Aleksandar Gajšek i Nebojša Dugalić o umetnosti i duhovnosti

Dugalić: Jureći za elementarnim opstankom, ne vidimo da naš temelj nije u materijalnom i spoljašnjem, nego u unutrašnjem i duhovnom

Nebojša Dugalić za Boom 93 kaže da je umetnost u svim vremenima bila nerazdvojna od ideje duhovnosti.

„ Umetnost je uvek bila izraz, deo onoga što je pripadalo nekom duhu određene epohe. Ono što je najvažnije jeste kako svako vreme preispituje mogućnosti sopstvenog jezika unutar kulture i u odnosu na duh svoga doba i kako nalazi jezik da iskorači iz svog vremena, da oslika svoje vreme, da na neki način i prozove svoje vreme. Ali svakako je i jedno i drugo uvek bilo i verujem da će ostati nerazdvojno“, rekao je Dugalić.

Pitali smo ga može li izdvojiti neke uloge koje je tumačio i koje su mu pružile posebno duhovno iskustvo.

„Svaka uloga je na neki način otkrivala nešto važno u iskustvu poznanja čoveka kao bića i onog najdublje ljudskog, univerzalno ljudskog, a i lično ljudskog jer je svako na neki svoj način jedinstvena, neponovljiva ikona božija i svako na tom putu mora da sabira svoja iskustva i da na svoj način artikuliše taj put. Možda je, recimo, to što sam radio Dostojevskog, igrao Dmitrija Karamazova i kneza Miškina, na neki meni najbliži način bilo putokaz i neki orijentir kako se može ili kako bi trebalo osmišljavati svoje talente u ovom svetu“, navodi Dugalić.

Na pitanje da li je hiperprodukcija dovela do toga da se duhovnost u umetnosti skrajne, Dugalić odgovara da hiperprodukcija ne mora nužno da bude nešto loše u bilo kojoj oblasti. 

„U toj velikoj produkciji dogode se neki izdanci koji su retki, dobri i značajni. S druge strane, važno je samo da ta količina proizvođenja sadržaja ne prevagne nad mogućnošću da čovek osluškuje svoje biće u svom vremenu i da se u odnosu na svoje vreme stiče i određuje. Važno je ne zagušiti čoveka, a to se, nažalost, često dešava. Mi smo pretrpani različitim sadržajima, pa ne stižemo ni da se ispetljamo iz događaja koji navaljuju na nas. U tome možda i jeste najvažniji zadatak u ovom vremenu – da se odupremo toj navali događaja i sadržaja i da ipak u nekoj svojoj tišini malo oslušnemo svoje biće i zapitamo se ko smo i šta smo“, smatra glumac. 

Kako kaže, položaj kulture uvek je značajno manji od toga kakav bi trebalo da bude. 

„Kultura je izdanak svog vremena i mogućnosti koje jedno vreme nudi. Da bi se stvarala velika i visoka kultura, potrebna je osnova za to. Kad pogledate, najznačajniji dometi različitih kultura korespondirali su često sa nekim bogatstvom u kojem se svet našao. Mogućnost da se kultura uopšte odneguje je skupa. To treba neko da plati, isfinansira, tako da nikad nije bilo jeftino graditi veliku kulturu. S druge strane, teška vremena, baš zato što su teška i baš zato što su oskudna, iznedre neke pojave u kulturi koje se možda ne bi dogodile da vreme nije bilo teško. Kultura nekako i u teškim i u dobrim vremenima daje svoje izdanke, pa je na nama samo da ih čuvamo i da se naslonimo na njih“, kaže Dugalić.

U saradnji sa Narodnim muzejom Požarevac, tribinu su organizovali učenici Požarevačke gimnazije, Dušan Cvejić i Lazar Milovanović. Dugalića smo pitali koliko se, prema njegovom mišljenju, mladi danas interesuju za temu duhovnosti.

