Kako žene gledaju na sopstveni položaj u društvu? (drugi deo)

Insitut za žene, mir i bezbednost istraživanje je sproveo u saradnji sa Institutom za istraživanje mira u Oslu, analizirajući tri dimenzije – inkluzivnu, pravnu i bezbednosnu, koje obuhvataju 13 indikatora, od obrazovanja i zaposlenja, zastupljenosti u parlamentu, pristupa pravdi, zaštiti od diskriminacije, do porodičnog i političkog nasilja.

Podsetimo, razgovarali smo sa Nevenom Jacić, nastavnicom fizike u OŠ „Sveti Sava“ i Politehničkoj školi Požarevac, Suzanom Obradović Arsenijević, ženom koja se bavi politikom, Verom Zarić Mitrović, direktorkom Narodne biblioteke „Ilija M. Petrović“ Požarevac i Marijanom Nikolić, ženom koja godinama radi u trgovini, koje su nam govorile o tome kako vide položaj žena u različitim sferama: prosveti, politici, kulturi i trgovini. 

Sa njima smo, osvrnuvši se na neke od indikatora, razgovarali i o problemima sa kojima se žene susreću u društvu, bez obzira na to iz koje sfere dolaze.

Poslovni život žena

Indeks Instituta za žene, mir i bezbednost prikuplja podatke o procentu zaposlenih žena između 25 i 64 godine u formalnom ili neformalnom sektoru, navodi se na sajtu Instituta. Taj procenat u Srbiji iznosi 64,5%.

Ipak, žene su u Srbiji i velikoj meri i dalje prinuđene da balansiraju između privatnih i poslovnih obaveza.

„I dalje je, nažalost, 90% stvari, domaćinstva, jedne porodice na majci. Uglavnom majka nosi sve na sebi. Muškarci negde imaju problem sa time. Retkost je zaista da muškarci podjednako učestvuju i u sređivanju kuće, i u pranju, prostiranju veša, nabavci, kuvanju, odvođenju deteta u vrtić i iz vrtića. To je zaista retkost“, rekla je Nevena Jacić. 

Kako kaže, ona može da se pohvali time da njen partner nema takva shvatanja i da ponekad preuzima i više poslova od nje, ali da kroz razgovor sa drugima vidi da se to očekuje od žene.

„Postoji i dalje učmalost i život kao u 15. veku. Tada žene nisu radile, privređivale. Muškarci su se bavili time, a žena je odgajala dete i bavila se kućom. A sada se očekuje sve to isto, još da pride žena privređuje. U tom smislu apsolutno postoji neravnopravnost“, navodi Jacić.

Da su privatne obaveze u Srbiji i dalje na ženi smatra i direktorka Narodne biblioteke „Ilija M. Petrović“ Požarevac, Vera Zarić Mitrović. Govoreći o obrazovanim ženama, navodi da one imaju ambiciju i potrebu da se profesionalno pokaže, ali da isto tako žele da budu i uspešne majka.

„Pred njima su velici zadaci, ali snagom volje, ukoliko u kući postoji i neka podrška, to se sve može postići. Vidim da su veliki problem deca, tj. dok su mala, zahtevaju veliku pažnju. Smatram da je veoma malo predškolskih ustanova i vrtića u našem gradu, a verovatno i u zemlji, koje bi majci omogućile ne samo da ona zbrine dete nego da ne bude zabrinuta u tom smislu da li je dete zapostavljeno i sl., i samim tim bi bila rasterećenija na poslovnom planu“, smatra Zarić Mitrović.

Marijana Nikolić godinama radi u trgovini. Prema njenom mišljenju, da li će obaveze biti pretežno na ženi zapravo zavisi od osobe do osobe. Međutim, smatra da se, uz dobru organizaciju, mogu završiti sve obaveze.

Suzana Obradović Arsenijević, članica Gradskog odbora Stranke slobode i pravde, smatra da se situacija menja kod mlađih bračnih parova.

