Razgovor sa Vladimirom Đorđevićem, rediteljem predstave „Normalan a lud”

„Normalan a lud” je, prema rečima Vladimira Đorđevića, drama koja je izuzetno kompleksna po temama koje obrađuje i po karakterima koje publici donosi, a svojim replikama i situacijama koje će prikazati na sceni, glumci bi trebalo da navedu publiku da razmisli o velikom broju tema.

„Prvenstveno, to je  priča koja je najvažnija – priča čoveka samog sa sobom, sa njegovim identitetom, sa borbama u njemu, borbama sa ovim svetom. Centralni lik je doktor psihijatar, ali, u stvari, centralni lik smo svi mi koji živeći u ovom svetu imamo toliko toga što dolazi od sveta i onoga što dolazi iz nas, i onda, naravno, tu postoje sukobi, a osnovna stvar za jednu dramu je sukob. Glumci pokušavaju da, iznoseći te karaktere, pokažu publici koliko je vredno baviti se nekim pitanjima, koliko svog života uložiti u to”, rekao je Đorđević.

Ulogu centralnog lika, doktora psihijatra Milana Stojanovića, tumači Valentino Oljača.

„Valentino Oljača je, slobodno mogu da kažem, jedan od najboljih glumaca. Možda drugi nisu imali toliko prilike, pa ih nismo mogli videti, ali njega sam gledao u dosta predstava. Vidimo da je u proteklih godinu dana dobio dosta nagrada, tako da nije bilo uopšte teško oko donošenja odluke ko će da igra doktora psihijatra”, kaže Đorđević.

Sa Centrom za kulturu i Pozorištem „Milivoje Živanović” Đorđević sarađuje nekoliko godina.

„Sarađujemo ne samo po osnovu dramske umetnosti nego i nekih drugih vidova umetnosti. Pošto sam ja u jednom periodu bio direktor Centra za negovanje tradicionalne kulture u Kragujevcu, po tom osnovu imali smo dosta zajedničkih tema, nekih koncerata, predstava”, rekao je Đorđević.

Vladimir Đorđević je dramski pisac. Petnaest njegovih tekstova izvođeno je na pozorišnoj sceni. Njegove drame igraju se i u Srbiji i van nje. Kako kaže, poželeli su da jedna od njegovih drama bude ovde na repertoaru, a pošto se bavi i režijom, odlučeno je da i taj posao pripadne njemu.

Poslednjih mesec dana pripreme za predstavu „Normalan a lud”  bile su intenzivne i svakodnevne.

„Moram da kažem da su glumci odlični. Dvanaestoro glumaca igra u predstavi. Svi su izuzetno dobri. Odlično se snalaze na sceni. Barataju odlično svim tim zanatskim, glumačkim stvarima i nije bilo problema da se izgrade ti likovi. Ovo je prvenstveno drama karaktera. Nije toliko drama situacije i neke igre, već je cilj da se u prvi plan predstave stave karakteri kako bi publika iz njih izvukla ono što treba da izvuče”, rekao je Đorđević.

Pitali smo ga u čemu vidi prednosti amaterskog pozorišta u odnosu na profesionalno.

„Prednosti amaterskog pozorišta su te što su ljudi koji igraju u amaterskom pozorištu nekako više svim svojim bićem tu. Neću da kažem da profesionalci nisu, ali ja sam odrastao u velikom, profesionalnom pozorištu i imao prilike da učim od tih starih glumaca. U pozorištu ćete često naći situaciju da ljudi i odbijaju da rade, i mrzovoljni su, a kod amatera postoji ta energija koja je jaka, dobra, neugasiva. Oni jednostavno žele uvek da igraju i žele sve da igraju. Ta energija ljudi i sam odnos prema poslu je dosta pozitivniji i reditelju je dosta lakše da radi sa amaterima nego sa profesionalcima. Kod profesionalaca imamo i druge bolesti, kao što su sujeta, gordost, i onda po raznim osnovama dolazi do čestih sukoba, tako da reditelji imaju velikih problema”, smatra Đorđević.

Neke od Đorđevićevih drama posvećene su deci i tinejdžerima i dosta sarađuje sa pozorištima za mlade. Pitali smo ga koliko su mladi danas zainteresovani za pozorišnu umetnost.

„Mislim da je istina u tome da im se više pozorišta, mi bismo to njihovo interesovanje i videli u mnogo većem procentu”, ističe Đorđević.

Kako kaže, nezainteresovanost nije problem samo u Srbiji, već i u zemljama poput Francuske, koja važi za zemlju kulture. I u toj zemlji, prema njegovim rečima, što se tiče kulturnog sadržaja, samo 2% ljudi ide na predstave, izložbe, koncerte i sl.

