Izrael i Palestinci: 'Ranjeno dete bez preživelih članova porodice' u Gazi

Lekari koji rade u Pojasu Gaze koriste poseban izraz za određene žrtve rata.

„Postoji skraćenica, jedinstvena za Pojas Gaze - ranjeno dete bez preživelih članova porodice - i koristi se neretko", kaže Tanja hadži-Hasan, doktorka koja radi za međunarodnu humanitarnu organizaciju Lekari bez granica, za BBC.

Izraz oslikava užase koje proživljavaju mnoga deca u Gazi.

Životi im se menjaju u trenu.

Njihovi roditelji, rođaci i babe i dede su stradali i ništa više nije isto kao pre.

Rat je počeo posle napada Hamasa na Izrael 7. oktobra, u kojem je ubijeno 1.200 ljudi, a oko 240 uzeto za taoce.

Usledila je odmazda Izraela - masovni vazdušni udari i kopnena ofanziva.

Prema podacima Ministarstva zdravlja u Gazi kojim upravlja Hamas, u sukobu je ubijeno više od 16.000 ljudi, među kojima 7.000 dece.

• „Hamas je rekao da neće pucati, a onda su mi ubili ćerku“
• Izraelska i palestinska deca koja su držana kao taoci i zarobljenici
• Omer i Omar: Četvorogodišnjaci žrtve rata u Izraelu i Gazi, a potom i žrtve društvenih mreža

Jedno od dece kojima je dodeljena oznaka „ranjeno dete bez preživelih članova porodice" je Ahmed Šabat, koji je ranjen, sav u suzama, primljen u Indonežansku bolnicu u severnom delu Pojasa Gaze.

Trogodišnjak je preživeo vazdušni udar na njegov dom u gradu Beit Hanunu sredinom novembra.

Njegovi otac, majka i stariji brat nisu.

On je nekim čudom zadobio samo lakše povrede.

Kasnije je ustanovljeno da je njegov mlađi brat, dvogodišnji Omar, takođe preživeo napad.

Kada je pronađen punoletni član njihove šire porodice, dva brata su ponovo bili zajedno.

„Posle bombardovanja, saznali smo da je u Indonežansku bolnicu primljeno dete, samo, bez pratnje starije osobe, tako da smo odmah otišli tamo", objasnio je Ahmedov ujak Ibrahim Abu Amša.

„Ahmed je bio sa nekim neznancem.

„Rekao je da je Ahmed usled eksplozije odleteo u vazduh i da je pronađen oko 20 metara od njihovog doma.

„Bio je ranjen".

Pogledajte i ovu priču

Ahmed i Omar su sada siročići, bez krova nad glavom i bilo kog drugog skloništa da ih zaštiti od neprestanog bombardovanja.

Ibrahim je odlučio da se o njima stara kao o sopstvenoj porodici.

Prvo ih je odveo u naselje Šeik Radvanu, koje su ubrzo napustili pošto je „Ahmed zadobio povrede od srče stakla" tokom eksplozije.

Zatim su otišli u kamp Nuseirat da zaštitu potraže u školi pod upravom Ujedinjenih nacija (UN).

No, i to mesto je bilo meta bombardovanja, koje je ostavilo stravične posledice po Ahmeda.

„Istrčao sam kroz vrata škole i video sam Ahmeda kako leži na zemlji, bez obe noge.

„Puzao je ka meni, šireći ruke. Tražio je pomoć".

Član porodice koji je u trenutku napada bio sa Ahmedom je poginuo.

Ibrahim, čija su porodica i deca njegove sestre i dalje raseljeni, kaže da sanja da Ahmedu omogući lečenje izvan Gaze.

„Imao je mnogo želja za budućnost", tužno priča Ahmedov ujak.

„Kada smo zajedno odlazili na utakmice, govorio je da želi da postane poznati fudbaler", dodaje.

Suze za majkom

Kao i Ahmed, Muna Alvan je ratno siroče.

Prilikom prijema u Indonežansku bolnicu, označena je kao „ranjeno dete bez preživelih članova porodice".

Dvogodišnja devojčica ne prestaje da doziva mamu, ali njena majka je mrtva.

