Psihologija: Zbog čega posle razgovora sa neznancima možemo postati pametniji

U sumnjičavom svetu, mnogi od nas se nerado odlučuju na interakciju sa nepoznatima. Ali razgovor sa ljudima koje nismo sreli nikad pre, čak i u letimičnim kontaktima, može nas učiniti pametnijim i srećnijim.

Kao i mnogi drugi koji su odrasli u Americi osamdesetih, vaspitali su me tako da se plašim neznanaca.

„Neznanac znači opasnost" bila je glavna maksima tih dana.

Roditeljska zabrinutost i prirodna nepoverljivost čovečanstva prema neznancima bili su podgrevani senzacionalističkim izveštavanjem medija i strmoglavim padom društvenog poverenja, koje je procvetalo u pravu pravcatu moralnu paniku.

Policajci, nastavnici, roditelji, verske vođe, političari, medijske ličnosti i organizacije za socijalnu pomoć deci prevazišli su razlike i radili zajedničkim snagama na širenju poruke - kontakt sa neznancem može da vas dovede u opasnost.

Iako nema sumnje da neki ljudi zaista imaju traumatična iskustva sa neznancima, „neznanac jednako opasnost" nije imalo nikakvu statističku osnovu.

Tada, kao i sada, većina seksualnih i nasilnih zločina nad decom (pa i odraslima, ako ćemo pravo) čine ljudi koje žrtva poznaje: rođaci, komšije i porodični prijatelji.

Otmice koje su izveli nečlanovi porodice - među koje spadaju i one kada je dete oteo neko ko mu je potpuno nepoznat - čine svega jedan odsto slučajeva sve nestale dece prijavljene Nacionalnom centru za nestalu i iskorišćenu decu u Sjedinjenim Državama.

Ali delovalo je stvarno i stoga je postalo stvarno.

Neznanac se povezao sa opasnošću i ostao od nje neodvojiv.

Da li je ovaj način razmišljanja, međutim, mogao kod mnogih od nas da utiče na naše kasnije interakcije u životu?

Da li smo propustili nešto vredno?

• Zašto su nam neki ljudi na prvi pogled dosadni
• Misao koja nas plaši: Zašto umiremo
• Mesečeva moć koja menja raspoloženje

Neki društveni naučnici veruju da je učenje dece da je bukvalno svako na svetu kog ne poznaju opasan moglo da bude aktivno štetno.

Politički naučnik Ditlind Stole, sa Univerziteta Mekgil u Kanadi, tvrdio je da su decenije slanja ove poruke mogle da naškode sposobnosti jedne čitave generacije da veruje drugim ljudima.

To je problematično - poverenje je ključno za funkcionisanje mnogih društava.

„Koliko društvenih ili ekonomskih prilika propuštamo prosto zato što se plašimo da pričamo sa nepoznatima?", zapitao se Stole.

Iako ne zagovaram ideju da nepoznati ljudi prilaze deci, ili obrnuto, zaista verujem da, kao odrasli, treba da porazmislimo o prednostima bezbednog razgovora sa nepoznatima.

Nekoliko godina sam istraživao zašto ne razgovaramo sa nepoznatima i šta se dešava kad to učinimo za svoju knjigu Moć neznanaca: Prednosti povezivanja u sumnjičavom svetu.

Taj trud me je odveo u društvo antropologa, psihologa, sociologa, političkih naučnika, arheologa, urbanih dizajnera, aktivista, filozofa i teologa, plus stotine nasumičnih neznanaca sa kojima sam razgovarao gde god sam išao.

Otkrio sam sledeće: propuštamo mnogo plašeći se neznanaca.

Razgovor sa nepoznatima - u pravim uslovima - dobar je za nas, dobar je za naše zajednice, mesta i gradove, naše države i naš svet.

Razgovor sa nepoznatima može da vas nauči raznim stvarima, da vas produhovi, učini boljim građanima, boljim misliocima i boljim osobama.

To je dobar način života.

Ali je i više od toga.

U svetu koji se rapidno menja, postaje beskrajno složen i besno polarizovan, to je i način preživljavanja.