„Kod mlađih bračnih parova čini mi se da muškarci dosta više preuzimaju obaveze oko porodice i dece nego što je  to ranije bilo. Mislim da je ženama sada lakše da se bave nekim poslovima, gledajući prema sebi i nekom svom okruženju, što nije većina danas. I dalje postoji to da žena nosi većinu obaveza u porodici. U toku dana završe mnogo obaveza. Sigurno da imaju više obaveza nego muškarci. Muškarcima je i dalje prioritet bavljenje nekim poslom, karijerom nego što je funkcionisanje porodice i nabavke svega što je potrebno za jednu porodicu“, smatra Suzana.

Boom 93 ranije je pisao serijal tekstova o odnosu privatnog i poslovnog života žene:

• Poslovni i privatni život žene: Kako napraviti balans između privatnih i poslovnih obaveza?
• Poslovni i privatni život žena: Žene koje prevazilaze patrijarhalne okvire (prvi deo)
• Poslovni i privatni život žena: Žene koje prevazilaze patrijarhalne okvire (drugi deo)

Odricanje od nasledstva u korist muškaraca

Prema istraživanju Instituta za žene, mir i bezbednost, kada je u pitanju indikator odsustva pravne diskriminacije, koji meri prava žena u zakonu, Srbija ima rezultat 93,8 od mogućih 100. 

Jedan od indikatora unutar pravne dimenzije je i indikator pristupa pravdi. Na skali od nula do četiri, zemlje se ocenjuju prema stepenu u kojem žene mogu da iznesu slučajeve pred sud, traže fer suđenje, i dobiju pravnu naknadu kada su im prava prekršena. Ocena Srbije je 3,11.

Iako rezultati ukazuju na dobru zakonsku regulativu, žene u Srbiji često ne ostvaruju svoja prava. Takav je slučaj sa pravom na nasleđivanje. Kako je pisao portal 021.rs, u Srbiji samo 25 odsto žena ima imovinu upisanu na svoje ime. Razlog za to je što su žene u više od 40 odsto slučajeva isključene iz reda naslednika u korist muških članova, dok je, sa druge strane, samo 0,5 odsto muškaraca isključeno u korist žene.

„Moja baka se odrekla u korist svog brata nasledstva, ali to su neke starije generacije. Pričamo o ljudima rođenim početkom Drugog svetskog rata. Svedok sam bila i tih stvari, a sada apsolutno mislim da to polako odlazi u zaborav i da žene, odnosno sestre znaju da se zauzmu za sebe i da su podjednako deca svojih roditelja kao i muško dete“, kaže za Boom 93 Nevena Jacić.

Vera Zarić Mitrović smatra da se žene odriču nasledstva zbog patrijarhalne sredine, ali i nesebične i bezgranične ljubavi sestre prema bratu.

„Ne radi se tu samo o odricanju zbog pritiska roditelja, koliko sam ja zaključila. Iz onih slučajeva koje sam ja videla, koji su meni bliski, to je nastalo iz ljubavi, a ne iz nekog moranja“, smatra Zarić Mitrović.

Suzana Obradović Arsenijević kaže da je Srbija društvo u kome odricanje žena od nasledstva i dalje nije iskorenjeno.

„Muškarci i dalje imaju prednost pri nasledstvu. Retki su slučajevi u kojima roditelji prepisuju nešto ćerkama ukoliko imaju sina. Razlog tome je, verovatno, što muškarci i dalje doživljavaju to da su njihovi naslednici uglavnom sinovi. Misle da je jedini način da produže svoju porodicu, svoje prezime to da imaju sina“, rekla je Suzana.

Marijana Nikolić pak smatra da je nasleđivanje danas ravnopravno.

Predispozicija za sinove

Jedan od indikatora bio je „Predispozicija za sinove“.

