Izrael i Palestinci: „Slomilo me je što nisam uspela da spasem tolike nevine živote“, kaže prva hirurškinja iz Gaze

Kad je Sara Alsaka diplomirala u avgustu, ušla je u istoriju, postavši prva hirurškinja u Gazi.

„Imala sam mnogo ciljeva i ambicija za unapređenje zdravstva", kaže ova tridesetjednogodišnjakinja.

Nadala se da će jednog dana uspeti da otvori vlastitu kliniku.

Ali, osam nedelja kasnije, njene misli svele su se na samo jednu stvar.

„Nadam se da će moja porodica preživeti. Svima su se prioriteti izmenili i sada razmišljamo samo o tome da ostanemo živi", govori ona.

• Izbombardovana i izranjavana ljudskost: Gaza očima jednog bolničara
• 'Ranjeno dete bez preživelih članova porodice': Patnja siročadi u Gazi
• Šta je BBC video u glavnoj bolnici u Gazi

Sara je radila u najvećoj bolnici u Gazi, Al Šifa, na severu Gaze, otkako je diplomirala.

Sedmog oktobra imala je slobodan dan i priseća se kako se spremala da isprati mlađu sestru, koja ima 17 godina, u školu.

„Ali počeli smo da čujemo bombe i nismo je pustili da ide", kaže ona.

Kad je Sara pogledala u telefon, videla je vesti da je Hamas napao Izrael.

Njegovi borci ubili su 1.200 ljudi i zarobili oko 240 talaca.

Od tada, izraelski vazdušni napadi i kopnena invazija iz odmazde sveli su ogromne delove Gaze na ruševine, ubivši više od 16.000 ljudi, prema palestinskom Ministarstvu zdravlja.

Saru su odmah pozvali na posao.

Kad je stigla, videla je „masakr, sa povređenim ljudima koji neprestano pristižu".

Od samog početka, osoblje je bilo preopterećeno pukim brojem ljudi „sa odsečenim udovima od šrapnela ili različitim tipovima povreda koje su izazvale intenzivne opekotine".

Kad je Izrael započeo vazdušne napade, poručio je stanovnicima Gaze da se evakuišu sa severa i pođu na jug, rekavši im da će biti bezbedniji tamo.

Ali Sara je odlučila da ostane.

„Radili smo neprekidno više od 34 dana, bez pauze, bez odlaska kući", kaže ona.

Uslovi su se brzo pogoršali.

„Posle svakog bombardovanja, stizale bi istovremeno stotine pacijenata i bilo je nemoguće posvetiti se svakome od njih", nastavlja Sara priču.

Još mnogo više njih je potražilo sklonište u bolničkom krugu.

Ljudi su bili zbijeni u svakom mogućem kutku, pekli su hleb na hodnicima, spavali na podu i u kredencima i pokušavali da skrenu misli deci igrama.

Bolnica je imala problema da nabavi osnovne potrepštine kao što su lekovi i sterilne rukavice, a Sara je morala da odlučuje koji pacijenti su prioritet na osnovu njihovih šansi za preživljavanje.

„Osećala sam se užasno zato što sam apsolutno bespomoćna.

„Uvek sam izvlačila najbolje što sam mogla iz ono malo što smo imali za njihovo lečenje, ali me je to slomilo, zato što nisam uspela da spasem toliko mnogo nevinih života", kaže ona.

Ipak, bilo je tračaka nade.

Sara je uspešno porodila bebu prvi put pošto su ona i majka ostale zatočene u operacionoj sali jedne noći dok su napolju padale bombe.

Sara je očajnički pokušavala da dozove ginekologa, ali se niko nije pojavio.

U 06:00 ujutro više nisu mogle da čekaju.

„Pomolila sam se gospodu Bogu da mi pomogne i spase i majku i dete", kaže ona.

Beba se pojavila sa pupčanom vrpcom obmotanom oko vrata, ali je Sara uspela da je odstrani i bezbedno porodi devojčicu.

Zahvalna majka je nazvala ćerku po Sari.

Jedna od najtežih stvari za Saru bio je prekid svake komunikacije, jer nije mogla da sazna kako su njena majka, četvoro braće i sestara, i baka.

Kada su se prekinule sve telefonske i internet veze, oni su se probijali ka Rafi na jugu i ona nije znala da li su živi ili mrtvi.

„Nisam mogla da funkcionišem niti da nastavim dalje, ništa nisam mogla da radim", dodaje.

Plašila se da će biti bombardovani.

Kako se sukob zaoštravao i kad je čula da joj je porodica bezbedna, Sarini izazovi su se samo namnožili.

Zalihe hrane i vode su ponestale i u „poslednjoj nedelji nije bilo struje… preživljavali smo na najosnovnijem minimumu".

Nešto tako malo kao što je korica hleba postalo je izvor velikog zadovoljstva.

Kad bi nestalo svetla, morala je da se probija kroz natrpane hodnike uz pomoć baterijske lampe i da izvede hirurški zahvat u skoro potpunom mraku dok su svuda oko nje padale bombe.

„Ovaj period bih opisala kao najgoru fazu mog života, život u paklu", kaže ona.

• Omer i Omar: Četvorogodišnjaci žrtve rata u Izraelu i Gazi, a potom i žrtve društvenih mreža
• Izraelska i palestinska deca koja su držana kao taoci i zarobljenici
• „O Bože, ovde su“: Masakr Hamasa zabeležen u Vocap grupi izraelskih majki

Kako se bombardovanje približavalo, a namera izraelske vojske da upadne u bolnicu postala očigledna, Sara se plašila da će stradati ako ostane, pa je odlučila da se evakuiše i uputi u Rafu da bi bila sa porodicom, koja je sada odsela kod njenog ujaka.

Međutim, na putovanje ka jugu nije pošla sama.

Pešačila je zajedno sa kolegama i majkom i bebom koju je porodila.

Kad je izraelska vojska upala u bolnicu, potez je opisala kao „ciljanu operaciju protiv Hamasa", rekavši da je tamo zatekla „operativni centar", što je palestinska ekstremistička grupa negirala.

„Nemamo šta da pijemo niti jedemo. Nemamo dom. Ostavljeni smo na ulici, u školama, na trgovima.

„Zima je stigla, a mi nismo pripremljeni, nemamo odeću, ćebad, bilo šta", opisuje Saraa vlastiti život i reku više od milion raseljenih stanovnika Gaze.

Ona i dalje pokušava da upotrebi sopstvenu medicinsku obuku gde god može.

„Izlazimo svaki dan, lutamo unaokolo i pomažemo svakome koliko god možemo, jer smo potrebni skloništima i školama."

Sara se brine šta donosi budućnost za nju i njenu porodicu.

„Ova godina je trebalo da bude poslednja godina školovanja za moju sestru pre nego što maturira i započne život, ali sada ne znamo šta će se desiti."

Kao i drugi stanovnici Gaze, njihove nade i snovi ostavljeni su po strani u zamenu za puko preživljavanje.

Pogledajte video: „Mislili smo da je bolnica sigurno mesto"

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]