Mladi između virtuelnog života i stvarnosti

Postoji  potreba za sistematskim istraživanjima koja će integrisati podatke iz različitih disciplina, uključujući psihologiju, sociologiju, medicinu i obrazovanje. Takva istraživanja bi trebala da se fokusiraju na dugoročne efekte izloženosti ekranima, posebno kada je reč o mentalnom zdravlju, socijalnim veštinama, i razvoju kognitivnih sposobnosti kod dece i adolescenata.

U izveštaju koji je objavljen u stručnom časopisu Archives of Pediatrics & Adolescent Medicine pokazano je da je kvalitet međuljudskih odnosa adolescenata pod uticajem vremena koje provedu ispred ekrana.

Učenici provode na internetu, u proseku, više od 3 sata dnevno, najstariji i do 4 i po sata., dok dve trećine njih vikendom provodi između 4 i 7 sati, pokazalo je istraživanje EU Kids Online, piše na sajtu Unicefa.

Više od dve trećine dece i mladih (74%) ima profil na nekoj društvenoj mreži ili platformi za igranje video- od toga, 41% njih uzrasta 9-10 godina kao i 72% njih uzrasta 11-12 godina kaže da ima profil, iako je minimalna starosna granica, propisana od strane društvenih mreža, obično 13 godina. 

Tamara Bakoš, učenica Politehničke škole Požarevac, navela je da na društvenim mrežama troši dosta vremena. 

„Nisam ni svesna koliko vremena potrošim. Sve zavisi kako po kome, to je baš individualno,nekom je mnogo i 2h nekome je malo i 10h“, navela je Bakoš.

Janko Spasić na društvenim mrežama provodi od dva do tri sata, i to uglavnom na mreži X (nekadašnjem Tviteru), gde prati aktuelne teme iz sveta ekonomije i politike.

Veljku Mikiću društvene mreže oduzimaju otprilike sat vremena dnevno, a to vreme provodi ćitajući vesti ili listajući sadržaj na Instagramu.

Marta Mihajlović na društvenim mrežama takođe lista sadržaj na Instagramu, ali vreme joj oduzima i Vacap na kome se dopisuje. Vreme koje utroši na društvenim mrežama otprilike je tri sata.

Aleksandar Pajkić rekao je da na društvenim mrežama provodi tri sata, ali se trudi da to bude što manje.

Učenike smo pitali da li vreme provedeno na društvenim mrežama više koriste za gledanje različitog sadržaja ili za dopisivanje sa prijateljima.

„Većinom pratim neki sadržaj, obično neke vesti ili nešto što pričaju mentori o biznisu“, kaže Pajkić.

Marta navodi da to zavisi od toga šta se dešava u svetu, gradu, državi, ali bi rekla da se više dopisuje sa prijateljima.

Veljko Mikić navodi da, pored toga što čita vesti, u poslednje vreme više se dopisuje sa prijateljima.

„To je uglavnom neki sadržaj ali pusti se po koja poruka prijateljima“, rekao je Spasić.

Tamara koristi mogućnost slanja objava na Instagramu i TikToku, što je takođe vid komunikacije sa prijateljima.

Društvene mreže i prijateljstvo

Društvene mreže okupljaju veliki broj ljudi i služi da ih povežu, posebno ako su u pitanju ljudi koji žive u različitim mestima. Međutim, često možemo videti pune bašte kafića u kojima sede mlade ljudi, ali njihov fokus nije na komunikaciji, već na telefonima. Fokusirani na digitalni svet, ljudi, među kojima su i mladi, kao da postaju otuđeni. 

Učenici sa kojima smo razgovarali smatraju pak da društvene mreže mogu pomoći da budu bliskiji sa svojim prijateljima.

„Ako su prijatelji negde dalje od nas i fizički ne možemo da se vidimo, ta društvena mreža može da nas zbliži da se čujemo s njima“, navodi Tamara.

Aleksandar Pajkić naveo je da društvene mreže pomažu kad se dogovaramo sa bližim prijateljima, a pomažu i u kontaktu sa prijateljima i porodicom iz inostranstva i drugih gradova.

„Pomaže da se čujemo s prijateljima iz drugih gradova, država. Za društvo iz grada, odnosno za uže društvo znači jer tako dogovaramo izlaske“, rekao je Spasić.

Veljko Mikić slaže se da društvene mreže pomažu pri dogovoru sa prijateljima, ali istakao je da je zbog društvenih mreža u društvu imao problema.

„Imao sam i problema zbog društvenih mreža jer su moji prijatelji upoznati s nekom temom zato što prate drugačije sadržaje od mene, što se prenosi na naše prijateljstvo i izgubimo kontakt zbog toga“, kaže Mikić.

