Detinjstvo prekinuto brakom

U istraživanju Romske ženske mreže iz 2022. godine učestvovalo je 3014 ispitanica romske nacionalnosti iz 25 opština u Srbiji, među kojima su i Požarevac i Kostolac. U Požarevcu su anketirane 103 ispitanice, a u Kostolcu 100.

Opština Kostolac druga je na listi po zastupljenosti dečjih brakova, sa 5% od ukupnog broja žena koje su stupile u maloletnički brak u istraživanim opštinama. Od 100 ispitanica iz Kostolca, 81% njih je stupilo u brak pre navršene 18. godine.

Požarevac je 12. na ovoj listi, sa 2.49% od ukupnog broja žena koje su stupile u maloletnički brak. U samom Požarevcu, od 103 ispitane žene, 75% njih stupilo je u brak maloletno.

Dečji brakovi nisu romska tradicija

Kako je navedeno u istraživanju, problem dečjih brakova postaje izraženiji jer „zbog postojanja predrasuda i stereotipa prema romskoj zajednici, pripadnici većinske populacije zaposleni u institucijama sistema, ne reaguju i ne primenjuju normativne i strateške mere, pozivajući se na to da su dečiji brakovi romska tradicija.”

Ne samo u ovom istraživanju već i u mnogim kampanjama protiv dečjih brakova ističe se da oni nisu romska tradicija.

„Izuzetno je teško generalizovati i donositi bilo kakve opšte zaključke kada je u pitanju praksa dečjeg braka. Pre svega, taj fenomen je izuzetno kompleksan i uzrokovan izuzetno velikim brojem faktora. Ono što se zasigurno može reći je da dečji brak nikako nije ni tradicija niti element kulture neke zajednice, već ishodište čitavog niza različitih socijalnih faktora koji dovode njene članove do odluke da stupe u partnerske odnose pre navršenog punoletstva. Naprosto, promišljanju ove prakse nikako ne treba pristupiti sa stanovišta da je u pitanju nekakav ukorenjeni običaj, dubinska tradicija karakteristična za zajednicu, već se treba usmeriti na razumevanje strukturnih faktora koji dovode do toga da se deca venčavaju sa decom i da deca rađaju decu. Ti strukturni faktori, između ostalih, mogu biti marginalizacija, diskriminacija, kao i ekstremno siromaštvo kao rezultat malopre navedenih faktora”, objašnjava Ivan Đorđević, antropolog i viši naučni saradnik Etnografskog instituta SANU.

Maloletnički brakovi u ne tako dalekoj prošlosti nisu bili strani ni srpskoj kulturi.

„Ukoliko bismo se vratili samo dve do tri generacije unazad, u velikom broju slučajeva otkrili bismo da su naše prababe, pa čak i babe vrlo rano stupale u brak, obično pre navršenih 18 godina. U tom periodu ovakva praksa nije smatrana ni čudnom niti neprihvatljivom, i predstavljala je logičnu životnu trajektoriju žene koja nije imala opcija za, recimo, školovanje i razvijanje karijere. Naprosto, rodne uloge bile su tako definisane da je, naročito u ruralnim krajevima u kojima je do pre samo 70-80 godina živela apsolutna većina stanovništva Srbije, primarni zadatak žene bio da se ostvari u ulozi supruge i majke, kao i u bilo kom drugom društvu u kome dominiraju patrijarhalni modeli. Tek sa, iz ove perspektive, pomalo nestvarnim modernizacijskim projektom započetim nakon Drugog svetskog rata, vođenim idejama i idealima socijalističke revolucije čiji je integralni deo bio emancipacija žena, ovaj model počinje da se menja”, objašnjava Đorđević.

Ivan Đorđević zajedno sa Ljiljanom Gavrilović sa Etnografskog instituta sproveo je etnografsko istraživanje „Dečiji brakovi u romskoj populaciji u Srbiji”, koje je objavljeno 2018. godine. Istraživanje je inicirao UNICEF.

Ovo istraživanje pokazalo je da je skoro 6,8 odsto žena iz opšte populacije stupilo u brak pre 18. godine, dok taj procenat žena iz romskih zajednica iznosi 57 odsto.

