Požarevljani savladali Monblan (VIDEO)

Tročlanu ekipu činili su Milan Stojanović i Ivan Ciger iz Požarevca i Berislav Kučić iz Hrvatske.

„Iako je po geografiji, najviši vrh Evrope Elbrus, san svakog planinara i neka kruna karijere je najviši vrh Alpa u Francuskoj, Monblan, na 4810m”, kaže Milan Stojanović.

Naš sagovornik objasnio je kako su se odlučili da krenu na ovaj vrh.

„Praksa je da ja i još jedan drugar, takođe planinar, svake godine odlazimo na neki malo zahtevniji vrh. Obišli smo najviše vrhove Slovenije, Bugarske, Slovenije, Austrije. Ove godine je plan bio da se pokuša, što je moj drugi pokušaj, uspon na najviši vrh Alpa. To je iziskivalo veoma dobru organizaciju i veoma dobru fizičku pripremu. Jednostavno, planina je takva, sa velikom nadmorskom visinom, da zahteva izuzetne kondicione sposobnosti, a druga stvar, koja ništa manje nije bitna, izuzetnu organizaciju u rezervaciji domova, organizovanju puta i drugih detalja”, objašnjava Stojanović.

Uspon na ovaj vrh treba izvesti za dva dana.

„Ukoliko ne izvedete u ta dva dana, ili vam vremenski uslovi to ne dozvoljavaju, vi morate da se vratite jer je planina toliko posećena od strane svih svetskih planinara jer nemate puno vremena za neko odstupanje. Mi smo ozbiljno pristupili tome, krenuli smo sa izuzetnom fizičkom pripremom, organizacijom puta i sve se uspešno završilo kada smo polovinom avgusta izašli na najviši vrh bez ikakvih problema. Sve bezbednosne procedure smo ispoštovali i uspešno se spustili bez povreda, bez nekih problema, a, inače, planina je izuzetno opasna sa brojnim povredama i, nažalost, smrtnih ishoda”, navodi Stojanović.

Kako objašnjava, postoje tri deonice koje treba savladati do vrha. Prva je Prva je lakša planinarska staza koja vodi do prvog doma Tetrus na 3100m. U tom domu se, kako kaže, pravi aklimatizaciona procedura, kako bi planinari bili sposobni za nastavak na veću visinu. Od tog doma do sledećeg sledi teža i strmija staza, sa jednom izuzetno teškom deonicom od nekih 100m, neslavno nazvanom „Kuloar smrti”.

„To je deonica od nekih 100m, gde sa svih strana pada kamenje, tako da vi praktično tu prelazite na neki sopstveni rizik. Tu ne postoji nijedna procedura kako da se od toga zaštitite, odbranite. Jednostavno, prolazite najbrže moguće i to je na celoj stazi bio naš najteži trenutak”, objašnjava Stojanović.

Sledeći dom u koji se dolazi je Degutje, koji se nalazi na 3800m. Ukoliko vremenski uslovi dozvoljavaju,  ranom zorom odatle se kreće se na sam vrh, objašnjava naš sagovornik.

„Od tog doma do vrha je potpuni sneg, tzv. večni led, koji se ne topi tokom cele godine i gde kreće zimski uspon, sa svom opremom i tehnikom za zimske uspone”, navodi Stojanović.

Kako ovakav uspon zahteva fizičku pripremu, iako je svakoga dana fizički aktivan, od polovine maja ovaj planinar počeo je sa trčanjem, vožnjom bicikla i plivanjem.

„Neophodna je i promena terena, tako da, upravo ovde gde se mi sada nalazimo, na Čačalici, vršio sam najveći deo priprema i u Homolju, na vrhovima, koji su i lakši i teži, pa su uključivali i klasične planinarske šetnje i malo jači treking, trčanje uz planinu”, kaže Stojanović.

Planinarsko iskustvo Milana Stojanovića dugo je jednu deceniju.

„Krenulo je laganom šetnjom upravo sa našim planinarom Ivanom Cigerom po Homolju, gde smo išli za potrebe fotografisanja i lagane šetnje. Nakon toga, meni je to ušlo u krv. Krenuo sam sa malo većim visinama, sa malo ozbiljnijim vrhovima, a iza sebe imam ostvarene uspešne uspone na najviši vrh Slovenije, Triglav, Austrije, Grosglokner, Italije, Gran Paradizo, Bugarske, Musalu, zatim najviši vrh Bosne, najviši vrh Crne Gore i još brojne vrhove, naravno, i u Srbiji, Midžor”, rekao je Stojanović.

Iako je bilo planinara koji su uspeli da savladaju Monblan, taj broj je vrlo mali. Pre četiri godine Milan Stojanović je bio u grupi koja je pokušala uspon, ali nije uspela zbog vremenskih uslova.

„Mislim da ove godine iz Srbije niko tamo nije bio. Dosta se vreme tamo menja. Imate samo par dana u toku leta koji dozvoljavaju uspone, a koliko je tamo promenljivo vreme govori to što je tog dana, kada smo mi bili na vrhu sa neke sunčane strane, odjednom krenuo da pada sneg. U sred avgusta tamo je potpuno normalno da pada sneg”, navodi Stojanović.

Upitan sa kojim novim saznanjima o čoveku i svetu se vratio sa Monblana, Stojanović kaže da čovek tamo doživi potpuno preobraženje.

„To je neverovatno iskustvo. Vi tamo doživite potpuno preobraženje da jednostavno shvatite koliko ste nebitni u prirodi, koliko ste mali, kolika je ta sila koja vas okružuje oko vas. Mi ovde praktično nemamo taj pojam o vremenu i prostoru. Osećamo se moćnim, a tamo, kada vas okružuju glečeri, kada vas okružuje belina i sneg, kada čujete to pucketanje kamenja, pa čak i lavine, shvatite koliko ste vi u stvari zahvalni što postojite, koliko ste srećni da ste zdravi”, kaže Stojanović.

Navodi kako čoveku kroz glavu tamo prolaze brojne misli, što nije redak slučaj.

„Na tim visinama čovek razmišlja o svemu, najviše o porodici i moli se bogu da se uspešno vrati. Planine su tu i naredne godine, samo je bitno da se čovek bezbedno spusti dole i da ne doživi nešto zbog čega će svi oko njega snositi posledice. Moramo da promenimo tu svest da smo stvarno nebitni u odnosu na tu silu koja nas okružuje”, smatra Stojanović.

Pitali smo ga koji su mu dalji ciljevi. Stojanović navodi kako nakon ove planine čovek oseća da je ostvario taj najveći uspeh i da je teže da se privikne na neke druge stvari.

„Pravimo planove za sledeću godine. Postoje još brojni vrhovi, naročito u Aziji, kao što je Ararat ili Damavand u Iranu, pa misli idu ka toj strani, a želja je, iskreno, odlazak na Himalaje. Ne na najveće vrhove. To je izuzetno. Postoji planinarski trek oko Mont Everesta, koji bih u narednom periodu želeo da doživim, a nije neostvarivo”, kaže Stojanović.

Planinarima koji žele da odu na Monblan savetuje da pokušaju.

„Većina njih unapred odustaje iz brojnih razloga – da li će uspeti, kakvo će vreme biti, da li mogu da se organizuju. Sve je moguće”, navodi Stojanović.

Istakao je kako zahvalnost duguje Planinarskom klubu „Vukan” i predsedniku Novici Mitiću, Planinarskom klubu „Braničevo” i Alpinističkom odseku Požarevac, bez kojih, kako kaže, ovaj uspeh ne bi bio moguć.