Smatra da mladima treba pružiti dobru ponudu predstava, i da će onda samo jedan dolazak u pozorište biti dovoljan da ih privuče toj umetnosti.

„Nije bitno da li su ove teme ili one, bitno je da oni dođu u pozorište, pa će lako posle publika uticati na reperotar i repertoar na publiku. To je dvosmerna ulica. Bitno je da postoje sadržaji u pozorištu, da postoje predstave i za decu, i za mlade, i za večernju scenu, i to mora nekako da im se servira, da im bude na dohvat ruke”, navodi Đorđević.

Kultura je, kako kaže, duhovna hrana.

„Svi smo mi sazdani od tela i duše. Duša vapi za hranom. Ta duhovna hrana je upravo ono što nam daruje kultura. Nama se dešavaju ove ružne stvari u društvenim relacijama i na društvenom planu zato što je duhovne hrane malo. I telo kad ne hranite kako treba, može da postane bolesno. Ne može ni da funkiconiše kako treba, ni da se kreće i radi kako treba. Tako isto i duša. Kada nema dovoljne prave duhovne hrane, a koje je dosta u kulturnim sadržajima, onda čovek počinje da stagnira, počinje da radi one stvari koje su loše i po njega i po društvo”, smatra Đorđević.

Kada je u pitanju posao reditelja, Đorđević kaže da je najzahtevnije glumcima približiti ono što je krajnji proizvod, a to je kako to treba da izgleda u očima onih koji gledaju i objasniti glumcu kako on treba da izgradi lik, kako da izgradi odnose među likovima, kako bi čitanje drame bilo onakvo kako je reditelj pročitali i kako želi da je da publici.

Kako sarađuje sa filmskim produkcijskim kućama, pitali smo ga u čemu su prednosti pozorišta u odnosu na film.

„Pozorište i film su dva različita sveta. Pozorište daje čoveku veliki prostor da bude umetnik. U pozorištu je glumac svoj na svome. Mesec dana se radi, vajaju se likovi, razmišlja se o tome. Glumci večeras igraju premijeru. Počeli su pre dva meseca da rade predstavu. Svakog dana se bave tom pričom. Izgrađuju je i ona izgrađuje njih. U filmu, pogotovo danas u hiperprodukciji, vi dobijete scenario juče za sutra. Često glumci, nažalost, pročitaju samo svoj deo”, objašnjava Đorđević.

U nedovoljnoj posvećenosti liku vidi razlog toga što su filmska i serijska produkcija često lošeg kvaliteta.

Đorđević je aktivan na više polja umetnosti. On je prvenstveno dramski pisac i književnik, a zatim i reditelj, scenarista, glumac, slikar i kompozitor. Na osnovu svega što je uradio, 2014. godine pozvan je u Pariz, gde je gostovao  sa besedama Vladike Nikolaja. Nastupao je u crkvi Svetog Save na Simplonu i na groblju Tije, gde je sahranjeno preko 700 Srba. Te godine u Parizu je za svoj doprinos očuvanju srpske kulture, tradicije i umetnosti dobio Medalju Kralja Petra I.

Inspiraciju za svoj umetnički rad pronalazi u ljudskim mukama.

„Iz želje da svima bude bolje, da svima bude dobro, ja u toj nekoj muci koju je neko preživeo i proživeo, nađem temu kako bismo je izvukli na filmsko platno ili na pozorišne daske da je vide drugi, kako bi negde našli snage da možda u svom životu mogu da preskoče neke mučne periode ili da dobiju snage da lakše reše neka pitanja”, objašnjava Đorđević.

Kaže da, kada se postavi pitanje o stanju u srpskoj kulturi, odmah se govori da se za kulturu iz budžeta izdvaja samo 0,60%. Ipak, problem je ne samo u budžetu nego i u ljudima koji se nalaze na pogrešnom mestu.

„Neki misle da oni treba da urade projekat i da njihovi honorari treba da budu milionski, a drugi da rade za ‘džabe’. Ako ste vi pravi umetnik i radite nešto da stvarno to delo zaživi i odživi svoj život, onda ćete da nađete snagu. Ovo ima veze i sa amaterskim pozorištem, jer mislim da su tu iskreniji ljudi. Imate mnogo ljudi koji završe glumačku akademiju, a koji su promašeni glumci. Možda bi bili bolji nuklearni fizičari. Otuda manjak kvalitetnih i dobrih projekata, manjak ideja”, smatra Đorđević.

U kulturi je loše zato što se i tih 0,60% budžeta, kako kaže, naopako koristi.

„Dajte da iskoristimo taj budžet toliki koliki je, ali dajte prave ljude koji hoće da rade, a ne ljude koji primaju plate iz budžeta, a ne rade ništa”, zaključuje Đorđević.