„Koliko god da se interesuju, sve je malo spram onoga koliko bi čovek, svako od nas pojedinačno, morao da se posveti i kulturi i duhovnosti zato što je to osnov čovekovog postojanja, iako mi to možda ne vidimo. Jureći za elementarnim opstankom, mi ne vidimo zapravo da naš temelj nije u onom materijalnom i spoljašnjem, nego u unutrašnjem i duhovnom. I u nekim oskudnijim vremenima, ako čovek ima tu vrstu utemeljenja, to neće mnogo narušiti njegov život i njegovo postojanje. Nekada i kada su vremena mnogo bogatija i lakša, vrlo često to korespondira sa tim da duhovnost i kultura slabe“, naveo je Dugalić.

Kako kaže, i samo hriščanstvo je počelo da slabi onog trenutka kad mu je data sloboda. 

„Svako razvijajući svoje darove u stvari treba da postane jedan mali pastir, pa makar jedne ovce, ali da povede na put koji znači put nekog unutrašnjeg, duhovnog usavršavanja i napredovanja“, ističe Dugalić.

Gajšek: Mislim da je „Rubljov“ Andreja Tarkovskog najznačajniji film koji je ikada snimljen

Aleksandar Gajšek autor je emisije „Agape“, koja se emituje od 2005. godine. Ideja da kreira ovu emisiju nastala je, kako kaže Aleksandar Gajšek za Boom 93, iz sebičnih razloga kako bi popunio sve rupe u neznanju koje je imao. 

„U jednom trenutku stvorila tako velika duhovna žeđ da sam osetio potrebu da razgovaram o tim pitanjima smisla, potrage za smislom, za bogom, kako naći neko svoje mesto pod suncem. Došao sam na ideju da bi bilo jako lepo da svake nedelje ugostimo najmudrije ljude koje imamo u našem društvu i da diskutujemo na te teme“, objašnjava Gajšek.

Kao sagovornika od koga je najviše naučio o duhovnosti izdvaja akademika Vladetu Jerotića, koji je bio stalni gost njegove emisije. 

„To je čovek bez koga „Agapea“ zapravo i ne bi bilo. Sve je to počelo jedne davne, ’97. godine, kada smo imali prvi intervju i emitovali na Božić, u tri dana praznika, i videli da je publika jako lepo odreagovala. Posle nekog vremena predložio sam mu da imamo ne samo te tradicionalne, božićne intervjue, već da svake nedelje imamo razgovore, ali da pozovemo još nekog gosta koji je specijalista za određenu temu. Eto, bogu hvala, on je to prihvatio. Agape, nećete verovati, sledeće godine puni 20 godina“, rekao je Gajšek. 

Osnov razgovora su knjige „Agape: antologija 5“, koja sadrži dvananest odabranih razgovora sa Vladetom Jerotićem i „Agape: antologija 6-Religija i film”, koja sadrži 12 razgovora o najznačajnijim rediteljima u istoriji filma. Gajšeka smo pitali koji bi film izdvojio kao onaj koji ga je posebno duhovno dotakao.

„Ima ih mnogo, ali naravno da bi u prvi plan morao da izađe film „Rubljov“ Andreja Tarkovskog, jer mislim da je to možda i najznačajniji film koji je ikada snimljen. Svi se slažu, i velikani, da takav film više i ne može da se ponovi zato što je u jednom filmu uspeo da dotakne sve najznačajnije egzistencijalne teme i pokušao da da odgovor na ta pitanja. Koliko je zapravo bio moćan i uticajan, govori i o podatak da je taj film proizveo u red svetitelja i samoga Rubljova, koji do tada to zapravo nije bio. Od čitavog filma izdvaja se i ta antologijska scena livenja zvona. Da je ne prepričavam, preporučujem vašim čitaocima da pogledaju taj film ako nisu“, navodi Gajšek.

Sa Aleksandrom Gajšekom razgovarali smo o tome koliko digitalno doba utiče na to na koji način čovek danas doživljava duhovnost. 

