Kritika filma ''Ubica'': Silazna putanja Dejvida Finčera

Bez obzira na trud Majkla Fasbendera da uđe pod kožu svog krutog i hladnokrvnog ultraprofesionalnog egzekutora, koji funkcioniše maltene poput mašine, novi film Dejvida Finčera (The Killer, 2023) ne može se pohvaliti kvalitetnom konstrukcijom nosećeg lika, a ni priče, koje gotovo da i nema. Na tu dominantnu prazninu povremeni finčerovski ukrasi, koji bi trebalo da budu nekakvo stilsko brušenje, deluju kao tužna trešnja na torti koje nema, kaže naš filmski kritičar Goran Jovanović. 

Neki prizori iz duže sekvence sa početka filma, kada se radnja odvija u Parizu, a profesionalni ubica uprska stvar i u nekom apartmanu pogodi skupu starletu umesto krupne zverke, koju je trebalo da eliminiše, možda su najbolji delovi novog ostvarenja Dejvida Finčera. Priča ima problem već kod odluke da nam se ubica obraća gotovo u konfesionalnom obliku, da nam priča o svom profesionalnom pristupu, postupcima šta, kada i kako da bi posao bio urađen na visokom nivou nakon što neka agencija odredi metu. Ali, iskreno koga to zanima? Možda nekog sličnog psihopatu ili frustriranu osobu kivnu na svet zbog sopstvenih poraza ili luzerskog bekgraunda. 

Finčer ne uspeva ni u tim relativno dobrim kadrovima da stvori osobitu napetost, a da je njegov negativac samo ćutao a ne od svog posla i načina funkcionisanja pravio filozofski traktat možda bi se nešto od zanimljivosti i dopadljivosti i zamlelo. Paralele radi kad se setimo nekih majstorija iz sličnog registra karaktera i aktivnosti, shvatimo da je, na primer, stari majstor Fred Cineman u ''Danu šakala'' (1973), sa Edvardom Foksom, i dalje teško dostižan u smislu saspensa i atraktivnosti.

Počesto je hladnoća postupka kod nekih autora svesno i kreativno izabran način da se dočara bura i kuvanje u unutrašnjem kosmosu junaka i to ume da urodi plodom u koheziji spoljašnje zamrznutosti i unutrašnje vatre protagoniste. Kod Finčera u ‘’Ubici’’ ostaje samo hladnoća koja prekriva sve, a to ipak teško može da pokrene bilo kakav impuls u gledaocu. Naprotiv, vodi u dosadu. Finčer nije majstor tog kalibra da, poput Žan Pjer Melvila u ‘’Samuraju’’ (1967) i još nekim ostvarenjima, ostvari atmosferu egzistencijalističkog očaja i defetističke usamljenosti pragmatično iskorišćenih u poslovima kriminalističkog podzemlja. 

Iako se u završnici pojavljuje harizmatična Tilda Svinton, doduše u liku koji opet svojim odlikama i stereotipnom skiciranošću nema mnogo aduta da vas osvoji (još jedna kučka koju je novac privukao u nadi da će očistiti svoj debelo uprljani život i nečistu savest, koja uz to ispriča jedan petparački vic o lovcu i medvedu koji bi, tobože, trebalo da ima mudru poruku), ni to osobito ne popravlja stvari. Kad se sve sabere epizoda Keri O’ Mali, koja je sjajno donela Dolores, zastrašenu službenicu advokata Hodžisa (Čarls Parnel), ključnog lika koji ubici deli imena i profile ljudi za odstrel, jedina unosi nešto ljudskosti i normalnosti u ovom modernom pandemonijumu zla.

Bez obzira što se Finčer, uz pomoć vrlo dobrog Majkla Fasbendera, upire iz petnih žila da nas zainteresuje za snažnu individualnost ubice (ovaj sluša Smitse, vežba jogu, filozofski i kruto raščlanjava strane posla), to ide traljavo. Film postaje nešto interesantniji u trenucima logističke pripreme i početne realizacije (npr. scene kada se ubica preruši u đubretara), a daleko je manje zanimljiv kad dođe do same akcije, odnosno eliminacije. Iako ubičin diskurs i unutrašnji monolog vrve od saveta i pravila tipa ‘’ne improvizuj’’, ‘’ne menjaj plan’’, ‘’razmišljaj samo šta ti imaš od toga’’, ‘’zaboravi na empatiju’’ i tome slično, sled događaja ukazuje da će mnoge postulate prekršiti, jer se posle loše obavljenog posla i kazne koja je stigla od poslodavca u obliku prebijanja njegove devojke, ipak sve svelo na osvetu. Tako se privatno i profesionalno umnogome pomešalo iako je sebe i nas ubica ubeđivao da to ne sme da se dešava.

Ponuda na Netfliksovom vašaru je ogromna i u toj džungli umeju da propadnu ili uruše reputaciju i reditelji od renomea (čini se sa znatno manjim stepenom odgovornosti, samokritike i očaja nego kada film računa prevashodno na susret sa bioskopskim gledaocima, jer kao da imaju utisak da će se to pomalo zamaskirati tom gužvom na platformama). Zbog čuvenja ljudi koji su radili na ovom filmu, on će biti gledan po kućama, ali nema sumnje da je reč o ostvarenju koje nagriza reputaciju Dejvida Finčera.