Svi učenici složili su se da kada su sa prijateljima uživo, njihova komunikacija i te kako može proći bez upotrebe društvenih mreža.

Većina učenika smatra da je teže održavati virtuelna prijateljstva.

„Teže je održavati virtuelne veze zato što ne znamo ko stoji iza tih profila ko se kako ponaša, kako izgleda, može neko da nam kaže da je takav i takav a on nije takav“, rekla je Marta.

Tamara Bakoš takođe smatra da je lakše održavati virtuelna prijateljstva jer, ako si u tom trenutku nervozan, možeš da ugasiš telefon i neće doći do svađe.

„Kada sediš s nekom osobom u tom trenutku, možda nećeš moći da se iskontrolišeš i možda ćeš da kažeš nešto što ne misliš, ta osoba neće da te razume posle kad se izviniš. Možda je lakše virtuelno da se održi komunikacija, ali to nije baš realno“, kaže Bakoš.

Živkica Đorđević, nekadašnji pedagog u Požarevačkoj gimnaziji i predsednica Udruženja „Kreativna pedagogija”, smatra da društvene mreže u isto vreme i otuđuju i povezuju mlade.

„Sa istraživanjem koje smo radili vidimo da im je najvažnije da pošalju dnevno poruku. Važnije im je nego da se sretnu sa nekim. To je većina učenika pokazala, što znači da to na neki način čini njihov svet. S druge strane, treba da otkriju da je taj svet poprilično virtuelan, da je često nerealan i da je neophodno da u stvari svesno grade situaciju da izađu, da se sretnu sa osobama koje su im važne, da sklone telefon dok su za stolom“, smatra Đorđević.

Smatra da možda nije loše da se, kada je grupa mladih u kafiću i neprestano gledaju u telefon, dogovore da pet minuta svi gledaju u telefon, da ih ostave,  pa da onda pričaju o tome šta su sve saznali.

„Možemo lagano da uvodimo svesnu kontrolu nad time. To je suština – da upravljaš“, rekla je Đorđević.

Živkica Đorđević smatra da mladi toliko vremena provode na društvenim mrežama zato što im je tako najlakše da uspostave kontakt. 

„Mladi sazrevaju. Stvaraju svoj identitet, uče o sebi. Nije baš tako lako da naučiš o sebi. Treba ti vreme da pričaš drugima, da budeš otvoren. Onda ti je najlakši način da ideš kroz društvene mreže. Tamo ćeš sresti razne ljude. Važno ti je odobravanje“, ističe Đorđević.

Ona smatra i da je prekomerna upotreba društvenih mreža uticala na to da se komunikacija uživo pogorša.

„Mladi gube reči. Gubi se dužina rečenice. Gubi se tzv. usklađenost ekspresije i onoga što govorite. Vi na društvenim mrežama možete da pričate nešto najsmešnije, a da se u stvari ne smejete, da ste tužni, ali da pokazujete da ste veseli. U neposrednom kontaktu to neće moći“, rekla je Đorđević.

Ističe da što je rečenica kraća, manje se i razvijamo.

„Mozak se razvija tako što se stumiliše. Obično kažem da je to jedan običan mišić kao i svaki. Ako trčite, imaćete dobre mišiće nogu. Isto tako i mozak. Da biste nešto rekli, morate da promislite, pa morate da uključite osećanja. Sve se to povezuje samo u neposrednom kontaktu. Elektronika će vam isključiti neke delove. Treba je koristiti. Ona daje puno dobrih stvari, ali treba biti svestan opasnosti koju ona nosi“, objašnjava Đorđević.

Društvene mreže i porodica

Osim na odnos sa prijateljima, društvene mreže mogu uticati i na odnose unutar porodice. Roditelji su okupirani poslom, a mladi nedostatak komunikacije sa njima nadomešćuju komunikacijom u virutelnom svetu. 

Kako se na društvenim mrežama plasira različit sadržaj koji mladima plasira različite vrednosti, uloga roditelja u razvijanju medijske pismenosti mladih je velika. Oni treba da objasne svojoj deci koji sadržaj je poželjan, a koji nije, odnosno koji je edukativan, a koji služi interesima onih koji ga plasiraju. Takođe, vrlo je važno da decu nauče kako se bezbedno ponašati na internetu.

Učenike smo pitali da li im je porodica uspostavila nekakva pravila kada je u pitanju korišćenje društvenih mreža. 

„Dok sam bila mlađa imala sam pravila, ali kako postajem starija onda više ne. To su bila ograničenja vremena, koliko da koristim društvene mreže,, koje aplikacije mogu da koristim. Ja koristim neku aplikaciju, a roditelji posle uzmu moj telefon da provere koliko sam koristila, šta sam tražila“, kaže Marta.

