Društvo
Jugoslav, samohrani otac: Možda je njoj bilo teško, ali ja sam se trudio da ona to ne oseti
FOTO: A. Stepanović
Samostalna briga o deci jednako je zahtevan zadatak koji teško opterećuje svakog samohranog roditelja, no pritom je očevima možda čak i teže.
Da su samohrani očevi retkost, svedoče i brojni podaci, kao i istraživanje koje je sproveo UNICEF. U Srbiji se sasvim drugačije iz muškog i ženskog ugla gleda na roditeljstvo, ali i razvod.
Istraživanje koje je sproveo UNICEF pod nazivom „Srećna porodica“ pokazalo je da 83% ispitanika u Srbiji majku smatra primarnim roditeljem. U slučaju razvoda, naš zakon je takav da se starateljstvo nad detetom uglavnom dodeljuje majci. Retke su situacije kada sud presudi u korist oca.
Ipak, ponekad se i to dešava. Jugoslav Nikolić iz sela Ram je roditelj koji je dobio samostalno pravo za vršenje roditeljske dužnosti, kada mu je dete povereno na staranje i vaspitavanje, nakon što ga je napustila supruga, majka njegove ćerke Jelene.
,,Vi možda očekujete da ovo bude tužna priča jednog samohranog roditelja, međutim, ja ne mogu da je ispričam kao tužnu, jer ona to nije. Možda je njoj bilo teško, jer svako dete treba da ima oba roditelja, ali ja sam se trudio da ona ne oseti to da mama nije tu“, naveo je Nikolić.
Jugoslav je u periodu Jeleninog odrastanja radio na brodu, na kom je ostajao petnaest dana, a potom petnaest dana imao slobodno. Jelena, kao mala devojčica je sve to vreme bila sa babom i dedom koji nisu bili zainteresovani da brinu o njoj. Na brodu se solidno zarađivalo, tako da Jugoslav nije morao da brine za osnovne životne namirnice.
,,Majka ju je napustila sa nepune tri godine i u početku je bilo jako strašno, posebno u tinejdžerskim danima, ali u tom periodu je to valjda i uobičajeno. Nakon što je krenula na studije, postala je stabilna ličnost, a pogotovo je takva sada, i drago mi je da sam joj usadio ljubav prema umetnosti, istoriji, kulturi, kao i to da razmišlja svojom glavom, da mrzi prostakluke“.
Jugoslav nikada nije pričao negativno o njenoj majci, kao što ga i Jelena kao mala nikada nije zapitkivala gde je ona. Kako i sam kaže, ostavio je da ona sama proceni kakva je to osoba jer ,,majka je majka i uvek se idealizuje neko ko nije tu, pa tako i misliš da je taj neko najbolji“. Ipak, Jelena je imala tu nesreću da je majka ostavi i drugi put.
,,Polazak u školu se poklopio sa povratkom njene majke kada se posle pet godina prvi put ponovo pojavila, a tada se i Jelenina sreća videla. Mislila je da se ona trajno vraća, međutim, onda smo se i ona i ja uverili da od toga nema ništa. To su bili drugi udarac i razočaranje za Jelenu. Tada mi je bilo najteže, zato što joj je majka obećala da će da se pojavi u Ramu za Svetog Savu, a Jelena je recitovala neki deo gde se spominje i majka. Dogovor je bio da majka dođe da je čuje kako recituje. Ona se nije pojavila. Tog trenutka mi je stvarno ta osoba potpuno zasmetala. U sedmoj godini života je to za nju bilo strašno iskustvo – da se neko ponovo izgubi.“
Jelena je otišla za boljim životom sa suprugom u Španiju, gde joj se trenutno majka nalazi. Ponovnim upoznavanjem majke, nažalost, Jelena je imala nesreću da je morala i treći put da ostane bez nje. Nakon toga je uvidela da je njena majka i dalje nezrela, pa je i sama zaključila o kakvoj se ličnosti radi.
,,Ravnotežu između posla i deteta je bilo teško pronaći, moj rad na brodu je bio specifičan. Sa mnom je radio jedan Marko iz Požarevca i stalno mi ostaje jedna priča sa njim u sećanju, kada je ona imala nepune četiri godine. Bio je to zadnji dan smene, sedeo sam i razmišljao o tome kako mi kolege iz firme nude produženu smenu, što znači da radite svojih petnaest dana, a potom petnaest dana produžite, pa onda još jednu svoju petnaestodnevnu smenu. Ukupno 45 dana ne idete kući. I Marko vidi da se ja razmišljam, pritom mi je tada bio potreban novac, pa mi kaže: ,,Jugo, veruj mi, koliko god da uzmeš biće ti malo, a ona samo sad ima toliko godina. Idi kući, para nikad dosta“. Ja sam bez razmišljanja došao kući i uzeo svoju ćerkicu da odemo u šetnju. Gledao sam da što više budem s njom“.
Najlepši trenuci su mu bili tokom Jeleninog odrstanja. Jedini problem i prepreka je bila ta što je Jelena imala problem sa astmom.
,,Najviše me je pogađalo kada je Jelena bila bolesna, pa noću ne može da spava, ni da diše i onda čitavu noć plače. Emotivno smo se nosili s time, mogli smo da izguramo to, ali kada vidite da dete ne može da diše onda kažete ,,pa dobro, da li je moguće da majka ne može da dođe da bude uz nju, da pozove da pita kako je“, tu su se možda pomešali strast za zdravljem deteta i mogućnost da drugi roditelj ne pita za zdravlje deteta“.
Jelena je imala podršku oca da ode za Španiju, da tamo započne novi život. Ovde su imali poslaove, ali su bili nesrećni. Oni su jedni od onih koji odlaze za boljom budućnošću. Nemaju vremena da se bave slikanjem, ali imaju druge planove. Nikolić tvrdi da je pravilo da nema pravila. Jelena je mogla da bude problematična, ali ona je odrasla u jednu vaspitanu i obrazovanu osobu.
,,Sada smo još više vezani. Ja bih voleo da nismo toliko, jer ne može jedan da prestane da funkcioniše kada drugog boli stomak, ali ne vredi, to je jače od nas. Drago mi je da je tamo, nema više napada astme, zdravstveni sistem je tamo ozbiljniji i ja sam najsrećniji kada je ona srećna“, zaključio je Nikolić.