• Zašto kritika traje duže od pohvale
• Iznenađujuće pozitivne strane neraspoloženja
• Hepihondri: „Moramo prestati da budemo opsednuti srećom“

Više od 6.000 godina, ljudi su živeli u gradovima - obliku društvene organizacije koji karakteriše preobilje nepoznatih ljudi.

Ali tek su nedavno psiholozi počeli da proučavaju šta se desi kad razgovaramo sa svim tim bezličnim neznancima kojima smo okruženi svaki dan.

Psihološkinje Gilijan Sandstrom, sa Univerziteta u Saseksu u Velikoj Britaniji, i Elizabet Dan sa Univerziteta u Britanskoj Kolumbiji, 2013. godine su objavile rezultate eksperimenta, u kom se 30 odraslih ljudi smeškalo i ćaskalo sa svojim baristom u kafeteriji u Torontu, a drugih 30 se trudilo da njihova transakcija bude koliko god je moguće kratka i efikasna.

„Ljudi su neverovatno pesimistični u vezi sa skoro svakim aspektom razgovora sa nepoznatima", napisala je Sandstrom, ali taj pesimizam deluje neosnovano.

Učesnici studije koji su imali interakciju tokom naručivanja kafe poverili su se da imaju snažniji osećaj pripadanja i popravljeno raspoloženje za razliku od onih koji nisu razgovarali sa neznancem.

Autorke su zaključile: „Sledeći put kad vam je potreban mali podstrek, mogli biste da razmislite o razgovoru sa baristom Starbaksa… stoga iskoristite ovaj već unapred dostupan izvor sreće."

Sakupljanje hrabrosti da povedete razgovor sa neznancem možda deluje teško, imajući u vidu da se to ne uzima zdravo za gotovo u slučaju većine nas.

Pogledajte i ovaj video:

Bihevioralni naučnici Nikolas Epli i Džulijana Šreder sa Univerziteta u Čikagu zamolili su svakodnevne putnike do posla da pričaju sa neznancima u javnom prevozu, taksijima, čekaonicama - mestima na kojima društvena norma u Čikagu nije razgovor.

Razumljivo, većina učesnika je predvidela da ove interakcije neće proći dobro.

Ne želeći da prekrše društvenu normu, brinuli su se da se neznancu neće dopasti upadica i da će ih odbaciti, i da će njihova putovanja do posla tada biti još neprijatnija nego što već jesu.

Kad su učesnici izašli u svet i zapravo otpočeli interakciju sa drugim ljudima, međutim, otkrili su da su neznanci iznenađujuće predusretljivi, radoznali i prijatni.

„Putnici do posla izgleda da su mislili da razgovor sa neznancem predstavlja značajan rizik od društvenog odbijanja", napisali su Epli i Šreder.

„Koliko smo mi mogli da primetimo, to nije predstavljalo nikakav rizik."

Upravo suprotno, učesnici koji su razgovarali sa neznancima preneli su da su ti razgovori bili prijatni, zanimljivi i trajali duže nego što su predvideli, i da su učinili njihov put do posla mnogo prijatnijim.

Epli i Šreder dodaju da ovo ukazuje na „duboki nesporazum u vezi sa društvenim interakcijama", zaključivši da su „ljudi možda društvena bića, ali da možda nisu uvek dovoljno društveni za vlastito dobro".

• Zašto ostavljate bolji prvi utisak nego što mislite
• „Nek se nađe, nekad će zatrebati": Šta je poremećaj gomilanja stvari
• Na koliko načina tugujemo

Da ovi rezultati ne bi bili pripisani poslovičnoj srdačnosti Amerikanaca sa Srednjeg zapada, Epli i Šreder su sproveli isti eksperiment u istorijski manje prijateljski nastrojenom okruženju i tražili od putnika da ćaskaju sa nepoznatima u javnom prevozu u Londonu - što je mogućnost na koju mnogi Londonci gledaju sa mešavinom prezira i užasa (mesto gde se čak i kontakt očima izbegava).

A opet su Epli i Šreder dobili iste rezultate.

Razgovori su prošli izuzetno dobro.

U međuvremenu je rezultat ponovljen i u drugim zemljama uz učešće raznovrsnih učesnika.