„Dečji brak predstavlja izuzetno kompleksan društveni fenomen čija pojava se svakako ne može svesti samo na neku specifičnu zajednicu ili kulturu. U Srbiji je stopa dečjeg braka u opštoj populaciji relativno niska, negde oko 5 procenata stanovništva, ali se primećuju određene tendencije da je ova praksa zastupljenija u pojedinim romskim zajednicama. Isto tako, može se, ukoliko bi generalizovali, reći da je verovatnoća pojave ulaženja u najčešće neformalno bračno partnerstvo veća u ruralnim predelima gde su životne alternative prevashodno za devojčice značajno svedenije nego u urbanizovanijim sredinama. Kao što sam već napomenuo, taj procenat u Srbiji generalno nije visok, ali definitivno zabrinjava tendencija da, u onim zajednicama u kojima je praksa dečjeg braka prisutna, rasprostranjenost ovog fenomena trenutno ne opada, već stagnira”, naveo je Đorđević.

Kao jedan od najvažnijih razloga za rasprostranjenost dečjih brakova u romskoj populaciji Đorđević navodi činjenicu da su Romi u Srbiji „diskriminisana i marginalizovana društvena grupa čiji pripadnici, upravo zbog navedenih faktora, često žive daleko ispod granice siromaštva, u uslovima koji su daleko od prihvatljivih”.

Kako kaže, suočeni su sa višestrukim nivoima diskriminacije, koji utiču na to da veliki broj Roma ima nizak stepen obrazovanja. Čak i kada to obrazovanje steknu, suočavaju se sa mnogim barijerama na tržištu rada.

„Kao rezultat života u marginalizovanom okruženju, gde su Romi u velikoj meri odbačeni od većinske zajednice, dolazi do pojave zatvorenog kruga gde se određene prakse, kao konzervativni odgovor zajednice koja je ugrožena, reprodukuju i veoma ih je teško iskoreniti. To se pre svega odnosi na činjenicu da se u mnogim slučajevima i dalje smatra da devojka mora biti nevina prilikom stupanja u brak, što, u praksi, bilo kakav čin seksualnog odnosa automatski za devojčicu znači i ulazak u brak. Sa druge strane, ključni faktor je apsolutni nedostatak životnih perspektiva za mlade Romkinje i Rome, koji, ponovo zbog diskriminacije i siromaštva, ne vide preveliku korist od školovanja, a često su suočeni sa mnogim barijerama u obrazovnom sistemu, o čemu bi se mogli napisati tomovi knjiga”, objašnjava Đorđević.

Ugovoreni brakovi i dalje nisu iskorenjeni

Istraživanje Romske ženske mreže je pokazalo da ni praksa ugovorenih brakova nije iskorenjena u Srbiji. Naime, 22% od ukupnog broja ispitanica navelo je da je neko drugi na njih vršio pritisak da stupe u brak. Od tog broja 35% je prisilno stupilo u maloletnički brak.
Kada su u pitanju prisilni brakovi, govorimo o obliku trgovine ljudima, jer se devojčice prodaju za velike sume novca. Za ovakve slučajeve često se saznaje tek nakon što je krivično delo izvršeno. Kako saznajemo, nedavno je u Kostolcu četrnaestogodišnjoj devojčici ugovoren brak, tako što su je roditelji prodali za više od 15.000€.

Pošto je u pitanju ilegalna praksa, Đorđević kaže da je teško govoriti o tome koliko je ona rasprostranjena.

„Naravno da ta praksa i dalje postoji, ali je, prema mojim saznanjima, značajno ređa nego što je to ranije bio slučaj, a kada je i ima, u pitanju je više ritualni čin, poput, recimo, ’prodavanja sestre’ kao običaja zastupljenog u opštoj populaciji. Daleko od toga da tvrdim da ugovorenih brakova više nema, ali su moja istraživanja pokazala da se u velikom broju slučajeva u ta partnerstva ulazi mimo znanja, a često i volje roditelja. Ono što definitivno predstavlja sivu zonu jesu brakovi koji se sklapaju između najčešće romskih devojčica i Roma koji žive van granica Srbije, gde je izuzetno teško utvrditi karakter takvih aranžmana, naročito s obzirom na ogroman uticaj društvenih mreža u kontekstu mogućnosti upoznavanja potencijalnih partnerki i partnera”, rekao je Đorđević.

Posetili smo Kostolac i razgovarali sa ženom koja je u ugovoreni brak stupila u vreme kada je takav način sklapanja brakova bio mnogo rasprostranjeniji. Ime je poznato redakciji, a radi zaštite identiteta izmenjen joj je glas.