Kako se navodi na sajtu, predispozicija za sinove odražava preferenciju za dečacima, što ukazuje na ozbiljnu diskriminaciju protiv devojčica i žena. Indeks prikuplja podatke o meri u kojoj odnos polova pri rođenju (broj rođenih dečaka na 100 rođenih devojčica) premašuje prirodnu demografsku stopu od 1,05. Rezultat Srbije je 106,9, što je blizu najbolje države u grupi, Turske, čiji je rezultat 105,1.

Kako pokazuju i slučajevi sa odricanjem od nasledstva, u Srbiji nije redak slučaj da se sinovi favorizuju u odnosu na ćerke. Da još uvek postoje oni koji se više raduju sinovima pokazuju i različiti snimci na društvenim mrežama koji prikazuju slavlje pri saznanju da će se roditi muško dete.

Vera Zarić Mitrović navodi kako je favorizovanje sinova jako prisutno, što se može videti u okruženju. 

„To je jedna vrsta needukovanih ljudi u tom smislu, bez obzira na obrazovanje, jer toga ima svuda“, navela je Zarić Mitrović.

Sa njom se slaže i Nevena Jacić.

„Vidim i u školi gde radim i van škole, da kad se rodi muško kaže se ’naslednik’, ali se upotrebljavaju i mnogi pežorativni izrazi koji su ustaljeni. Vidim da se žene koje čak žele da imaju ćerku ili im nije bitno šta će dobiti, trude da udovolje mužu da bude muško, naslednik. I dalje se apsolutno pati od toga i to nije iskorenjeno, niti mislim da će biti u skorije vreme zbog te neke balkanskog mentaliteta da treba da se rodi naslednik loze, nastavak prezimena i sl.“, kaže Jacić.

Suzana Obradović Arsenijević misli da kod osoba njenih godina i mlađih od nje, nema toliko favorizovanja muške dece. Ipak, i dalje postoje takvi slučajevi. Prema njenim rečima, očevi pogotovo smatraju da su im sinovi prioritet.

Da se situacija danas menja smatra i Marijana Nikolić.

Bezbednost žena: Pružaju li institucije u Srbiji dovoljnu podršku ženama koje su pretrpele nasilje?

Jedna od dimenzija koja je analizirana u istraživanju Instituta jeste bezbednost. Komentarišući rezultate ovog istraživanja, Brankica Janković navela je rodno zasnovano nasilje kao jedan od najvećih problema u Srbiji kada je položaj žena u pitanju, piše Politika.

U Srbiji još ne postoji jedinstveni registar nasilnika - ni onih koji su osuđeni za seksualno uznemiravanje, ni onih koji su odgovorni za femicid, rekao je za Insajder ministar za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Tomislav Žigmanov. On je naveo i da je u proteklih deset godina ubijeno 300 žena.

Naše sagovornice pitali smo da li smatraju da institucije u Srbiji pružaju dovoljnu podršku ženama koje su pretrpele neki vid nasilja.

„Dosta žena i dalje nema hrabrost da istupi javno, da prijavi partnera, tako da sigurno nemaju osećaj zaštite u našim institucijama, što je veliki problem. Ako vi izađete i kažete da vas je neko maltretirao, to nije samo fizičko maltretiranje. Nemate mehanizam da vas država zaštiti od toga, tako da većina žena i dalje ne prijavljuje nasilje u porodici“, smatra Suzana Obradović Arsenijević.

Marijana Nikolić smatra da institucije ne pružaju dovoljnu podršku, te da to nije rešeno onako kako bi trebalo da bude.

„Smatram da institucije pružaju podršku onima koje se obrate za pomoć, ali da je problem mnogo teži, da žene treba da se otvore i zaista traže pomoć, da progovore već jednom o tome što ih muči, da nemaju straha. Kad progovore, institucije treba da stanu iza njih. Moraju da imaju poverenje u te institucije da će, ako izlože svoj problem, taj problem doći u razmatranje i da će one imati adekvatnu zaštitu onog trenutka“, ističe Zarić Mitrović.

Nevena Jacić smatra da ne postoji mehanizam da se žene zaštitite.

