ili, valjda ima neko ko je nadležan da to rešava, neću ja da razmišljam zašto mi je grad prljav.

Ona deca koja u parku lome klupe i korpe za otpatke kod svoje kuće to sigurno ne rade. I ona majka koja baca omote od čokolade sigurno svoju kuću održava i čisti i sigurno je naučila decu da se papirići ne bacaju po podu, ali samo u kući. 

Hajde da malo pogledamo oko sebe i da razmislimo. Ako svako od nas samo jedan omot ili kesu danas, umesto da baci na ulicu, odloži u svoj džep ili tašnu, to je hiljadu papirića i hiljadu kesa manje na ulici. 

Zamislite hiljadu kesa, papirića i flaša na ulicama Velike Plane. 

Zamislite ulice Velike Plane bez hiljadu kesa, papirića i flaša.

Razgovarajte sa svojom decom dok šetate gradom, skrenite im pažnju na smeće svuda oko vas i objasnite im da je čist grad obaveza i odgovornost svakog od nas. Verujte, razumeće čak i deca od tri godine o čemu im pričate, i uvek će se setiti da svoj papirić bace u korpu ili stave u džep.

Piše Biljana Marjanović, dopisnica Boom93 iz Velike Plane