Iskustvo sagovornice jasno pokazuje da su maloletnički brakovi neizostavno povezani sa pitanjem rodne ravnopravnosti. Devojčice su od malih nogu patrijarhalno vaspitane i pripremane na to kako treba da se ponašaju u braku. U patrijarhalnoj zajednici čak je i to što se žena vozi biciklom bilo percipirano kao nešto neuobičajeno, što pokazuje da je žena bila ograničena na prostor domaćinstva. Iako naša sagovornica kaže kako je lepo živela, ističe kako u trenutku stupanja u brak nije ni bila svesna toga šta to znači. Imala je sreće da bude u porodici u kojoj nije zlostavljana, što vrlo često nije slučaj. Devojčice koje stupaju u ovakve brakove neretko su žrtve fizičkog, psihičkog i seksualnog nasilja.

Šta kada se utvrdi postojanje dečjeg braka?

Danas veliki broj maloletnika u maloletničke brakove stupa svojevoljno. Porodičnim zakonom stupanje u brak pre navršene 18. godine je zabranjeno, te zapravo takvi parovi žive u vanbračnim zajednicama. Međutim, „sud može, iz opravdanih razloga, dozvoliti sklapanje braka maloletnom licu koje je navršilo 16. godinu života, a dostiglo je telesnu i duševnu zrelost potrebnu za vršenje prava i dužnosti u braku”. Nakon prve sednice Radne grupe za izradu nacrta zakona o izmeni Porodičnog zakona održane 2021. godine tadašnji ministar za brigu o porodici i demografiji Radomir Dmitrović kao izmenu najavio je ukidanje mogućnosti maloletničkih brakova. Izmene ovog zakona još uvek nisu donete.

Institucija koja bi trebalo da prevenira maloletničke brakove i reaguje kada utvrdi njihovo postojanje jeste Centar za socijalni rad.

„Ukoliko se utvrdi postojanje dečjeg braka, tj. rizik od istog, stručni tim Centra za socijalni rad obavlja opservaciju porodice, a psiholozi Centra za socijalni rad obavljaju razgovor sa maloletnicima radi utvrđivanja porodičnih prilika, porodičnih relacija, odnosa roditelja sa decom, zatim utvrđivanja da li su roditelji iscrpeli sve resurse u pokušaju sprečavanja istog, te da li su roditelji uopšte želeli da spreče pojavu maloletničkog braka, ili su ga oni pak ’ugovorili’. Vrši se savetodavni rad, usmeravanje, psihosocijalna podrška, kako porodici, roditeljima, tako i maloletnicima. Isti se po potrebi upućuju na druge usluge iz oblasti socijalne (hraniteljstvo, privremeni smeštaj, starateljstvo) ili zdravstvene zaštite (Razvojno savetovalište) – ukoliko za to postoji potreba. A takođe vrši se i upućivanje i savetovanje za pokretanjem određenih pravnih radnji u vidu tužbi pri Osnovnom ili Višem sudu (lišavanje roditeljskog prava, privatne tužbe za pokušaj sklapanja maloletničkih brakova i sl.)”, objašnjava direktorka Centra za socijalni rad Požarevac Tatjana Rajić.

Ako se utvrdi postojanje dečjeg braka, u postupak se uključuje i policija.

„Ukoliko se utvrdi da postoji dečji brak, radnici Centra za socijalni rad Požarevac kontaktiraju usmenim i pismenim putem nadležne inspektore MUP PU Požarevac, koji su zaduženi za trgovinu ljudima, da bi se ustanovile okolnosti pod kojima je došlo do sklapanja maloletničkog braka. Ove okolnosti se ustanovljavaju u adekvatnom postupku pred Višem sudu u Požarevcu, a po tužbi koju po službenoj dužnosti pokreće Više javno tužilaštvo”, navodi Rajić.

Prema informacijama koje su nam dostavljene na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, na evidenciji Centra za socijalni rad Požarevac, u periodu od 1.1.2020. do 31.12.2022. godine nije bilo dece koja su u riziku od sklapanja dečjeg braka. Takođe, nijedno lice nije bilo u dečjem braku. Centar za socijalni rad u navedenom periodu nije podneo krivične prijave za krivično delo trgovine ljudima u slučaju deteta koje je u dečjem braku, a nije ni pokretao sudske postupke protiv roditelja zbog slučajeva dečjih brakova.

U navedenom periodu sud je Centru za socijalni rad uputio tri zahteva za sklapanje braka maloletnog lica koje je navršilo 16 godina.