„Kad prijavljujete nasilje ili kad prijavljujete da vas uhodi manijak, policiji su vezane ruke. Ne mogu ništa dok vas ne napadne. Isto je i sa nasiljem u kući kada neko dobije zabranu prilaska. Zabrana prilaska prođe i ništa. Svi smo svedoci onog slučaja kada je čovek ubio svoju suprugu ispred Centra za socijalni rad, gde su sve moguće službe zakazale. Bar jednom nedeljno imamo neki femicid. To je zaista strašno. Apsolutno mislim da institucionalno, zakonski niti bilo kako drugačije to nije regulisano i da bi apsolutno morali da se nađu mehanizmi, da u 21. veku apsolutno ne smemo da dozvolimo da postoji femicid“, kaže Jacić.

Ona ističe da ne samo žene već svako ko je žrtva bilo kakve vrste nasilja mora da dobije adekvatnu institucionalnu zaštitu.

U školi, kako kaže, ne postoji edukacija o zaštiti od porodičnog i partnerskog nasilja.

„Od 1. do 4. razreda su suviše mali za to, od 5. do 8, i ako neko ima neki problem, ne otvaraju se, ne pričaju o tome da mi kao nastavnici, kao pedagozi, kao starešine možemo da im pružimon neku adekvatnu podršku ili da bar saslušamo to dete. Sramota je da se priča o nečemu što se dešava kod kuće. Odmah taj neko bude stigmatizovan. Ako se neko i požali da postoji nasilje, opet dolaze roditelji i pitaju zašto se mi mešamo i vezuju nam ruke da mi bar tom detetu, koje se nalazi na prekretnici kada su roditelji u nekom problemu, pružimo adekvatnu zaštitu“, objašnjava Jacić.

Ipak, postoje edukacije o vršnjačkom nasilju, a pogotovo su učestale nakon dešavanja u OŠ „Vladislav Ribnikar“. 

Jedan od indikatora koji je posmatran u okviru sigurnosti jeste „Bezbednost i sigurnost u zajednici”. 

Prema rečima Vere Zarić Mitrović, ne samo žena nego i muškarac mora da se oseća bezbedno u sredini u kojoj živi. 

„Za sada ne vidim da bih se ovde osećala nebezbedno, ali, kako čitam različite naslove po novinama i kako sam bila i svedok nekih događaja u smislu da sam čula o tome iz prve ruke, treba biti obazriv. Neophodno je da se poveća bezbednost i da patrole budu svakodnevne u svim naseljima. Ja živim u naselju, a ne u centru grada i tamo retko kad viđam patrolu. Ne pričam o saobraćajnoj policiji, nego o policiji koja bi zaista patrolirala. Često vidim da se mladi vraćaju sami iz grada i smatram da su u nekom smislu nezaštićeni. Ako devojka ide sama, ona treba da bude potpuno bezbedna, a ne da se, ako joj se nešto desi, postavlja pitanje zašto se sama vraćala u to vreme“, smatra Zarić Mitrović.

Kako da se položaj žena poboljša?

Marijana Nikolić smatra da žene nisu dovoljno nagrađene za svoj trud. 

„Trud svih žena treba da se nagradi, što kod nas nije slučaj. Mnogo je teško. Žena može da bude i domaćica i da radi u firmi, dok muškarac može da radi u firmi, a kod kuće može i ne mora“, kaže Nikolić.

Ona smatra da će se to u Srbiji teško promeniti.

Nevena Jacić smatra da su današnjem društvu neophodne još jedna Roza Luksemburg, Klara Cetkin ili neko čije reči toliko daleko odzvanjaju. 

