Marija Topalović: Od zidnog slikarstva, do mozaika i restauracije slika

Njena priča zapravo počinje od srednje Umetničke škole u Kraljevu 2004. godine. To je je jedna od malobrojnih škola u Srbiji koja se bavi obrazovanjem u oblasti likovne umetnosti i dizajna, a naša sagovornica je bila u prvoj generaciji. 

Svako od nas ima različite darove, ključna stvar je prepoznati ih na vreme. Podrška roditelja je na prvom mestu, a odmah za tim, za dobro usmerenje od velikog značaja je mišljenje stručnog kadra.

„Moja odluka da se upišem na smer tehničar za konzervaciju i restauraciju zidnog slikarstva je došla iz ljubavi prema monumentalnom slikarstvu i očuvanju kulturnog nasleđa. Posle četvorogodišnjeg obrazovanja i temeljnog upoznavanja sa tehnologijom slikarstva (tu spadaju i ikona, freska, kopija freske, mozaik, vajarstvo, dizajn…) 2012. godine, opredelila sam se za Fakultet primenjenih umetnosti, smer zidno slikarstvo da bih dopunila i obogatila svoje znanje u svim slikarskim tehnikama“.

Iako joj to nije primarno zanimanje, Marija se bavi i restauracijom slika. Slikarske tehnike kojima se bavi su raznolike - od ulja na platnu, mozaika, ikone, freskopisa, pa do reljefa i slikarstva, a kao najdražu vrstu vizuelnog izražavanja bira uljano slikarstvo.

Marija je jedna od retkih dama koje se u našoj zemlji bave izradom mozaika, a kako kaže, za ovu vrstu umetnosti ima interesovanja u Srbiji, ali i u inostranstvu, pa je ova umetnica jedan od mozaika radila u Italiji 2015. godine.

„To je bio rad na mozaiku i restauracija i konzervacija štafelajnih slika. Umetnost mozaika je moderna koliko i istorijska. Mozaici redovno treba da se razmatraju u aplikacijama za dizajn jer prostoru daju neverovatan efekat koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Tehnika mozaika je za mene posebno zadovoljstvo zato što pruža mogućnost likovnog izraza na najrazličitije načine, kako zbog stila, tako i zbog materijala kojima se radi. Mozaik je večna tehnika. Dok radim na njemu, izazov mi je najvažniji. Što veći izazov, to bolji mozaik. Najveći utisak na posmatrača ostavljaju reljefni mozaici koji izlaze u prostor i meni su najomiljeniji. Takav jedan mozaik sam uradila u privatnoj kući. Sterilan prostor, tačnije hodnik kuće, pretvorili smo u izvor iznenađenja koji dočekuje sve one koji se u njemu nađu. Mozaik nikoga ne ostavlja ravnodušnim jer je rađen tehnikom direktnog ubadanja sa reljefnim prelazima od porcelana, kobalta i ogledala, izgleda skupoceno i različito u svako doba dana i noći“. 

U većini slučajeva umesto mene, moji radovi putuju širom sveta: Švajcarska, Italija, Francuska, Kanada, Dubai, Austija, Rusija, Crna Gora i Makedonija.

Vremenski gledano, za sve ozbiljnije poduhvate potreban je nekada i ceo dan, a našu sagovornicu smo pitali koliko su žene zastupljene u ovom poslu, budući da se dosta vremena provodi na terenima i visini.

„Uz dobru organizaciju 10 sati dnevno je dobro vreme. Retko ko danas ima “privilegiju” da sam organizuje svoje vreme i da živi od onoga što radi, a ne da radi da bi živeo. Žene su veoma zastupljene u ovom poslu, kako u slikarskom tako i u restauratorskom, što je neobično zbog težine i obima posla jer ovaj rad zahteva višemesečne boravke po različitim terenima i visinama“.