Na pitanje koliko je teško utvrditi pravo stanje na terenu kada su u pitanju maloletnički brakovi Tatjana Rajić kaže da to zavisi od slučaja do slučaja.

„Ponekad je veoma teško utvrditi da li postoje osnove maloletničkog braka, a sa druge strane često dolazimo u situaciju da sami korisnici priznaju učinjeno delo, te dođe do raskida ovakve ’zajednice’ na osnovu razgovora sa stručnim radnicima Centra za socijalni Požarevac već prilikom samog uzimanja izjave maloletnika u prostorijama MUP-a, gde stručni radnici Centra prisustvuju po službenoj dužnosti i gde se odmah roditelji i maloletna deca upoznaju sa zakonskim odredbama i posledicama nepoštovanja istih. Često je prisutno apsolutno nepoznavanje zakonskih okvira, gde roditelji dolaze do šokantnih saznanja. Imajući u vidu iskustvo u radu na ovoj problematici, najčešće se pojava maloletničkog braka može uočiti već u prvom kontaktu sa porodicom i ono što je važno jeste da se kontaktiranjem nadležnog inspektora u MUP-u istog momenta ’povlači’ ceo sistem , tj. sve institucije sistema koje postupaju u liniji, te postoji pravovremeni transfer informacija i ažurnost u postupanju”, rekla je Rajić.

Radionice sa decom i roditeljima kao važna mera prevencije

Mere prevencije protiv dečjih brakova tiču se upoznavanja stanovništva sa zakonskim odredbama tamo gde se utvrde rizici od ove pojave. U sprezi sa drugim institucijama i nevladinim organizacijama stanovništvo se edukuje kroz radionice.

„Stručni radnici Centra za socijalni rad Požarevac uzimaju aktivno učešće u tribinama kako u školama, mesnim zajednicama, tako i u okviru Mobilnog tima za inkluziju Romskog stanovništva – kroz radionice, te se u svim pomenutim aktivnostima građani i korisnici upoznaju sa zakonskim odredbama, obavezama roditelja, kao i pravima maloletnika. U sprezi sa Centrom za socijalni rad u ovom procesu takođe aktivno učestvuju i škole, kao i druge institucije i nevladine organizacije. Pružanjem usluge u zajednici Sociorehabilitacioni Klub za mlade u Požarevcu sa mladima se aktivno radi na prevenciji, gde je tim licenciranih stručnjaka angažovan na individualnom, kao i grupnom tretmanu. Na tremtanima se vrši psihosocijalna podrška, radionice, aktivan rad, kako sa korisnicima tako i sa roditeljima”, kazala je Rajić.

Da su radionice i neposredan rad sa stanovništvom veoma važan korak u suzbijanju maloletničkih brakova pokazuje iskustvo Romskog udruženja žena Braničevskog okruga „Ruž”, koje se poslednjih nekoliko godina bavi problemom maloletničkih brakova.

Udruženje „Ruž” organizuje radionice sa decom 7. i 8. razreda i sa decom koja pohađaju 1, 2. i 3. godinu srednje škole. Radojka Morina, predsednica ovog udruženja, smatra da bi u radionice ipak trebalo uključiti i decu mlađeg uzrasta.

„Mislim da je 7. i 8. razred period kad nam one već odu. Prosto se gube, nema ih u školi. Niko se ne pita gde je to dete u 7-8. razredu”, rekla je Morina.

Ono što ističe kao dobru praksu jesu radionice sa roditeljima.

„Imali smo radionice i sa roditeljima, gde su roditelji, na naše iznenađenje, povoljno reagovali. Pitali smo majke, pošto su one to prošle, kako gledaju sad na svoju decu. Sve su odgovorile da svom ženskom detetu žele da završi školu, da se zaposli, pa tek onda da se uda. Nijedna nije rekla da bi rano udala dete”, kaže Morina.

Muzikom protiv dečjih brakova

Grupa talentovanih devojaka iz Beograda protiv ove štetne pojave bori se na drugi način – muzikom.

Pretty Loud je bend koji postoji od 2014. godine i čine ga šest mladih Romkinja iz Beograda. Ovaj bend postoji i u Nišu.

Razgovarali smo sa članicama grupe iz Beograda – Zlatom Ristić, Živkom Ferhatović i Dijanom Ferhatović.