Aleksandar Pajkić nikada nije imao pravila jer, kako kaže, društvene mreže nikada i nije koristio previše. Takođe, i Veljko i Janko u tom pogledu bili su nezavisni i imali su svu slobodu.

„Kad sam bila manja, moja starija sestra je bila zadužena da me prati svuda, da kontroliše telefon. I dalje mora da zna moju šifru“, kaže Tamara.

Porodični ručak vreme je rezervisano za komunikaciju i svi učenici su naveli da tada ne koriste mobilni telefon ni društvene mreže, a svako od njih ima i određene porodične aktivnosti koje treba da ih povežu.

„Sa tatom dosta komentarišem sport, a s mamom kako ili igramo karte ili neke društvene igre“, kaže Marta.

Janko Spasić navodi da sa ocem uglavnom razmatra politiku, sport i ekonomiju, a sa majkom ono što je radio u školi.

Kako društvene mreže utiču na izražavanje emocija?

Svi učenici su naveli da bi se, kada su tužni ili neraspoloženi, obratili nekome uživo, a ne putem društvenih mreža.

„Obratio bih se nekome uživo. Smatram da ništa ne može da zameni komunikaciju licem u lice“, rekao je Spasić.

Veljko Mikić smatra da uživo, ako postoji problem, on može da se reši, dok se preko društvenih mreža ne može videti ko se kako ponaša.

Ipak, Tamara Bakoš rekla je, ukoliko neko ko joj je blizak nije pored nje, tada bi ga svakako pozvala preko telefona jer možda može da joj pomogne.

O tome na koji način društvene mreže utiču na izražavanje emocija mladih govorila nam je Živkica Đorđević. Ona navodi da društvene mreže mogu imati negativan uticaj na izražavanje emocija, ali da mogu biti i dobar način da nauče da ih izražavaju.

„Pre društvenih mreža ranije su radili istraživanja kako se osobe ponašanju ukoliko znaju da nisu pod kontrolom spoljnog okruženja, bilo koga prijatelja, drugara, odraslih itd. Imali su priliku da se izražavaju, da govore i pokazalo se da je jezivo nešto što u stavri rade. Mogu da kažem da je nama druga osoba ogledalo. Nama ogledalo treba da bismo videli ko smo mi. Ako nemamo drugu osobu preko puta nas, mi možda mislimo da smo najlepši, najpametniji, da nam je sve dozvoljeno“, kaže Đorđević. 

Objasnila je da ne možemo lako da vidimo da govor mržnje na internetu nekog vređa, a, kad ružnu poruku uputimo osobi koja je preko puta nas mi vidimo da li smo povredili nekoga.

„Mislim da samo u socijalnom kontaktu mi učimo ne toliko da iskažemo svoje emocije, mi to možda možemo i ovako, nego to kako drugi reaguju na naše emocije. Ljudska suština i učenje o nama je da mi naučimo da naša ljutnja proizvodi i ljutnju druge osobe, naša agresivnost i agresivnost druge, naš strah zabrinutost druge osobe, spremnost da nam pomogne, strah druge našu empatiju, da mi vidimo šta se s njom dešava, šta da joj radimo, zašto se odjednom uplašila, o čemu se tu radi. Ne mislim da uopšte elektro-svet može da zameni neposredni odnos, ali s obzirom na vreme u kome se živi, moramo biti svesni da su nam ti neposredni susreti potrebni i da ih biramo“, smatra Đorđević.

Bajkovit život na društvenim mrežama

Među sadržajima koji mlade prati na društvenim mrežama jeste i onaj koji objavljuju influenseri. Na njihovim profilima često se može videti savršen život – uvek su nasmejani, obilaze različite egzotične destinacije, oblače markiranu garderobu, hrane se u najskupljim restoranima. Ono što se predstavlja kao savršeno zapravo je insistiranje na materijalnom. Postavlja se pitanje kako to utiče na samopouzdanje prosečnog tinejdžera, koji sebi takav život uglavnom ne može da priušti.

„Možda ponekad takav sadržaj utiče negativno na mene, ali uvek mislim da to treba da gura svakog na više, da se trudi da postigne neko savršenstvo, iako savršenstvo nije moguće, ali da teže ka nečemu boljem“, smatra Aleksandar Pajkić.

Veljka Mikića uspeh influensera motiviše da on postigne nešto u životu.

„Ne pratim influensere i trudim se da ih izbegavam u što širem krugu jer promovišu lažni savršeni život“, ističe Janko Spasić.

Tamara Bakoš misli da je važno da roditelj, kad su deca mala i kad još nisu izgrađena kao ličnosti, imaju uvid u sadržaj koji gledaju na društvenim mrežama.