Marija se bavi različitim slikarskim tehnikama, a u njenom pozivu je ispunjava dinamika posla. Kako pretežno radi po narudžbini, neretko voli da obraduje naručioce tako što imaju uvid u proces nastajanja slike, a time ta slika postaje predmet radosnog iščekivanja do potpunog završetka. Svaki rad ima posebnu priču, jer je povezuje sa ljudima kojima će pripasti. Ikona koja je za nju posebna je ikona koju je radila za slepu devojku…

„To je najlepši lik koji sam do sada naslikala, ne mogu rečima opisati zašto. Ispunjava me ta dinamika u poslu, prelazak iz na primer ikone na mozaik ili fresku, ulje na platnu, pa sve do rada na terenu, upotpunjuju moje veštine koje kroz tu raznolikost dobiju potpuni smisao. Sve ću Vam reći ovim kada Vam kažem da mi je srce na mestu kada je četkica u mojim rukama, tada moje vreme nije izgubljeno“. 

Trenutno je u Sabornoj crkvi Svete Trojice u Negotinu, koja će uskoro proslaviti 150 godina svog postojanja. Radionica IN SITU iz Niša je angažovala Mariju na projektu restauracije i konzervacije zidnog slikarstva i, kako sama kaže, velika je čast što je deo sjajnog tima, koji otkriva jedinsvenu umetnost 19. veka u istočnoj Srbiji.

Ova mlada umetnica je u jednom trenutku boravila u Požarevcu, a otkrila nam je da je za naš grad vezuje i freska koju je uradila u Sabornoj crkvi.

„Sve što radim ima posebnu priču, a od svega bih izdvojila jednu koja je vezana za grad Požarevac 2018. godine kada sam se doselila zbog rada na oslikavanju, restauraciji i pozlati ikonostata u Sabornoj crkvi Svetih Arhangela Gavrila i Mihaila. Nakon restauracije, po blagoslovu episkopa braničevskog dr Ignjatija Midića u naosu na svodu crkve, uradila sam fresku Pantokratora, koja je original za sebe. Freska je rađena u pretežno baroknom stilu koji pripada ovoj crkvi, dok je lik više vizantijski. Freska, tačnije rečeno, zidna slika, urađena je na platnu i naknadno postavljena zbog tendencije pucanja zida crkve uzrokovano trusnim područjem. Ovom tehnikom, freska će ostati neoštećena“.

Iz iskustva naše sagovornice, dolazi se do zaključka da se umetnost danas slabo ceni, a u prilog tome govori i činjenica da se u poslednje vreme mnogi bave slikarstvom, što je paradoks u odnosu na to koliko je malo cenjen takav rad i koliko se govori da se od toga ne živi. Problem je nestručan kadar koji se bavi zidnim slikarstvom koristeći loše i jeftine materijale. Takav kadar na žalost prolazi jer radi po nekoj opšte prihvaćenoj ceni bez obzira na činjenicu da će takvo slikarstvo vrlo brzo propasti. Koliko će se ceniti umetnost zavisi isključivo od svesti jednog naroda, jer čovek ulaže u ono što voli i voli ono u šta ulaže. Umetnost je narodno kulturno nasleđe.

Radila je u Zavodu za zaštitu spomenika kulture u Kraljevu, na restauratorskim radovima Petrove crkve u Novom Pazaru 2009. godine, kao i na restauratorskim radovima i oslikavanju nove freske Hrista Pantokratora u Sabornoj crkvi Svetih Arhangela u Požarevcu 2018. godine, a pojasnila nam je i da li od zidnog slikarstva može da se živi u našoj zemlji.

„Retki su poslovi od kojih kod nas može da se živi, te je neretko i umetnost na veoma niskoj lestvici. Umetnost i kultura su oduvek na plećima onih koji stvaraju, a činjenica je da kada bi umetnost nestala, nestao bi i svet. Čovek je rođen da stvara“, zaključuje ova umetnica.