„Kada smo počele, bilo je dosta devojaka, ali, sticajem okolnosti, neke su morale da rade, posao im nije dozvoljavao, neke su se udale, neke su napustile državu, tako da je ostalo samo nas šest koje smo bile najistrajnije u tome. Silvija i ja smo tu od početka. Kasnije su nam se devojke priključile. Trenutno nas je pet, zato što je Silvija trudna, pa čekamo da se porodi. Kad sve bude u redu, ona će nam se ponovo pridružiti”, rekla je Zlata Ristić.

Bend Pretty Loud je projekat fondacije GRUBB (Gipsy Roma Urban Balkan Beats), koja je osnovana 2006. godine. Cilj ove fondacije je obrazovanje mladih Roma kroz umetničke i edukativne programe.

„Mi smo kao male, kada smo išle još u osnovnu školu, došle u GRUBB, pošto u GRUBB-u postoje umetnički i edukativni programi za decu. Prvenstveno smo sestra i ja došle tu da učimo, da nam pomognu oko domaćih zadataka, oko priprema za srednju i fakultet. Stvarno smo imale veliku pomoć što se tiče nastavnika u GRUBB-u. Onda smo otkrile da tu postoje umetničke radionice plesa i repa. Iskreno, na samom početku nisam znala ni ruku ni nogu da pomerim, a kamo li nešto više da odigram ili odrepujem. Posle te prve radionice mi smo ostale da vidimo šta se tu dešava i šta sve ima. Tu smo i otkrile naše talente. GRUBB je tada postao naša druga kuća jer smo svakodnevno tu dolazile i provodile vreme”, rekla je Živka Ferhatović o iskustvu koje su ona i njena sestra Dijana imale u ovoj fondaciji.

Ključne teme o kojima progovaraju u svojim pesmama jesu teme „o ranoj udaji, diskriminaciji, o nasilju nad ženama. Pomalo pišemo i ljubavne teme”, rekla je Dijana Ferhatović. Kako kaže, tekstove pišu same, ali imaju i pomoć svojih mentora.

Inspiraciju pronalaze u ženama iz svog okruženja, želeći da ukažu na probleme sa kojima se suočavaju.

„Inspiracija su nam naše majke, bake, prijateljice ili, ako smo čule u mahali ili od neke druge žene neki problem sa kojim se one susreću, onda mi pokušavamo da to kroz naše pesme iskažemo ili da se borimo protiv toga, ili da se borimo za nešto, npr. da se devojka školuje, edukuje, jer je to nešto najbitnije. Pokušavamo da to sve pišemo u našim pesmama, da mogu ostale devojke da se pronađu, da im budemo podrška i inspiracija”, kazala je Živka.

Nakon nastupa javljaju im se devojke kojima njihova muzika veoma znači kao podrška. Kako nam je Živka rekla, jednoj devojci bile su motivacija da nastavi školu.

„Mi nećemo moći da promenimo sada ceo svet, nećemo moći sve ljude da promenimo, ali smatramo da posle svakog našeg nastupa, videa, priče, intervjua, može neko da se pronađe i možda promenimo jednog čoveka. To je za nas uspeh – da bar nešto promenimo”, kaže Živka.

Još jedna velika inspiracija ovim devojkama jeste mlađa grupa Pretty Loud-a.

„Imamo Pretty Loud juniorke, koje su takođe deo GRUBB-a. One su devojčice koje idu u osnovnu školu. Takođe dolaze u GRUBB da uče, da rade domaće zadatke. Smatram da su one naša motivacija i da one mogu posle nas, kao sledeća generacija, da menjaju svet i da takođe mogu da se bore”, rekla je Živka.

Zlata Ristić, jedna od članica ove grupe i sama je primer osobe koja je bila u maloletničkom braku. Svog muža je, kako kaže, upoznala u osnovnoj školi, a u maloletnički brak stupila je kada je imala 16 godina.

„Samo da napomenem da rani brakovi nisu romska tradicija, pošto većina misli da je to normalno. Ne, nije. Misle da se to dešava samo kod Roma. Ne dešava se. Ali isto tako moram da kažem da su se ranije, pošto postoje različiti Romi i imamo različite stavove, negde dešavali ugovoreni brakovi. Napominjem da se to dešavalo ranije, da se sada skoro uopšte i ne dešava. U mom slučaju nije bio ugovoreni brak, nisu me roditelji naterali ili izabrali supruga, nego sam sama to odlučila”, ističe Zlata.

Prema njenim rečima, zbog svoje odluke se pokajala, jer je u tim godinama to bila greška.