„Krenimo od sebe. Ja sam uvek težila da imam puno šminke, savršenu kuću jer sam mislila da je to tako idealno i onda sam porasla i videla da to možda za mene nije idealno. Mislim da roditelji treba time mnogo više da se pozabave jer može mnogo da utiče na dečju psihu“, navodi Bakoš.

Kada je u pitanju deljenje slika iz privatnog života na društvenim mrežama, ona smatra da je to u redu, ako nekoga to čini srećnim i ako se on oseća bolje.

„Neko ima potrebu da se pokaže i dokaže svima, a neko želi da zadrži to za sebe. Svako ima pravo da deli šta hoće na svom profilu“, smatra Tamara.

Na pitanje smatra li da je to što se prikazuje na društvenim mrežema realno, smatra da to zavisi od osobe koja objavljuje, ali da niko sebe neće predstviti u negativnom svetlu.

„Niko neće da slika sebe u pravom stanjiu i da kači to tako. Svako će da stavi filter, efekat. Ako je tužan neće da izbaci sliku kako plače, niko ne pokazuje u pravom trenutku šta se dešava jer niko neće sebe da prikaže na loš način“, kaže Tamara.

Aleksandar Pajkić smatra da bi trebalo da, ako imamo privatan profil na društvenoj mreži, imamo i svoju sliku kako bi nas ljudi videli. Kako kaže, ljudi gledaju kako izgledamo i stiču mišljenje o nama kad nas vide preko društvenih mreža. Ipak, smatra da ne treba previše deliti detalje iz privatnog života.

Pedagog Živkica Đorđević ističe da su društvene mreže poput jednog bajkovitog sveta.

„Kad se fotografišete, trudite se da bude sve najlepše. Svaku fotografiju na kojoj se sebi ne dopadate možete da brišete, možete da je filtrirate. Praktično, stvaramo jednu bajku koja je nerealna. Ako smo svesni da je to bajka koja je nerealna, nama je to lepo da se zabavljamo. Međutim, opasno je onog trenutka kad mi uđemo u nerealni svet mašte, onda je to, kao i svaki svet, kula od karata koja će jednog dana da se sruši. Toga moramo biti svesni. To je možda mladima nepoznato, ali na odraslima je da to otkriju i možda da pročitaju nekad neku bajku, pa da vide da to što je savršeno na kraju nije baš uvek savršeno“, objašnjava Đorđević.

Kao i svaka pojava u društvu, i društvene mreže imaju svoje prednosti i mane. Treba iskoristiti sve ono dobro što pružaju i napraviti balans između realnog i virtuelnog sveta. Učenike smo pitali kako oni taj balans uspostavljaju.

„To sve dođe s godinama. Imam ljude oko sebe s kojima mogu uvek da pričam i nema potrebe da tražim rešenje na društvenim mrežama. Odnos sa roditeljima, porodicom, mnogo mi znači“, navela je Tamara Bakoš.

Janka i njegovo društvo povezuje sport i aktuelne teme u svetu. Smatra da balans između društvenih mreža i privatnog života zavisi i od samog društva.

„Ne može da se drži balans ako društvo stalno provodi vreme na društvenim mrežama. Oni će samo pričati o virtuelnom svetu, dok, kad imate prijatelje s kojima se viđate dva puta nedeljno, to mnogo bolje ide“, smatra Janko.

Veljko i Marta kažu da kod njih balans ne postoji jer je njihov život zasnovan na razgovoru uživo. Sa njima se slaže i Aleksandar, kome su društvene mreže u životu samo nešto dodatno.

Iako nam se čini da su mladi neprestano na društvenim mrežama, razgovor sa njima jasno nam pokazuje da živu reč i komunikaciju licem u lice ni u kojoj generaciji ništa ne može zameniti. Ono zbog čega društvene mreže mogu biti opasne jeste to što obiluju sadržajem koji može negativno uticati na shvatanja ili samopouzdanje mladih. Tu veliku ulogu imaju roditelji koji na to treba da upozore svoju decu i obrate pažnju na njihovo ponašanje na internetu. Takođe, negovanje zajedničkih aktivnosti unutar porodice omogućiće pravilan razvoj ličnosti. Komunikacija uživo sa porodicom i prijateljima uliva osećaj sigurnosti da mladi uvek imaju nekoga kome se mogu obratiti. Društvene mreže treba da budu tu da te veze samo pojačaju, a ne da se realni život pretoči u virtuelni.

POSLUŠAJTE CELU EMISIJU Jasno i glasno - za medijsku pismenost mladih: Mladi između virtuelnog života i stvarnosti