Kladionice – moralna ili lukrativna dilema?

Posle pobede nad Bernabeom Zapatom Miraljesom u drugom kolu US opena, Novak Đoković se na konferenciji za medije dotakao brojnih tema, između ostalog i sve većeg broja kladionica, kao i toga kako to utiče na sportski svet i svet uopšte. Tema kladionica i određenog bagaža koje one nose. Novak je tada u dahu govorio o „tenzijama koje je klađenje unelo u sport“. Ali ne samo o tome.

„Žao mi je što je sport postao biznis kroz kladionice. Kod nas su kladionice na svakom ćošku, kao nekada pekare. Postale su deo života, mnogo ljudi se kladi na sport, stavljaju sebe i finansijsku sigurnost svoje porodice kladeći se na teniski meč ili košarkašku ili fudbalsku utakmicu“. Novak je istakao da to nije samo naš problem, već celog sveta.

Usledila je i njegova poenta.

„Ako se otvori ova tema verovatno će mi reći „Šta ti imaš da pričaš, ti si multimilioner“? Verovatno ću dobiti kritiku, što kao bogataš pričam o tome. Kladionice su na svakoj televiziji, dominantne su, najbrži način da se zaradi novac. Ili se ne vidi problem, ili se zataškava, ignoriše. Država ne radi na tome da to reguliše, da se nađe prihvatljiv model za društvo, omladinu i sport. Moramo da se zapitamo u kakvoj okolini će naša deca rasti. Treba da se priča o tome. Da ne bude tabu tema“.

Država

Regulacija, uticaj kladionica na mlade (po istraživanjima iz 2020. godine 40 odsto mladih igra igre na sreću, a njih 20 odsto se kladi na utakmice), uloga države. Biće ipak tabu tema, koja je poslednji put otvorena leta 2022. godine, kada je na prijave građana konstatovano da postoji 30 lokacija u Beogradu na kojima se krši zakon o udaljenosti između škola i kladionica.

Sekretarijat za informisanje Beograda saopštio je prošle godine da je spisak kladionica koje su u mogućem prekršaju, koji su Gradu dostavile osnovne i srednje škole, prosleđen Ministarstvu finansija Srbije kako bi proverilo da li su na propisanoj udaljenosti.

Od tada ništa. Grad je 2010. godine prepoznao ovaj problem, kojim se bavio upravo bavio sadašnji gradonačelnik Aleksandar Šapić, od koga se i danas očekuje da ovaj problem reši.

U Zakonu o igrama na sreću navodi se da udaljenost kladionice od zgrade obrazovnih ustanova (osnovnih i srednjih škola) ne može biti manja od 200 metara. U moru problema sa kojima se i država i grad suočava, ovaj problem je makar medijski potpuno pao u zapećak, kao i Novakova izjava, koja je dala kakvu takvu nadu da ne želimo društvo u kojem su klinci od 10-14 godina prepušteni sami sebi u odluci da li da se kalde i kockaju, jer niko ne kontroliše da li im je dozvoljen ulaz ili ne.

Niko, pa ni Novak nije spominjao da kladionice treba da se ugase, već da se njihov rad reguliše. Da ne budu toliko vidljive, i tako napadne. Da sport, ako već ne može da bude De Kubertenov važno je učestvovati, ne postane tiket, zbog koje se gleda kajron sa rezultatima, a ne sama utakmica.

Realnost je ipak tmurnija. Srbija je već dugi niz godina postala zemlja pekara, kladionica i apoteka. Da, hoće ljudi i tikete, i hleb, i lekove, ali bismo mogli da imamo i još ponešto kako bi nam sve prvonavedeno manje bilo potrebno.

Može li suptilnije?

Kladionice su u spotovima bendova koje danas slušaju mladi, u toj meri da deluje da ukoliko Crni Cerak pomešate sa Meridian kladionicom i nećete mnogo pogrešiti. Kladionice imaju svoje podkaste, sponzori su svega i svačega, od košarkaških i fudbalskih timova, do smislenih projekata, i humanitarnih inicijativa. Da, bolje išta nego ništa.

Koliko puta dnevno vidimo reklamu sa Filipom Kostićem u kojoj dve devojke koketiraju sa time da on ipak igra u Juventusu, a ne u Ajntrahtu iz Frankfurta, što je jasna iluzija na novac, koji je tu i jeste jedina tema. Makar nema fola.

More glumaca, pevača, poznatih, od kojih su se neki zalagali za gotovo apostolske, konzervativne vrednosti, svoju je poruku mladima odlučilo da uputi kroz „čip i spin“. Rale Milenković, Rade Šerbedžija, Miloš Biković, Andrija Milošević, Severina, Jelena Karleuša, Sandra Afrika, Nenad Lalatović, Vaso Bakočević, Nenad Okanović, Žika Todorović, Kija Kockar, Vujadin Savić, Dejan Savić, Petar Strugar, i mnogi, mnogi drugi. U zavisnosti od percepcije moralnih vertikala navedenih, neke su ova imena iznenadila, neke ne. Nekome je za osudu, nekome simpatično.

Poslednja vedeta, sportskog neba koja je postala deo kladioničarskog prodajnog prostora je košarkaš Nikola Jokić.

Tanasis Kanuris, menadžer kladionice Superbet je izjavio: „Imati Nikolu za ambasadora idealan je način da predstavimo naš brend i naše zabavne proizvode u Srbiji. Jedinstvo i saradnja su deo suštine našeg brenda, dok je Nikolin moto da je najvažnije pomoći. To je ono što čini da se vodimo istim ciljem: da uzbuđujemo milione ljubitelja sporta širom sveta. Srbija je strateško tržište za ekspanziju u širem evropskom regionu i imati kultnog sportistu u našem timu je uzbudljiva prilika i znak poštovanja za lokalne ljubitelje sporta.“

U redu, ali teško da su kladionice bile deo Nikolinog vrtoglavog uspeha, puta i pohoda ka NBA ligi.

Ni Novak više nije ulazio u ovu temu. U međuvremenu je samo objavljena informacija da Udruženje priređivača igara na sreću uz predlog Đokovića, odnosno njegovu inicijativu da se za igrače odvaja deo prihoda od industrije igara na sreću.

Ostaje nejasno da li sportistima i javnosti smeta ovako radikalno mešanje dece sa kladionicama, kroz svu moguću mašineriju, ili im smeta koliko kladionice sa njima dele kolač?

Prvo pitanje je etičko, moralno, edukativno, drugo je finanijsko i lukrativno.

Po istraživanju organizacije SOS Centar za lečenje i odvikavanje od kockanja, oko 30 odsto dece uzrasta od 16 godina u srednjim školama u Srbiji imalo je kontakt sa klađenjem.

Jelena Manojlović, direktorka SOS centra, rekla je da je u poslednjih osam godina na terapiji najviše osoba od 19 do 22 godine. „Svako od njih sa kockanjem je počeo krajem osnovne ili početkom srednje škole, sa 15 ili 16 godina“, navela je Manojlović.