Od malih klubova do stadiona širom sveta: Najveći gitarski rif ovog veka slavi 20. rođendan

Sve je počelo krajnje jednostavno i neobećavajuće. „The White stripes“ su imali turneju u Australiji 2002. godine, a Džek Vajt je rešio da odsvira svom menadžeru rif, ali ga je ovaj odmah osujetio pričom da to nije ništa posebno. Vajt je takođe ovu melodiju zamišljao kao temu za Džejmsa Bonda, ali i to mu je prebacio već navedeni menadžer, rekavši da neće on nikad biti muzičar tog kalibra koji će smišljati takve stvari. Samo 5 godina kasnije, Vajt je sa Ališom Kis snimio „Another way to die“, pesmu za serijal o tajnom agentu 007, ali to je već neka druga priča.

Ipak, ruku na srce, bend „The White stripes“ pre ove pesme nije baš obećavao da će biti baš toliko veliki. Osvojili su svet indie i garažnog roka, i sumnjalo se da je tu negde i njihov plafon. Ipak, par dubokih tonova na gitari kasnije, koji su odmah zakucali melodiju u naše pamćenje, ritam koji tuče i ubrzava do apsolutnog krešenda u refenu je najavio veliki hit i novu etapu u razvijanju ovog benda. Prvo je pesma osvojila top liste, a onda se 1. aprila 2003. pojavio i album „Elephant“, njihov najbitniji album do tad (mada mu realno nisu doskočili ni posle toga).

U samom tekstu pesme su se dotakli teme koja je oduvek išla oko njihovih glava, a to su tračevi. Pesma je na neki način govorila o Džeku i Meg Vajt, za koje se u to vreme nije znalo da li su brat i sestra ili muž i žena. Misterija je tak kasnije otkrivena da su ustvari bivši muž i žena koji su ostali dobri prijatelji. Ti tračevi i borba protv njih zbog koje sedam svetskih armija neće moći da im pomogne ipak nije bila presudna stvar da ova pesma postane hit, već huk melodije i refrena.

Pesma nema tekst u refrenu već samo osnovnu melodiju, koju je publika prihvatila i počela da peva preko nje. Prvo na koncertima u manjim salama, pa na festivalim (bend je nastupio na Exitu 2005.) i stadionima, a onda je pesma počela da živi i mimo samog benda. Postala je navijačka pesma. Navijači raznih klubova su melodiju preuzeli da bi na nju pevali imena svojim omiljenih fudbalera. Naravno ne može zasigurno da se tvrdi ko je prvi počeo, ali neki „sumnjaju“ na Belgijance i navijače fudbalskog kluba Briž. Ipak, ceo stil navijanja su kasnije proslavili Italijani, skandiranjem i pevanjem u Kalču, a nedugo zatim i ceo fudbalski svet.

Pesma nije ostala imuna ni na političke manifestacije. Od onih koje bend nije komentarisao, do onih od kojih je svakako želeo da se ogradi. Jedan od lidera labursitčke partije u Britaniji Džeremi Korbin je koristio pesmu u svojim kampanjama a i njegovi glasači su uzvikivali njegovo ime uz tu melodiju i ritam. Tramp je 2016. koristio pesmu u iste svrhe, ali je naišao na osude kako publike tako i samog benda.

U godinama u kojima su gitarski rifovi postali prava retkost, pa čak i u rokenrol muzici i srodnim im žanrovima, pesma „Seven nation army“ je postala apsolutni fenomen. Bendu je dala vetar u leđa, a taj vetar Džek Vajt i dalje solo jaše. Navijačima je dala pesmu koji mogu da pevaju, a klincima početnicima na gitari dala je pesmu koju mogu lako da nauče na prvim časovima. Kao „Smoke on a water“ ali sad za neke nove generacije.