Javna debata: Šta donose izmene Zakona o javnom informisanju i medijima?

Radna grupa koja trenutno radi na izmenama i dopunama ovog zakona je druga po redu radna grupa. Prva radna grupa bila je formirana 2021. godine, ali je doživela neuspeh.

„Radna grupa je imala nekoliko, prevashodno onlajn sastanaka, koji su se završili onako kako smo i očekivali, imajući u vidu da je ta radna grupa imala 35 članova. Ne postoji mogućnost da se usaglasite sa 35 članova radne grupe, pogotovo ako se unutar te radne grupe veoma vodilo računa o tome da većinu prilikom potencijalnog glasanja imaju predstavnici države i nevladinog sektora naklonjenog državi, tzv. gongo organizacija, koje su stvarale privid transparentnog i inkluzivnog postupka. Taj proces je doživeo neuspeh. Dokument nikad nije otišao u dalju proceduru, niti je organizovana javna rasprava. U međuvremenu su raspisani novi izbori. Zastalo se sa radom na zakonima”, rekao je Saša Mirković, profesor Fakulteta za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum, bivši državni sekretar i pomoćnik ministra u Ministarstvu kulture i informisanja Vlade Republike Srbije.

Nakon izbora formirano je novo ministarstvo – Ministarstvo informisanja i telekomunikacija, za koje Mirković smatra da je bolje rešenje, a novi ministar Mihailo Jovanović je, kako kaže, dva dana nakon njegovog postavljanja za ministra dao obećanje da će se veoma brzo započeti rad na krovnom medijskom zakonu, kao i da će biti formirana ekspertska grupa, koju će činiti predstavnici medijskih asocijacija i novinarskih udruženja, koji će zajedno sa predstavnicima države raditi na predlogu Nacrta Zakona o elektronskim medijima.

„Uz sve poštovanje Radeta i Jelene Surčulije, koji su uzeli učešća u toj radnoj grupi i koji su se zaista lavovski borili, ali su očito u ključnim stvarima bili preglasani, ispostavilo se da se i tu vrlo pazilo da prilikom glasanja dođe do preglasavanja, tako da nismo mogli da očekujemo da će drugačije biti ni u ovoj drugoj radnoj grupi o ZJIM. Naime, umesto 35, formirana je radna grupa od 20 članova, ali se veoma pazilo da od tih 20 članova 11 bude predstavnika države i devetoro iz medijskih i novinarskih udruženja, gde opet, među nas devetoro, nismo baš svi iz istog korpusa. Kada pogledate listu članova i članica, vrlo lako ćete zaključiti ko je taj ko bi u eventualnim glasanjima mogao da se priključi onoj većini od 11 članova”, naveo je Mirković.

Jedna od ključnih izmena tiče se Saveta za štampu. Naime, jedan od uslova za učešće medija na konkursu za projektno sufinansiranje medijskih sadržaja od javnog interesa trebalo bi da bude prihvatanje nadležnosti Saveta za štampu, samoregulatornog tela za štampane i onlajn medije, što znači da bi novi Zakonu o javnom informisanju i medijima i pravno dao veću ulogu ovom samoregulatornom telu. Ovoj odredbi veoma se, prema rečima Saše Mirkovića, protive „predstavnici tabloida, kojima bi na taj način bilo onemogućeno da apliciraju na projektnom sufinansiranju, što bi i sada trebalo da se događa u praksi, ali, kad nemate zakonsku obavezu, onda se to u najvećem broju slučajeva zapravo izvrgava u svoju suprotnost, gde se jedan dobar koncept projektnog sufinansiranja zloupotrebljava umesto zaštitet i promocije javnog interesa za puki PR, u najvećoj meri lokalnih vlasti.”

Jedna od izmena o kojoj se govori mogla bi reformske procese vratiti nekoliko koraka unazad. Te izmene tiču se „člana 39, kojim se na mala vrata omogućava povratak države u vlasničku strukturu medija. To je nešto što, ako na kraju bude usvojeno, vraća nas par koraka unazad i dovodi u pitanje sve dosadašnje reformske procese koji se tiču vlasničke strukture”, kaže Mirković.

Povratak države u vlasničku strukturu u direktnoj je suprotnosti ne samo sa sadašnjom Medijskom strategijom i reformskim procesima već i sa Medijskom strategijom iz 2011. godine i postojećim zakonima.

„Mi smo i u prethodnom strateškom dokumentu, to je Medijska strategija iz 2011. i u ovoj drugoj Strategiji koja je dopuna ili koja bi trebalo da bude nadogradnja svega toga, postavili nekoliko strateških ciljeva koji su ključni. Prvi i ključni strateški cilj jeste ne privatizacija medija, kako to želi da predstavi druga strana, nego smanjivanje državnog uticaja na medije, za šta smo mi tada smatrali da se može primarno urediti putem privatizacije, odnosno ostavljanjem tržišnih mehanizama da deluju sami po sebi, što se ispostavilo da možda nije bio najbolji put, a s druge strane ukidanjem direktnog subvencionisanja kako bi se uveo neki transparentniji, objektivniji, pravičniji, nediskriminatorni sistem koji će finansirati neke teme i neke sadržaje koji su u javnom interesu”, objašnjava Miloš Stojković, advokat i stručnjak za medijsko pravo.

Kako ističe Stojković, vraćanje države u vlasničku strukturu medija može srušiti Medijsku strategiju: „U zakonskom smislu, ZJIM iz 2014. je raskrstio sa državnim vlasništvom, ali već tada je bilo miniranja tog osnovnog cilja, pa smo imali slučajeve i Politike, u tom trenutku i Večernjih novosti, koje su kasnije privatizovane, pa i Tanjug. Konkretne izmene su otvorile mogućnost da legalnim putem sada sva javna preduzeća, uključujući i ona najvidljivija, to je državna kompanija u oblasti telekomunikacija da se zapravo na neki način zakonski konstatuje ovo što je činjenica i što se u praksi dešava prethodnih 12 godina. To je ključna stvar koja će da sruši Medijsku strategiju”.