Kako kaže, u svemu voli da gleda svetle strane i da danas imamo pluralizam i otvoreno doba, gde je sve dostupno na klik. Kao primer navodi stare filmove koji su do pre deset ili dvadeset godina mogli da se pogledaju samo u Kinoteci, a danas su dostupni na internetu. 

„Nažalost, to što ovi sadržaji koji su izrazito komercijalni, koji su zaglupljujući, dominiraju, mislim da je odgovornost i svakog čoveka da ipak učini jedan napor i proveri zašto npr. smatraju Tarkovskog najvećim svih vremena, ili Bergmana, ili Felinija, ili Kusturicu. Zašto da ga ne pohvalimo, kada je jedan Sight and Sound 2002. godine stavio film „Dom za vešanje“ kao najbolji film svih vremena? Kao i u svakoj uslovno rečeno visokoj umetnosti, ne volim taj elitizam, ali u tim vrednim delima, da li je moguće da prođe jedan život, a da se mi tome ne posvetimo, da ne vidimo šta je taj Dostojevski hteo da kaže ili zašto je Bah možda najveći kompozitor. Iako nam bude možda i teško i dosadno, polako u kontinuitetu otkravi se nešto u našem srcu i umu i onda na jedan veličanstven način uživamo u tim remek-delima“, kaže Gajšek.

„Agape“ se emituje na televiziji Insajder nedeljom u 22.30. Kako objašnjava Gajšek, u formalnom smislu emisija je doživela promenu:  nema klasične teme, već su teme ličnosti koje dolaze. 

„Ja zamolim moje goste da izaberu nekoliko ključnih pojmova koji su njima najznačajniji u životu. Mislim da smo dobru odluku doneli kada je o tome reč zato što gost više nije pasivan i ne sedi u fotelji, čekajući moja pitanja, već i on prilaže svoj dar i svoju viziju sveta, svoju filozofiju života, i zašto baš taj pojam oslikava i njegovo stvaralaštvo. U narednom periodu, u nedelju možete očekivati mog predivnog prijatelja, Nebojšu Dugalića, pa će biti reditelj Srđan Dragojević, Matija Bećković. Dakle, zaista oni ljudi koji zaslužuju da budu u centru našeg fokusa“, navodi Gajšek.

Da li se u medijima dovoljno obrađuje tema duhovnosti, prema Gajšekovim rečima, bolno je pitanje. 

„Teško mi je da poverujem, ali kao da postoji neki plan da se sve što je duhovno zapravo istisne iz medija. Sve što je zdravo, otrežnujuće, što od čoveka zahteva lični napor i trud iz oblasti kulture, a kultura znamo šta je – religija, filozofija i umetnost, to je sve sada na margini. Zato sam ja zahvalan bogu što mi mediji još uvek daju priliku da ugostim takve ljude, da obrađujemo te teme i nadam se da podstičemo narod da budemo bolji ljudi, participirajući u kulturi“, zaključuje Gajšek.

Na samoj tribini Dugalić je govorio o tome gde se susreću umetnost i duhvonost. Takođe, govorio je o ljubavi, partnerskim odnosima, važnosti slušanja drugog, kao i o nesavršenosti čovekovog bića.

Aleksandar Gajšek govorio je o knjizi u kojoj je sa svojim sagovornicima analizirao odnos religije i filma, osvrćući se na neke od najznačajnijih reditelja poput Tarkovskog i Zvjaginceva, kao i Emira Kusturice.  

Sugrađani su pokazali veliku zainteresovanost za ovu tribinu. Glavna sala Narodnog muzeja Požarevac bila je puna, a mnogi su stajali tokom čitave tribine i pomno slušali učesnike.

Projekat „Supermarket kulture”, koji podržava Gradsko veće Grada Požarevca, a čiji je deo i ovaj tekst, ima za cilj da afirmiše kulturne vrednosti i stvaralaštvo, da predstavlja stvaraoce i umetnike, ali i da obrađuje ključne teme od značaja za položaj kulture i umetnosti u društvu i našoj lokalnoj zajednici, da pruži podršku i istakne važnost kulturne politike za budućnost našeg društva. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.