„Imam sina koji ima 13 godina, tako da smo odrasli zajedno. Rodila sam ga sa 17. Dug period sam bila samohrana majka – 10 godina. Posle 10 godina sam se pomirila sa istim čovekom, i sada živimo svi zajedno. To spominjem samo iz razloga što sam pogrešila tada. Tada nije bilo pravo vreme za brak i za takve ozbiljne odluke. Ovim putem bih savetovala svim devojkama da završe svoju školu, postanu samostalne, uživaju, jer sam ja možda izgubila svoje detinjstvo zbog svoje odluke”, rekla je Zlata.

Roditelji nisu podržali njenu odluku, niti su tako nešto očekivali.

„Roditelji me nisu podržali, naravno. Kasnije nisu imali izbora, ali nisu me podržali. Bili su šokirani. Nisu mogli da veruju, nisu ni očekivali, jer ja nisam bila dete kojem se nešto branilo, da nisam imala gde da izlazim ili tako nešto. Možda sam previše razmažena. Mislila sam da je u tom trenutku to najbolje za mene. Ne znam, sad nemam neko opravdanje za to. Naravno da nisu podržali i naravno da su mislili da prvo završim školu i da ima vremena za to”, kaže Zlata.

Uprkos preprekama, Zlata je istrajala u nameri da se školuje.

„S obzirom na to da sam tada krenula u srednju školu, prva prepreka je bila da ne mogu da je završim, pa sam trudna išla i polagala neke ispite, i to kako bih imala završenu samo srednju školu. Deka mi je pomogao tada”, rekla je Zlata.

Kako kaže, trpela je „pritisak iz mahale”, kada se suočavala sa brojnim pitanjima.

„Najgori deo je kada daju sebi za pravo da govore šta treba da radim, kako treba, kako bi bilo najbolje, da li je problem to što sam odlučila da prekinem taj brak, što sam se vratila kod svojih. To je ogroman pritisak. Nije to samo u našoj zajednici. Svuda se dešava da su ljudi radoznali i da daju sebi za pravo da se mešaju u tuđi život, ali nekako je kod nas sve malo prenaglašeno, pa je tako i to. Trpela sam veliki prtisak pogotovo kada sam odlučila da se bavim ovim poslom. Najgore mi je bilo kada su mi rekli da meni mesto nije na bini nego da moram da radim, da odgajam svoje dete, da steknem porodicu, jer ne ide da budem samohrana majka zato što je to jako teško. Zapravo jeste preteško i iz tog razloga ne savetujem nijednoj devojci da doživi to. Generalno biti samohrana majka je teško, a kamoli kada ste još maloletni”, navela je Zlata.

Živka smatra da su maloletnički brakovi u romskoj zajednici danas nisu toliko učestali kao što su bili ranije.

„Mogu da kažem da je to stvarno bilo ranije, dok su bile naše bake, majke, da to sada kod nas nije toliko učestalo i da nije više fokusirano na to da roditelji odlučuju. Ranije su našim bakama i majkama roditelji odlučivali za koga će se udati, kada i kako. Devojke su zbog toga i prestajale da idu u školu. To je tada baš bio problem. Sada se to već kroz generacije menja. Devojke same odlučuju sa kime će biti i za koga će se udati. Toga je stvarno sve manje i manje”, kaže Živka.

Kao ključni faktor u prevenciji maloletničkih brakova ona vidi porodicu.

„Prvenstveno roditelji treba da postanu savremeniji i dopuste da se njihova deca obrazuju, školuju, da postignu nešto u svom životu, pa da kasnije razmišljaju o braku. Smatram da za sve ima vremena i da treba prvo da imaju podršku svojih roditelja i porodice”, smatra Živka.

Maloletničke brakove, iako su češći u romskoj populaciji, ne treba pripisivati romskoj tradiciji. U pitanju je vrlo štetna pojava i predstavlja ozbiljno kršenje dečjih prava. Kao dobra praksa prevencije ove pojave pokazao se direktan rad sa stanovništvom na terenu kroz različite radionice. Pored zakona koji bi trebalo potpuno da onemogući sklapanje maloletničkih brakova, veoma je važno kod ljudi razvijati svest da slučajeve maloletničkih brakova obavezno treba prijavljivati nadležnim institucijama.

Ovaj tekst je rađen u okviru Škole digitalnog novinarstva Slavko Ćuruvija fondacije.