Nalazi tih studija izuzetno su ujednačeni: mnogi ljudi se plaše razgovara sa neznancima, ali kad to učine, na kraju se obično osećaju dobro: srećnije, manje usamljeno, optimističnije,, saosećajnije i sa jačim osećajem pripadanja vlastitoj zajednici.

Nekoliko eksperata, kao i pripadnika javnosti koji razgovaraju sa neznancima, reklo mi je da kad to rade zapravo se osećaju bezbednije, zato što im to pruža afirmaciju da su ljudi oko njih dobronamerni.

Ipak, i dalje ima mnogo razloga zbog kojih ljudima nije prijatno da pričaju sa neznancima.

Ljudi prijavljuju da se brinu da će prekršiti društvene norme, strahuju da će biti loši u razgovoru ili da neće imati šta da kažu, ili ih hvata nervoza od razgovora sa nekom drugom grupom i mogućnosti da će biti napadnuti ili da će reći nešto pogrešno.

Mnogi faktori su se zaverili da nas spreče da pričamo jedni sa drugima.

Pametni telefoni su nam svakako olakšali više nego ikad da izbegnemo interakciju sa ljudima u našem neposrednom okruženju.

A mogli bismo da budemo i prirodno nespremni da priđemo nekom ko nam ne deluje od poverenja, čak i ako ga nikad nismo sreli.

Više volimo da sarađujemo s nekim ko liči na nekoga kome smo verovali u prošlosti nego nekome ko izgleda kao nepouzdani bivši poznanik.

I zato ne predstavlja veliko iznenađenje što kad se ti strahovi pokažu neosnovanima, ljudi osete olakšanje.

I sam sam ga osetio kad sam imao pozitivne interakcije sa nepoznatima.

„Mislim da osetite olakšanje samo zbog osećanja da su nam prodali priču da je svet zastrašujuće mesto", kaže Sandstrom.

„I onda proćaskate sa nekom nasumičnom osobom, to dobro prođe i vi pomislite: 'Možda svet na kraju i nije toliko loš'."

To nije mala stvar.

• Kada sme da se veruje instinktu
• Kako negativno razmišljanje može da naškodi
• Zašto nas hvataju napadi smeha

U vreme kad se toliko mnogo ljudi oseća usamljeno, otuđeno, isključeno, nepovezano, pesimistično, ovi rezultati su istovremeno korisni i umirujući.

Interakcija sa neznancima, čak i u prolazu, može nam pomoći da izgradimo ili obnovimo socijalne mreže, ponovo nas poveže sa našim zajednicama i pojača poverenje u ljude oko nas.

Kao što je izjavio jedan od studenata koji je učestvovao u jednom od skorijih eksperimenata Gilijan Sandstrom:

„Osećao sam se kao da sam zaboravio kako da se sprijateljim s ljudima, ali ova studija me je podsetila da je većina ljudi srdačna, a vi samo treba da im se otvorite."

Kao beli strejt muškarac, bio sam od starta svestan da bi moje interakcije sa neznancima mogle biti manje opterećene nego što su za ljude koji nisu beli strejt muškarci.

I zato, dok sam radio istraživanje za svoju knjigu, pazio sam da pričam sa što raznovrsnijom grupom ljudi koji imaju običaj da pričaju sa neznancima.

Uprkos njihovom raznovrsnom poreklu i iskustvima, oni uglavnom mogu da kažu da su imali iste pozitivne efekte koji mogu da se nađu u istraživačkoj literaturi.

Ali nikako ne želim da tvrdim da su te interakcije iste za svakoga, i ni na koji način ne otpisujem strahove ljudi koji su imali traumatična iskustva sa neznancima.

Uz to, kategorički savetujem muškarce u mom položaju da povodu računa o ovome dok i sami pokušavaju da ćaskaju sa neznancima.

Sandstrom daje još neke savete u vezi sa razgovorima sa nekim koga ne poznajete; prvo im postavite otvoreno pitanje da ih navedete na razgovor a onda im odgovorite nečim što vam je zajedničko - postoji razlog zašto se obično razgovara o vremenu.

