Dragocena i temeljna studija o srpskom filmu danas

Nakon kapitalnog izdanja „Kritički vodič kroz srpski film 2000-2017” u kome su sumirani produkcioni i estetski dometi domaće kinematografije u ovom veku u bezmalo dve decenije, gde su autori Zoran Janković, Đorđe Bajić i Ivan Velisavljević, filmske erudite i renomirani kritičari, opsežno i do u tančine obrađivali ovu materiju, sada je stigao nastavak u vidu knjige koja na sličan analitički I studiozan način obrađuje još pet godina u istoj oblasti.

Sada se kao kreativni nosioci projekta pojavljuju samo Janković i Bajić, dok je Velisavljević napisao predgovor. Osnova svakog dobrog posla je ljubav i plemenita energija, pa se tako i u ovoj knjizi oseća generalna naklonost prema srpskom filmu koji se, naravno, voli i kada nije sve potaman, i kada nas često razočara, i kada vapijuće očekujemo da nas neko od autora na međunarodnoj sceni, u klasi visoko kotiranih svetskih festivala, predstavi prkosno i ponosito. S vremena na vreme, to se i desi.

U periodu koji obrađuje „Kritički vodič kroz srpski film 2018-2022” bilo je i kvantitativnih posledica korone, ali i kvalitativnih uzleta razbijača bioskopskih blagajni različite žanrovske provenijencije, kome ni ta pošast nije naudila jer za neke naslove se jednostavno hrlilo u bioskope, što je ovoj delatnosti pomoglo da ipak preživi, uprkos svim zatvaranjima. U takvim slučajevima to je bila i injekcija vere u kreativni potencijal naših filmskih umetnika.

U art zoni, a nešto manje i u mejnstrimu, istakla se senzibilnost žena reditelja, donoseći delikatne storije kompleksnih dramskih zahvata i zanimljivih likova. Stigli su i novi autori, od kojih neki već u startu pokazuju zavidnu veštinu i apartnost svojih autorskih svetova, uz vibrantne estetske iskorake. Baš u prethodnih pet godina stigle su i neke divne i okrepljujuće plemenite priče iz dečjih svetova, što nam je tako nedostajalo.

Kao i u slučaju one obimnije knjige i ova nudi popis i analizu nekih filmova su sa potpune medijske i eksploatacijske margine, što će biti otkrovenje i za one najpomnije i najpreciznije hroničare. To su oni filmovi snimljeni uz pomoć štapa i kanapa, koji se prikažu negde od 16 ili 17 sati na obodima nekih domaćih festivala i najčešće ne dožive bioskopsku premijeru. Ali oni postoje i deo su naše ponekad bizarne i trivijalne kinematografske priče i usuda. Sve su to Zoran Janković i Đorđe Bajić zabeležili i dostojanstveno obradili.

Kao dopuna kritičkom nervu i estetskoj valorizaciji, u želji da nam pruže raznovrsnost pogleda i kritičke recepcije, tu su odlomci iz osvrta niza renomiranih kritičara iz zemlje (zastupljeni su delovi kritika i sa portala Boom 93) i regiona, a ponekad, ako film međunarodno odskoči, i stranih.

Još jedna dragocena filmska knjiga, koja, slično onome što sam već svojevremeno apostrofirao u vezi prve studije u tekstu za „Vreme”, počesto svojom ozbiljnošću i temeljnim pristupom nadrasta temu kojom se bavi, imala je do sada predstavljanja na Somborskom filmskom festivalu, na Paliću i u Vrnjačkoj Banji, a predstoji promocija i na Filmskim susretima u Nišu.

Prvi „Kritički vodič” o srpskom filmu bio je veoma tražen u knjižarama, a sada njihove izloge krasi novi, pa, ukoliko vas zanima domaći film u svakoj njegovoj dimenziji, požurite da ga nabavaite. I ova knjiga je moćno dizajnirana i bogata u svakom smislu.