Muna je izvučena ispod ruševina pošto je komšijska kuća pogođena u vazdušnom napadu, u oblasti Džabal al-Rajsu, u severnom delu Gaze.

Munini roditelji, brat i deka su poginuli.

Muna je zadobila tešku povredu oka i slomljena joj je vilica.

Muna je prebačena u drugu bolnicu gde ju je pronašla njena tetka Hana.

„Preko interneta smo saznali da je Muna u bolnici Naseru.

„Došli smo i prepoznali smo je", objašnjava Hana.

Ali, njena sestričina, kako kaže, strašno pati.

„Samo vrišti, stalno je u strahu, naročito kada neko pokuša da joj priđe", dodaje.

Muna ima starije sestre koje su žive, ali su u gradu Gazi.

„One su tamo zaglavljene i ne postoji način da ih dovedemo na jug.

„Stalno se pitam šta ćemo da radimo? Kako ćemo joj nadomestiti majku?", kaže Hana.

• „Strah, glad i ućutkivanje": Oslobođeni Izraelci o danima dok su bili taoci Hamasa
• Oslobođeni Palestinci: „Tukli su nas, puštali pse i urinirali po nama"
• „Ne jedem i ne spavam“: Novopočeni tata kome je Hamas kidnapovao ženu

'Izgubila sam nogu i moju porodicu'

Ležeći na metalnom krevetu u ćošku sobe u bolnici Naseru u gradu Kan Junisu, u južnom delu Gaze, jedanaestogodišnja Dunja Abu Mesen gleda šta je ostalo od njene desne noge umotane belim zavojem.

Devojčica duge kovrdžave kose, odevena u baršunastu crvenu haljinicu, sedi na kraju kreveta, duboko tužna.

Retko kad progovara.

Dunja, njen brat Jusuf i mlađa sestra preživeli su bombe, koje su padale dok su svi spavali u njihovoj kući u naselju Al-Amalu u gradu Kan Junisu, u južnom delu Pojasa Gaze.

Ali, njeni roditelji, brat i sestra su poginuli.

Ona je ostala bez desne noge.

„Kada sam videla moga oca, uplašila sam se, jer je bio prekriven krvlju i kamenjem.

„Ljudi su stajali oko nas, a moja sestra je vrištala", seća se Dunja.

„Pogledala sam se i videla da nemam nogu.

„Osećala sam bol i jedino o čemu sam razmišljala bilo je: 'Kako sam izgubila nogu?'"

Njena strina Fadva Abu Mesen objašnjava da se Dunja se ne seća kako i kada je primljena u bolnicu, ali da pamti da je tamo bila sama i da joj je medicinsko osoblje stalno postavljalo pitanja kako bi saznali nešto o njenoj porodici.

„Rekla mi je: 'Čula sam medicinsku sestru kako govori: 'Nek ih gospod pomiluje'. Znala sam da misli na moje mamu i tatu'", priča Fadva Abu Mesen.

Strina sedi pored Dunje u bolničkoj sobi, u kojoj su invalidska kolica.

Devojčica samo u kolicima može da izađe napolje i udahne svež vazduh.

„Bila je vragolasta, jaka i veoma aktivna pre ranjavanja", kaže njena strina.

„Danas sam izgubila nogu i moju porodicu, ali još imam snove.

„Želim da dobijem protezu za nogu, da postanem doktorka, da se ovaj rat završi i da naša deca žive u miru", govori Dunja.

Veoma je teško ustanoviti tačan broj dece koja su ostala siročad u Gazi s obzirom na „intenzitet neprijateljstava i dešavanja na terenu", kaže Rikardo Pires, portparol UNICEF-a, agencije UN-a za decu.

Pires navodi da je njegova organizacija pokušala da stupi u vezu sa bolnicama i medicinskim osobljem u Gazi kako bi identifikovala i zabeležila broj dece, „ali da je sve sporo zbog izrazito teških okolnosti".

Objasnio je i da ne samo da je bilo „gotovo nemoguće" pronaći bezbedno, privremeno starateljstvo za decu zbog „haotičnih i pretrpanih" skloništa i bolnica, već i „redovni sistem identifikacije, pronalaženja i spajanja dece sa njihovim rođacima jedva da funkcioniše".

Pogledajte i ovu priču: Život pod šatorima u Gazi

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]