„Vidim da, iako stanje jeste bolje, da su neophodne edukacije, da je neophodan neko ko zaista ima tu moć da prodre, neka sifražetkinja ili neka feminstkinja. Od malih nogu smo negde indoktrinirani da žena mora, da se od žene očekuje. Svi treba da se edukujemo da je jedina razlika između muškaraca i žena to što su muškarci samo fizički nadmoćniji. I to je moj jedini zaključak. Dok god ne dođemo do toga da nam to bude jedina razlika, nećemo tu svest nikako raširiti niti učiniti bilo šta dobro za ove nadolazeće generacije. Mi ovde na Balkanu, u Srbiji gajimo pogrešan mentalitet“, navela je Jacić.

Prema njenim rečima, ponosi se kad joj neko kaže da je feministkinja ako je to nešto što će da dovede do toga da se društvo osvesti i da kaže da su žene i muškarci egal i da treba da imaju iste plate, iste mogućnosti. Važnost toga još kao maloj usadila joj je njena majka.

„Bio je 1. razred osnovne škole i bio je Osmi mart. Ja sam mami kupila minđuše, koje i dalje stoje nenošene. Piše dečjim rukopisom ’Za mamu’. Imala sam sedam godina i u tom trenutku sam sasvim mala da razumem da mi mama kaže: ’Šta si bacala pare? Šta je to? Osmi mart? Da li je jedan dan Dan žena? Svaki dan je Dan žena. Ako nisi dobra cele godine, šta mi znači da budeš dobra jedan dan’. Ja sa tih sedam godina nisam mogla da razumem taj mamin feministički ili rodno ravnopravni, kako god da nazovemo, stav. Kako sam dalje rasla i razvijala se, onda je to kod mene dolazilo, čini mi se, u izraženijem obliku”, navela je Jacić.

Vera Zarić Mitrović rekla je kako se sve rešava u najvišim organima vlasti, te da će promene krenuti na dalje kad odnos u Skupštini bude 50:50 posto žena u odnosu na muškarce.

„Politika je upletena u sve sfere društva i same te institucije moraju da povedu više računa o ženi, njenim potrebama i problemima koji se javljaju da bi se to rešilo“, kaže Zarić Mitrović.

Navodi da žene treba da se zapošljavaju, da na prvom mestu budu obrazovane, da svaka ima prava da se školuje, i da treba posebno da se obrati pažnja na socijalno ugrožene populacije, kao što je npr. romska, gde se vrlo rano stupa u brak.

„Svi to znamo, svi žmurimo. Zašto se ne podnose sankcije protiv toga? Devojčice stupaju u brak, a i dalje idu u školu. To je nedopustivo u današnje vreme“, rekla je Zarić Mitrović.

Takođe, smatra da treba voditi računa i o tome da penzije budu malo veće kako bi žene, kao i muškarci, mogle da ranije odu u penziju da bi mladi mogli da dođu da se iskažu, da ne budu frustrirani i ne beže u inostranstvo.

Suzana Obradović misli da je najbitnija afirmacija žena i više tema o uspešnim ženama u medijima.

„Danas postoji mnogo uspešnih preduzetnica, žena koje vode određene firme u svim profesijama, tako da je najbitnija njihova medijska afirmacija da bi žene koje možda nisu dovoljno hrabre ili koje možda nemaju dovoljno mogućnosti videle da postoje i one koje mogu da izražavaju sebe, koje mogu da iskažu neke svoje stavove, da stoje iza njih i da ih brane. Važno je i istupanje žena i branjenje nekih stavova, naravno, ako ti stavovi imaju neku pozadinu, u smislu da mogu dobro da utiču na društvo i celu organizaciju društva“, zaključuje Obradović.

Iako je Srbija dobro pozicionirana na indeksu Instituta za žene, mir i bezbednost, postoje brojni problemi sa kojima se žene u našem društvu suočavaju. Najveći problem tiče se nasilja nad ženama, budući da žene nemaju dovoljnu institucionalnu podršku. Iako je finansijska nezavisnost vrlo važna, žene i dalje ne zarađuju dovoljno i prinuđene su da rade dodatne poslove, a dodatni problem predstavlja i to što su privatne obaveze i dalje pretežno na ženi.