Ali ako ste u prilici, vredi isprobati.

Razgovor sa neznancima može da utiče na vas na dublje načine nego što možete da zamislite i da donese mnoge zdravstvene prednosti.

Posle razgovora sa neznancima možemo postati pametniji, upućeniji i saosećajniji, kaže profesorka sa Harvardskog univerziteta i dobitnica „granta za genije" Mekartur Danijela Alen.

Kad je predavala na Univerzitetu u Čikagu, Alen su kolege iznova upozoravale da se kloni siromašnih gradskih četvrti.

Ona veruje da je taj „strah od nepoznatih loše utucao na intelektualne i socijalne sposobnosti velikog broja njenih kolega".

Ona je odbila da ostane po strani i postigla je neke od svojih najcenjenijih dostignuća upravo u tim delovima grada.

U međuvremenu je posvetila karijeru stvaranju veza između ljudi i grupa koji inače nemaju interakcije među sobom.

„Pravo saznanje o tome šta se krije izvan nečije bašte leči od straha", piše Alen, „ali samo ako razgovaramo sa nepoznatima možemo da dođemo do takvog saznanja."

Ako razgovarate sa nepoznatima, dobijate uvid u zapanjujuću složenost ljudske vrste i bezbroj varijacija ljudskog iskustva.

To je kliše, ali dolazite u priliku da svet posmatrate tuđim očima, a bez toga je mudrost nemoguća.

Ali, nije lako.

Zateći ćete se kako neprestano morate da preispitujete vlastite pretpostavke o svetu i vašem mestu u njemu, što ume da bude teško i da dezorijentiše, ali i da ushiti, pa čak i da vam bude zabavno.

Tako i napredujemo kao pojedinci i ostajemo na okupu kao društva.

Tako se upoznajemo, a samo poznajući jedni druge možemo da se nadamo da ćemo živeti zajedno.

• Kako ime utiče na vašu ličnost
• Kako izgleda život žene kad ima psihopatiju
• Iznenađujuće koristi od igara rešavanja ubistva

Ironično je da nakon što sam odgojen da se plašim nepoznatih, sada nalazim da su upravo oni izvor nade.

Kad ove interakcije dobro prođu - a uglavnom je tako - pozitivna percepcija neznanca može da preraste u bolji utisak o ljudima uopšte.

Za mene - i za mnoge cenjene eksperte i potpune neznance sa kojima sam pričao - sve se svodi na pitanje podataka.

Kad bih sve svoje percepcije o čovečanstvu zasnivao na onome što je dostupno preko mog telefona ili laptopa, imao bih fantastično negativan pogled na većinu ljudi.

Bio bih paralisan od mogućnosti da je „neznanac jednako opasnost" i osećao bih da je potpuno opravdano što izbegavam te prostake, paranoike, histerike, kriminalce, šarlatane, divljake i demagoge.

Umesto toga, međutim, izašao sam u svet i razgovarao sa ljudima.

Svoj doživljaj sveta u velikoj meri zasnivam na njima, a kao posledica razgovora sa neznancima, moj pogled na svet postao je malo optimističniji.

„Čovečanstvo mi se u celosti više dopada zbog toga što pričam sa neznancima", kaže mi Alen.

Kao crnkinji u Americi, njene interakcije umeju da budu mnogo komplikovanije od mojih.

Ali, ipak, kad je u pitanju razgovor sa nepoznatima, ona kaže da „pozitivne strane u ogromnoj meri nadmašuju negativne".

Centar za nestalu i iskorišćenu decu u Virdžiniji, u SAD - istorijski jednom od vodećih eksponenata poruke o tome da su „neznanci jednako opasnost" - 2018. godine je konačno penzionisao taj izraz.

Kao što mi je Kal Volš, rukovodilac centra, objasnio u to vreme: „Pokušavamo da osnažimo decu da donose bezbedne i pametne odluke, a ne da ih oštetimo za čitav život."

Njihovu odluku sledile su druge dobrotvorne organizacije koje se bore za bezbednost dece širom sveta.

Šta mogu da kažem?

To je dobar početak.

Pogledajte i ovaj video:

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]