I predlog ZEM i predlog izmena i dopuna ZJIM biće upućeni u Brisel, a jedno od važnih pitanja na debati bilo je – koje se reakcije Brisela očekuju.

„U poslednjih godinu i po dana imao sam dosta kontakata sa ljudima iz Evrope i imao sam prilike da se uverim da sve što im kažem oni prihvate i razumeju, ali bilo kakvo očekivanje njihove rekacije u skladu sa informacijama koje su dobili je jako porvšno, jako fluidno, i ja to razumem. Oni moraju da se ponašaju diplomatski i njima je glavni sagovornik ovde u Srbiji vlast. Ne može drugačije ni da bude. Nigde njima ne može glavni sagovornik da bude civilni sektor, medijska udruženja, pojedini mediji, pojedini stručnjaci, pojedinci itd. Naše očekivanje da će stavovi EU ili raznik evropskih institucija nama pomoći da mi doslednije ostvarimo ono što želimo razbilo se o zid ćutnje i pred prošle izbore. Očekujem, u najboljem slučaju, da u nekoj uvijenoj diplomatskoj formi bude rečeno da je urađeno jako mnogo na izmeni i implementaciji direktive o audio-vizuelnim medijskim servisima iz 2018. godine, koja je u stvari direktiva iz 2010, produžena i proširena, ali da je možda moglo i bolje”, rekao je Rade Veljanovski, profesor Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu.

Stanje u medijima nije prioritetna tema u Evropi kada je Srbija u pitanju.

„Mislim da nas iskustvo uči da ne možemo biti optimisti niti idealisti, očekujući da će čarobnim štapićem Brisel nešto da promeni. Možda će moći nešto da ublaže. Ipak su oni i ne samo delegacije Evropske komisije, već i OEBS, i neke druge fondacije, i norveška ambasada, i Konrad Adenauer Fondacija itd. mnogo investirali u dosadašnji proces medijskih reformi i da je Medijska strategija rađena nekoliko godina. Pre Maje Gojković bio je ministar u čijem mandatu je bilo započeto pisanje Medijske strategije. To je proces koji se već prožima čak tri mandata, a da nije ni izgledno završetak tog procesa, što znači da negde tim razvodnjavanjem pada interes, neki su drugi prioriteti. Mislim da takođe treba da budemo svesni situacije da stanje u medijskoj sferi svakako nije stvar koja izaziva najviše pažnje ne samo Brisela, nego i Beča, Strazbura ili Vašingtona. To je u svakom slučaju u mnogo većoj meri normalizacija odnosa između Prištine i Beograda i sudbina implementacije dogovora koji je načinjen u Ohridu”, objašnjava Mirković.

Među setom medijskih zakona za koje je Akcionim planom za primenu Medijske strategije nalazi se i Zakon o javnim medijskim servisima.

Kako kaže Saša Mirković, Zakon o javnim medijskim servisima bi trebalo da bude sledeći zakon na dvevnom redu. Ono na čemu bi trebalo raditi kada je u pitanju ovaj zakon tiče se finansiranja javnih medijskih servisa, finansiranja mnogih projekata i programskih sadržaja, koji se emituju na javnim medijskim servisima. Takođe, trebalo bi da što pre Radio-televizija Vojvodine što je moguće pre prestane da bude subvencionisana iz budžeta, smatra Mirković.

„Značaj RTV Vojvodine je bitan zbog multietičnosti koja postoji u Vojvodini i niza redakcija nacionalnih saveta nacionalnih manjina, ali, s druge strane, to ne može biti nikakvo opravdanje za program koji se proizvodi, a koji otično nije atraktivan za ljude koji žive u pokrajini. Izuzev par programskih sadržaja, rejtinzi su izuzetno niski. Čim su rejtinzi niski, ne postoji ni interes oglašivača i rezultat toga je da država to mora da subvencioniše”, objašnjava Mirković.

Smatra i da treba dopuniti odredbe koje se tiču javnog interesa koji treba promovisati i štititi od strane javnih medijskih servisa.

„Ono što je izvesno jeste da će se izmene ZEM reflektovati i na strukturu ZJIM, zato što je to sistem povezanih sudova, jer upravni odbor RTS-a bira Savet REM-a, a takođe postoji i povezanost sa programskim savetom. Na osnovu dosadašnjeg iskustva mislim da je tu potrebno izvršiti određeno resetovanje”, istakao je Mirković.

Problem u vezi sa medijskim servisima koji ističe profesor Veljanovski tiče se Programskog saveta RTS-a.

„Najveći problem tog zakona jeste javna kontrola, jer Upravni odbor bira članove Programskog saveta. Programski savet je reprezent javnosti – slušalaca i gledalaca. On mora da bude eksterno biran, izvan RTS-a. Njega treba da biraju predstavnici civilnog društva, organizacije koje su za to zainteresovane. On mora u ime građana da savetuje i upravni odbor, i direktore, i glavne i odgovorne urednike, a oni sami sebi biraju savetnika, što je apsurdno. To ne postoji nigde u Evropi”, objašnjava Veljanovski.

Kao jedan od važnih zaključaka debate ističe se to da bi povratak države u vlasničku strukturu unazadio ceo reformski proces medija i direktno doveo u pitanje koncept projektnog sufinansiranja sadržaja koji su u javnom interesu.

Projekat se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.