Kritika filma „To Catch a Killer”: Inteligentan triler sa karakternim junacima

Negde na tragu policajki iz filmova „Plavi čelik” Ketrin Bigelou, „Kad jaganjci utihnu” Džonatana Demija ili, naročito, iz „Uništiteljke” u režiji Karin Kusame, Šifron je kroz saradnju sa izvanrednom glumicom Šejlin Vudli, izgradio snažan karakter Elinor Falko, koja na svom životnom i profesionalnom putu hoće da poništi tamne mrlje, poroke, grehove i greške.

Elinor je paktično otkriće svog šefa iz FBI, Lamarka (Ben Mendelson), koji i sam dosta brlja u poslu, ali je svejedno prototip rasnog policajca koji je to uvek, 24/7, i koji nema ni odmora ni otklona od prokletstva i slasti svog posla. Negde takva je i Elinor, koja u slučaju potrage za počiniocem masovnih ubistava u Baltimoru, u noći spektakularnog dočeka nove godine, prva pokazuje opipljive rezultate, vešto selektujući sumnjive među kojima se nalazi i egzekutor.

Glavnog negativca, počinioca masovnih ubistava (još jedno će počiniti pre nego što ga Lamark i Elinor lociraju i krenu u lov na njega), sa još nekim usputnim zločinima koji mu stoje u CV-u, dugo, skoro do pred sam kraj, ne vidimo, odnosno u akcijama je slikan sa distance ili s leđa, tako da Šifron održava tenziju i stepen radoznalosti publike. Dina Posija igra engleski glumac Ralf Ajneson, proslavljen sa svojim superiornim dubokim glasom, idealnim za naratora epske fantastike ili superherojskih filmova.

Kod Šifrona, kao jedna od najznačajniijih stilskih odrednica, je širina zahvata, bogatstvo i promena lokacija (što automatski utiče i na ritam priče, a što je u ovoj njegovoj prvoj holivudskoj avanturi izvrsna preporuka), a jedina skučenost koja se ispoljava u ovom njegovom filmu je ona u duši policajke Elinor, koja se bori sa svojim unutrašnjim demonima, odakle, paradoksalno, vuče motivaciju da se što pre profesionalno dokaže i na neki način iskupi i pred sobom i pred sistemom.

Što se uverljivosti tužne priče iz detinjstva tiče, koja je generisala postupke budućeg ubice, ona baš nešto i ne stoji čvrsto. Sve je tu, izvesni propusti roditelja, nesporazumi ili, prosto, loša sreća ili sudbinska petljanja, ali kada vi znate za bezobzirnost u likvidaciji ogromnog broja ljudi, ubijenih nasumice iz čiste mizantropije, šta vas briga za patetičnu priču koja je od navodno divnog i perspektivnog deteta sve promenila i pretvorila ga u monstruma. Možda je to dobro dramski, ali je moralno neodrživo. Zato je tu i evidentan trud glumca Ralfa Ajnesona praktično viđen kao uzaludan.

Elinor je sjajan psiholog i u tet-a-tet situacijama sa ubicom, kada njen šef leži mrtav, a Dinova očajna majka presudi sama sebi nakon decenija frustracija zbog sina, nudi mu pomoć stručnjaka i mogućnost da ostane živ, iako je svima jasno da je njegova priča blizu kraja. Čini se i na njegovo lično zadovoljstvo i smiraj.

U čitavom nizu brljotina koje je počinio sektor FBI, a koji se na krilima uspeha Elinor Falko u ovom slučaju želi da opere pred javnošću, decentnoj policajki se pruža prilika za unapređenje. Ona, međutim, ne zaboravlja ni svog pokojnog šefa i traži institucionalno posthumno priznanje za njega.

U eri blentavih konfekcijskih proizvoda, neku inteligentniju ponudu u žanru pružili su opet stranci, koje američka kinematografija počesto pozove u pomoć, kao uvoznu svežu krv. U tom smislu Damijan Šifron sa „To Catch a Killer” nudi pristojna dva sata dobrog krimića.