Film
Bebel – simbol francuskog filma
Foto: Keystone-France / Gamma-Keystone/ Wikipedia
Moj prvi susret sa filmskim zvezdama nije bio ni kroz neku holivudsku ni kroz jugoslovensku slavnu kinematografsku ličnost, nego u vidu fasciniranosti dvojicom fantastičnih partnera iz filma Borsalino (1970) Žaka Dereja. Bili su to Alen Delon i Žan Pol Belmondo, ikone uzbudljivih i dinamičnih francuskih krimića i avanturističkih filmova.
Moram da priznam da sam, pretpostavljam zbog lepote, davao prednost i simpatije Delonu, ali i Belmondo, sa svojom osobitom facom mangupa, kozera, spadala, čas opasnog, čas smešnog momka, koji je spreman da se izvuče iz svake situacije sa likovima kojima je pozajmljivao svoje lice, osvajao je harizmatičnošću. Obojica su, naročito na početku karijere, bili i deo tzv. ozbiljne kinematografije jer su sarađivali sa velikim i značajnim rediteljima čiji su filmovi ulazili u antologiju sedme umetnosti. Delon je igrao kod Viskontija (Roko i njegova braća, Leopard), Antonionija (Pomračenje), a žanru se priklonio u režiji takođe cenjenih Rene Klemana (U zenitu sunca) i Žan Pjer Melvila (Samuraj). Što se Belmonda tiče, on je imao sreću da igra glavnu ulogu u amblematičnom filmu Novog talasa, Do poslednjeg daha (1959) Žan Lik Godara, tri godine nakon zvaničnog početka karijere (do tada je već sarađivao sa rediteljima poput Marka Alegrea, Marsela Karnea, Kloda Šabrola i samog Godara), u kome igra sa predivnom Džin Siberg. Partnerstvo, pa čak i povremeno rivalstvo sa filmovima u kojima su igrali, kao i svest da istovremeno ispisuju istoriju francuske kinematografije, je ostavilo velikog traga na obojicu, pa nije čudo što je Delon za Cnews izjavio da ga je vest o smrti kolege potpuno slomila i da je Belmondo bio deo njegovog života. Još jedna njegova partnerka, Klaudija Kardinale, sa kojom je igrao u filmu Kartuš Filipa de Broke, nakon vesti o Belmondovoj smrti izjavila je: ’’Bio je oličenje vitalnosti, osmeha, radosti života, jednostavnosti i hrabrosti’’. Kada su lepe žene u pitanju, Belmondo nije uspevao da im odoli ni u privatnom životu, a potpuno je očekivano da su one dolazile iz posla kojim se i on bavio. Bio je u ljubavnoj vezi, između ostalih, sa Ursulom Andres i Laurom Antoneli.
Nakon proboja sa ostvarenjem Do poslednjeg daha, kada je bilo jasno da se pojavila nova zvezda francuskog filma, Belmondu se otvaraju vrata slave i on kroz njih prolazi sa čuvenim filmovima Roberto La Roka Žana Bekera, Čovek iz Rija Filipa De Broke, Pare na sunce Anrija Verneja, Ludi Pjero Žan Lik Godara. Sarađuje i sa Melvilom (Sveštenik Leon Moren),Trifoom (Sirena sa Misisipija), Žakom Derejom (Zločin u letnje jutro). Takođe igra u filmovima koje potpisuju uspešni italijanski reditelji kao što su Vitorio de Sika, Mauro Bolonjini, Renato Kastelani, Serđo Korbuči.
Sedamdesetih godina zvezda je brojnih akcionih kriminalističkih filmova, kao i akcionih avanturističkih komedija, a svi ti naslovi beležili su odlične rezultate na bioskopskim blagajnama. Nakon slavnog gangsterskog hita Borsalino, koji je zaradio preo 35 miliona dolara na blagajnama, a u Francuskoj je rušio rekorde i bio četvrti najgledaniji film godine (1970), Belmondo igra u Provalnicima Anrija Verneja (gde mu je partner Omar Šarif), koji takođe zarađuje velike pare, a pamti se po spektakularnoj jurnjavi automobilima i glumčevim akrobacijama. Sledi špijunski Čovek iz Akapulka (Le Magnifique) Filipa de Broke, sa Žaklin Bise kao partnerkom, politička drama Staviski, afera stoleća Alena Renea, Strah nad gradom Anrija Verneja, U misiji pravde Filipa Labroa, Životinja Kloda Zidija (Belmondova partnerka bila je Rakel Velč), Žaca ili bandit Žorža Lotnera.
Najslavniji Belmondov film iz 80-ih godina je ostvarenje Le Marginal (Policajac na ivici zakona u jugoslovenskim bioskopima, u distribuciji Zeta filma iz Budve) Žaka Dereja, koje je samo u Francuskoj 1983. videlo blizu pet miliona gledalaca. Jedan drugi film iz 80-ih godina, Usamljenik (Le Solitaire, 1987), ponovo u režiji Žaka Dereja, doživeo je neuspeh u bioskopima i označio kraj plodnog perioda u kome je Belmondo igrao u policijskim filmovima.
Iz devedesetih godina, kada je njegova zvezda bila na zalasku, izdvajamo filmove Stranac u kući Žorža Lotnera, kriminalističku dramu po romanu slavnog pisca krimića Žorža Simenona, Jadnici Kloda Leluša, inspirisanog klasikom Viktora Igoa, Poslednji obračun Patrisa Lekonta, koji ga je ponovo spojio sa Delonom.
U dvehiljaditim godinama nije se mnogo pojavljivao u javnosti, a uzrok je svakako bilo narušeno zdravlje jer je 2001. godine doživeo moždani udar. Doduše, 2008. godine uspeo je da snimi film Čovek i njegov pas u kome se govori o starcu kojeg je društvo odbacilo.
Pošto se u najvećem delu karijere bavio komercijalnim filmom, male su šanse bile da se okruni nekim velikim filmskim priznanjem. Ipak, za ulogu u filmu Kloda Leluša Putopis razmaženog deteta (1988) dobio je nagradu Cezar. Međutim, i te kako je bio cenjen njegov generalni doprinos svetskoj kinematografiji. Na 42. dodeli nagrade Cezar, 2017. godine, dobio je priznanje za životno delo. U Kanu je 2011. godine dobio počasnu Zlatnu palmu, a u Veneciji 2016. počasnog Zlatnog lava. Takođe, Udruženje filmskih kritičara Los Anđelesa dodelilo mu je 2009. godine nagradu za postignuća u karijeri.